detalj slike: KRK Art dizajn

MUDROST, UČENOST I POUZDANO TUMAČENjE

ISPISANO ČUDESNO LEPIM JEZIKOM 

 (Milica Jeftimijević Lilić, Logosno preobilje sveta (izabrane kritike), Književni esnaf, Beograd, 2021)

Prof. Čedo Nedeljković

Milica Jeftimijević Lilić je svestrano i bogato talentovana. Ona je prefinjeni refleksivni pesnik, uman kritičar, prozaista, esejista, književni teoretičar i nadasve esteta vrlo široke kulture. Kad se  tome   preobilju obdarenosti doda da je vrlo produktivan pisac (objavila tridesetak knjiga) i da je dobitnica više prestižnih nagrada i priznanjau Srbiji i svetu, i da su joj dela prevedena na više desetina stranih jezika, dobija se izuzetan stvaralački rezultat.

Svom bogatom opusu dodala je i knjigu izabranih kritika Logosno preobilje sveta  u kojima je otkrila karakteristike i vrednosti poezije (pesničkih knjiga)  četrnaest pesnika i proze  devetnaest autora među kojima se neki javljaju i kao pesnici. Znamo Milicu Jeftimijević Lilić kao prefinjenu misaonu liričarku čije pesme imaju potvrđenu antologijsku vrednost, a sada  se ona predstavlja i kao vrlo pronicljiv književni kritičar široke kulture i snažnog,  zavodljivog jezičkog izraza. Ona misli i oseća rečima, njene reči misle i osećaju. Osvežavaju nas i provetravaju dragocenim ozonom pa postajemo poletniji i bogatiji.  

Milica Jeftimijević Lilić  je erudita široke kulture što je vrlo vidljivo iz njenih kritika u kojima se poziva na autore od antike do robotike. U tekstu o Slobodanu Rakitiću ona ističe da je Aristotel poetiku shvatao kao teorijsku  oblast, Horacije kao uputstvenu  disciplinu, dok neki autori poetiku shvataju kao čitaočev doživljaj. To nije paradiranje znanjem  nego oslonac za tumačenje Rakitićeve poezije. A izvrsno poznavanje naše književnosti  pomaže joj da delo koje tumači „nasloni“ na ostvarenja prethodnika i tako jasnije istakne neku njegovu karakteristiku. Tumačeći poeziju Nikole Cincara Poposkog ona se poziva  na Kodera, Dedinca, Popu, Rastka Petrovića, Vinavera da bi pokazala „da niko nije do te mere uspeo  da ogoli sam logos, da razbije jezgro reči  kako bi iz nje sinula sama ideja“. To je na tragu Eliotovog zahteva koji traži da se  nova dela vrednuju na fonu već postojećih, da se savremenici odmeravaju prema klasicima. Kad govori o Angelini Petrović, ona se poziva na Rudolfa Štajnera koji priznaje da nešto metafizičko ima udela u čovekovom životu.

Književna kritika se različito shvata, a kritičar se najčešće posmatra kao protočni kanal od pisca do čitaoca. Milica Jeftimijević Lilić je najbolji dokaz da je dobar kritičar daleko više od toga. Rene Velek i Voren Ostin kažu da se  obično pretpostavlja da se problem kritike može rešiti  ako smo u stanju da dokučimo  piščevu nameru  i vidimo da li  ju je ostvario.  Smisao umetničkog dela ne iscrpljuje se njegovom namerom, niti joj je ekvivalentan. Ukupno  značenje jednog umetničkog dela ne može se iscrpsti značenjem koje je ono imalo za tvorca i njegove savremenike. Milica Jeftimijević Lilić nije dvojnik autora, nije njegov razglas nego tumač, saradnik i pomoćnik koji u delu o kome piše dubinski otkriva i one slojeve, kojih  možda, ni sam autor nije svestan.Prodorni um, bogato znanje i teorijska kultura, uz tananu prijemčivost za estetski doživljaj, omogućuju joj  da precizno tumači, pouzdano procenjuje i sudi o pročitanom delu. To se, pogotovu, odnosi na tumačenja koja su katkad drugačija od autorovih  i kritički osenčena. Ona kaže da slika zapostavljene  žene u patrijarhalnom svetu  nije dovoljno osvetljena u Bratićevom delu, da pisac samo  usputno nagoveštava   da je žena biće drugoga reda u takvom poretku. Kritika je stvaralački čin i, ako je dobra, ne može se izjednačavati sa stvaralaštvom pisca čije se delo prikazuje.

Karakteristično za kritike Milice Jeftimijević Lilić je njeno izbegavanje da daje izričito tvrde sudove o vrednosti, a pisca  pročitanog dela ne postavlja na hijerarhijsku lestvicu, ne uvršćuje u antologije, jer se  koncentriše na  analizu značenja, ali i te njene analize pokazuju da je vrednovanje nemoguće izbeći. Jer  vrednosna ocena obuhvata ne samo moralne nego i druge komponente – estetiku, jezik, maštu. Sasvim je u pravu Rene Velek kad tvrdi da vrednost pripada samoj suštini umetničkog dela jer ono je totalitet vrednosti   koje nisu pratioci  strukture već čine  samu njenu prirodu. Svi pokušaji da se vrednost odvoji od književnosti propadali su  i nastaviće to i u buduće, jer upravo vrednost čini samu suštinu  literature. Vrednovanja kod Milice Jeftimijević Lilić , striktno gledano, ima u čitavom kritičkom tekstu. Na primer: Ta sećanja su vrhunski izlivi nežnosti koji  ozaruju  a ujedno su himna mladosti i ljubavi kao vrhunskom životnom načelu…  Duhovnost i intelektualni angažman se pokazuju kao trajne vrednosti makar u ličnoj satisfakciji … Put do zvezda uz već potvrđene vrline maštovitog  pripovedanja, veštog psihološkog portretisanja, jedinstvenih likova, intelektualnog angažovanja na minucioznoj analizi  stvarnosti ponudio je jedan mogući model  postojanja  u kojem su  se otvorili putevi susreta  starih sa mlađima (iz teksta  o romanu  Branke Gajović  Put do zvezda). Njeni sudovi o delu o kojem piše prirodno proističu iz interpretacije, iz značenjske analize, iz pozicije likova.

            Uglobljenost dela u istorijski, društveni i kulturni milje je jedan od kriterijuma vrednovanja o kojem autori različito misle. Kajzer  se zalaže za razdvajanje  književnosti od istorije pa, shodno tome, i za  tumačenje usmereno na ono umetničko, pesničko koje je od istorijskog suštinski različito između realnosti i umetnosti. To je Kantovo shvatanje estetike koji kaže da je  lepo  ono što se sviđa samo po sebi, bez interesa za realnu egzistenciju i za posedovanje predmeta. Iako je umetničko delo nova stvarnost, ono ma koliko da vodi transcedenciji i ma koliko da stremi u metafizičke visine, ne može sa njim da prekine vezu. Svetozar Petrović se poziva na E. Bloha, filozofa dijalektičkog materijalizma,  koji kaže da se sve zbiva ovde i sada u realitetu, a ne u umu. Za njega je umetnost organon realnog priviđanja, one intuitivne istine o Bivstvu koja se svagda samo najavljuje i istovremeno, najavljujući se, skriva. Milica Jeftimijević Lilić ima istančano osećanje za tu osetljivu vezu između, za društvene i kulturne činjenice, ali i za fikciju koja se od njih dosta udaljava, za one koji „filozofski  svaku posebnost uopštavaju, svode pod zakon, svaku neposrednost transcendiraju u večni mir pojmova“ (Sosir). Kad  piše o  Kirdi Bolhorvesu (Na vidiku zgarišta) čvrsto je vezana za realitet u kome je, bojimo se, već  došlo vreme  površnog, razmaženog čitaoca, onog koji želi samo lako i plitko štivo, što će ga za trenutak zabaviti, i to, ako je moguće, u što kraćem roku, jer, zbog preobilja informacija koje mu se svakodnevno slivaju u um, preko svih mogućih kanala, kojima je umrežen sa svetom, on gotovo više nište i ne može  ni da primi  u svoj narcisoidni  i nezainteresovani ego… To je u skladu sa mišljenjem Feliksa Vodičke koji kaže da je za razumevanje umetničkog dela svrhovito poznavati stvarnost iz  koje je ono nastalo. No, ona ima razumevanja i za metafizičke elemente, pa kad govori o Angelini Petrović,  poziva se na Rudolfa Štajnera koji priznaje da metafizika ima važnog  udela u čovekovom životu. Saz, komanča i priča, to su neki od izraza te metafizičke, duhovne  komponente likova  koji nisu  sasvim ovozemaljski. (Iz kritike o Elčinovom romanu Smrtna presuda). PoezijaSlobodanaRakitića puna je metafizike i nebesa, kaže Jeftimijević Lilić.

Besprekorna teorijska upućenost u tajne književnog stvaralaštva  vidljiva je u svakom njenom kritičkom radu  što se izrazito oseća u interpretaciji, tumačenjima, analizama strukture dela koje prikazuje. To se može ilustrovati njenim zapažanjima o romanu Branke Gajović: Roman Put do zvezda , pisan u trećem licu,  mogao bi se okarakterisati kao mešavina romana  ideja,  romana o umetnicima i romana toka svesti.  Odlikuje ga uglavnom metanarativnost, interpolacija mikrocelina pretežno esejističkih  nastojanja,  umetanje teorijskih pasaža (povremeno ne tako potrebnih za  konačan ishod dela), ali uz to i slojevita intelektualno  nastrojena naracija, pomalo na uštrb  zbivanja  jer je autorska intencija bila da se „osvetli“ prošlost i „osvesti“ sadašnjost, to jest oni na koje računa da će čitati njenu knjigu. Teorijske karakteristike date su uz   neke zamerke kao pomoć autoru i čitaocima.  

U kritikama proznih tekstova, uz jasno sagledavanje i precizno nijansiranje estetskih odlika, etičkih odnosa, društvene zbilje, Milica  Jeftimijević Lilić posebnu pažnju posvećuje karakterizaciji likova kao nosilaca radnje i autorovih zamisli. Poseban afinitet ona ispoljava za ženske likove što nije samo feminističko saživljavanje po ženskom principu nego maštovito uranjanje u dušu žene kao ovaploćenja ženstvenosti i senzualnosti bez  čega bi muškarac bio duhovno i emocionalno siromašan, ali i sagledavanje jadnog položaja žene na „brdovitom Balkanu“.  Jeftimijevićeva je oduševljeno i zanosno prikazala lik  žene iz Berengartenovog dela Do viđenja Danice: Ona je nova Eva koja iskušava. Laura koja daje snagu, Beatriče o kojoj se sanjari, ali i žena od krvi i mesa  koju susrećemo na ulici… potpuno ovozemaljska, stvarna uzvišena, nezemaljska… Izuzetna karakterizacija  i stvarne i dosanjane žene, oda ženi.  Ali , u Bratićevim pričama, kako kaže Milica Jeftimijević Lilić,  žena je prateći  elemenat života u hercegovačkoj muškoj tradiciji, gde se sve odluke donose mimo nje i kriva je  za sva zla koja Hercegovce snalaze.

Za većinu autora, pesnika pogotovu, čovek je – u  ovom smutnom vremenu, u kome je sve okrenuto naopačke, u kome su izgubljene prave vrednosti i materija porazila duh – usamljenik u uzavrelom svetu informacione tehnologije i morala podređenog golim interesima. Ontološki, kako kaže Svetozar Petrović, čovek je usamljeno biće. Rakitićev «svekoliki  opus je pevanje smrti. Duboke, tamne emocije. Metafizičke osnove Rakitićevog pevanja, religioznost, rodoljublje, Ljubav prema Bogu i ženi. Jedinstvo sveta i bića, ali i podvojenost (otuđenost) bića od sveta. U središtu lirike Milovana Danojlića je „usamljeni subjekat koji se sudara sa  sunovratimasveta modernog doba, ali koji ipak pronalazi smisao i utočište iako mu je ishod traganja unapred poznat“ (podvukao Č. N.). Milisav Milenković u romanu  „Bolest Brestova“, naglašava Milica J. L., proročki ili racionalno upozorava da „ umetnost pokazuje kako se čovek batrga  u pokušaju da dati život proživi, osmisli ga i pronikne u sebe. Logično, kad je reč o tolikom broju autora, pristupi i pogledi su različiti, čitav mozaik različitosti iz koga se može zaključiti da svaki pokušaj da se u našoj književnosti nađe jedinstvo stavova mora biti neuspešan. Za Jovanku Stojčinović Nikolić, Jeftimijevićeva kaže da piše poeziju „u kojoj je život pobedio smrt, a zaborav patnje i poraz, i ozvezdao njeno biće koje emanira lepotu i sjaj stoicizma“ što su vrednosti koje ona  i apostrofira u kritičkim tekstovima.

Mnogo je razloga što čovek poželi da zaviri u njenu alhemičarsku radionicu, da vidi kako ona strukturiše molekule i atome svojih kritičarskih  zapisa, medaljona, eseja.

Autori. Kad se pogledaju imena autora kojima se Milica Jeftimijević Lilić bavi, lako se primećuje da ona piše o autorima sa svih delova književne piramide, od osnove do vrha, što je osobina Jovana Skerlića koji je pratio čitavu književnu produkciju. Ne povodi se  za skalom akademske književne kritike niti za onim kritičarima (da im ne pominjem imena) koji pišu samo o odavno dokazanim vrednostima kao što su Crnjanski, Andrić, Kiš, Dobrica Ćosić, o onima koji imaju nimbus oko glave. Oni, bar tako se čini, idu već utabanim putevima nastojeći da dodaju ponešto svoje. Milica Jeftimijević Lilić piše  i o onima koji se već priznati, već nagrađivani kao što su Rakitić,  Danojlić, Bratić,  ali i o dugima, takođe vrednima, koji traže „mesto pod suncem“ kakvi su Ljubinko Jelić i Balša Rajčević i nalazi u njihovom stvaralaštvu  zlatne ljuspice, ukazuje na njihova traženja i autorske muke.

Naslovi. Piscima je često vrlo teško da daju naslov svome ostvarenju, da u nekolike reči istaknu osnovnu ideju i biraju neke od sledećih mogućnosti: a) da kažu sve i  postave kišobran koji pokriva čitav sadržaj, b) uobliče zagonetku koju čitalac treba da odgonetne, v) potraže nešto neobično, g) iskažu svoj osnovni stav. Cilj je da naslov bude „mamac“ za čitaoca, da ga zainteresuje za tekst. Milica Jeftimijević Lilić postupa različito: katkad naslovom nastoji da pokrije osnovne značajke  knjige o kojoj piše, na primer Poetika celine: sinteza dokumentarnog i funkcionalnog, istorijskog i lirskog, Zapada i Istoka, povratak u iskon (Maja, Herman Sekulić). Ali ume naslovom da kaže sublimiranu ocenu, na primer Poezija kao sveznanje (Bratislav Milanović) ili da istakne osnovnu karakteristiku knjige, na primer Snagaelementarne energije govora (Nikola Cincar Poposki). No, svaki njen naslov ukazuje na bitan elemenat  dela i dobra je orijentacija čitaocu.

Postupak. Milica Jeftimijević Lilić svoje kritike najčešće počinje ocenom autorove knjige koju zatim temeljno obrazlaže.  Na primer: Poezija Igora Remsa je neobuzdani vatromet boja, zvukova, čulnosti, dinamike, ali i tišine, svetlosti, prozirnosti, lepršavosti  i spiritualnosti. Dalje: Magda Sabo  je mag u  pravljenju uzbudljivog sižea sa neočekivanim obrtima u kojem se vrlo suptilno, sklapaju istorijsko i lično, intelektualno i maštovito, savremeno i svevremeno.Katkad počinje induktivno citatom kao osnovom za tumačenje i procenjivanje, dokazivanje ili opovrgavanje svojih kritičkih stavova. Uvek je njen početak suštinski važan, zanimljiv, lepo rečen i privlači čitaoca.

Citati u kritikama Milice Jeftimijević Lilić. prava su dragocenost. Ona citira da bi pokazala neku suštinsku  karakteristiku dela koje tumači, odliku autorove poetike, da bi pobudila čitaočevu radoznalost, uputila na neku lepotu, potkrepila svoju zamerku, skrenula pažnju na teorijski stav. Ostaju u  pamćenju. Primer: Kada čovek ima ljubavi, nema straha. Osijino spominjanje „poznavanja Boga“  upućuje čoveka  da nam je Bog ostavio, ne samo srce da Ga doživimo, već i um da ga  „poznamo“(citat iz rada Vladete Jerotića). Inventivan čitalac  iz njih može da oseti osnovnu ideju, etičke principe  ili raspoloženje pisca.

Tumačenja i zaključivanja. Za dobro tumačenje i suđenje o književnom delu potreban je dar, invencija i potrebna je široka kultura, erudicija, a Milica Jeftimijević Lilić ima i jedno i drugo u izobilju. Uz to ima i stvaralačko iskustvo a sve joj to pomaže da sagleda umetničku i društvenoetičku osnovu i vrednost dela koje tumači, da ga kaže jezgrovito jezikom koji pleni. Primer: Poetika beskraja, koju pesnikinja formira iz brojnih pesama koje oličavaju žudnju za visinama, slobodom, bestelesnošću i sublimacijom misaonosti najočiglednija je u pesmi „Ptica“, izvanredne pikturalnosti, divnog ritma kakav je u celokupnoj zbirci.(Iz kritike o poeziji Milene Vukoje Stamenković).

Pozivanje na poznate autore i mislioce: Milica  Jeftimijević Lilić se poziva na velikane, svetski poznate strane i domaće autore kad hoće da potkrepi neki svoj stav ili tvrdnju, odnosno kad nalazi tragove njihovih ideja  i misli u delu koje tumači, kad hoće da  istakne da je to domet kome treba težiti, odnosno da podvuče razlike između dokazanog klasičnog i novostvorenog. Navodimo samo neke: Aristotel, Horacije, Sveti Augustin, Berđajev, Gogolj, Herman Hese, Andrić, Tin Ujević, Meša Selimović, Vasko Popa…

„Logosno preobilje sveta“, izabrane kritike Milice Jeftimijević Lilić, je retko vredna knjiga za autore o kojima piše i za čitaoce, ljubitelje književnosti. Prvima omogućuje da, sa strane, od proverenog znalca, saznaju kritičko mišljenje o svome delu, da bolje procene sebe, uoče vrednosti i mane svoga ostvarenja. Drugima, i svima zainteresovanim, to je prilika za meditaciju nad mudrošću i učenošću, pouzdanim tumačenjima i sudovima iskazanim čudesno lepim jezikom.

PODELITE OVAJ TEKST NA: