detalj slike: KRK Art dizajn

SPOZNANjE SUŠTINE 

(o knjizi pesama Zrno tišine, Ljiljane Karadinović - Janjić - LIBERLAND, Beograd - 2021)

 

Pesnički prvenac autorke Ljiljane Karadinović – Janjić, Zrno tišine, omaž je životu  u kome se preprliću ponorenja i oradošćenja. Pisana pitkim, razumljivim jezikom, ova poetska niska iznova potvrđuje svevremenost stihovanih poruka istinskim poštovaocima  kraljice književnosti. Bez namere da ponudi odgovore na večna pitanja ili odredi način na koji bi čitaoci trebalo da dožive njen ozboreni dušopoj, pesnikinja na nenametljiv način poziva da se ukrovimo u toplu nišu po meri svakoga ko, bar na kratko, oseća potrebu da se skloni od vetrova života.

 

U pesmi Detinjstvo kojom započinje čudesno putovanje na koje nas Ljiljana vodi, pesnikinja prihvata da su koračaji Putem života neizvesni, no nije nam dato ih unapred prepoznamo, zato poručuje:

 

Dug je to put, ali ne plaši se:

to što treba mora doći.

Nekad sa osmehom

nekad sa suzom...

 

„Do jednostavnosti treba narasti“, divno je govorio Gogolj, koliko je lepote u jednostavnosti koja najpre vodi do sebepoznanja, možemo se uveriti kroz sledeće stihove autorke:

 

Strpljenje je uvek dobrodošlo

u onim danima

kada želimo da poletimo,

a vetar nam poreže krila.

 

No, kako u svakoj nevolji ima prozraka koji nas opominju i izvode na pravi put, (Novica Tadić), tako se i u vetru koji nam ne omogućava ili otežava let, vidi znak Promisli da je pred nama samo kamenčić na beskrajnom Putu zbog koga od koračaja nećemo odustati. Jer, plodovi strpljenja najdragoceniji su; poznavajući drveće, razumem značenje strpljenja; poznavajući travu, razumem upornost. (Hal Borland)

 

Da se na pesnički zov, taj nebozemni titraj, ne može ne odgovoriti, priznaje i Ljiljana Karadinović - Janjić:

 

Dugo je čekala reč da izađe iz mene

 

Za Kročea, neki pojam koji još nije formulisan rečima, makar internim, predstavlja nešto nepostojeće. Pesnikinja je dugo ispisivala sebe dok se nije iznedrila reč spasonosna, melemna prvo njoj samoj, a potom i svima kojima je potrebna, u početku beše Reč Božija, i ta Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. Ova beše u početku u Boga. Sve je kroz nju postalo, i ništa, što je postalo, nije postalo bez nje (Jovan 1:1-14)

 

Teška mi je ova torba,

snovi se namnožili

želje rastu,

a ja sve slabija.

 

Poetski je je duh osetljiviji na svakodnevlje, ali i svesniji da krst svakog od nas po meri je i težini naših sila. Priznanje da nam počesto predoređeno teško pada – ljudsko je i svedoči o hrabrosti neodustajanja. U tom priznanju najviše je vere sa kojom se u slabosti duha susrećemo. Ljiljana Karadinović - Janjić ne ostaje spopletena, već iznalazi snagu i smisao u mozaičenju života, a to nam stihovima i priznaje. (Ako si oboren, ustani; ako si obmanut i razoružan, ponovo se naoružaj; ako si pobeđen, ponovo kreni u bitku. (Sv. Ignjatije Brjančaninov):

 

Ipak, skupljam delove

pa sklapam u celine

 

Prolaznost vremena, uspomene, spoznavanje smisla, odnos sklada i nesklada, prihvatanje životnih neminovnosti, ljubav prema bližnjima teme su koje zaokupljaju autorku i kroz njih ona iznalazi titrajuće svetlo, Zrno tišine.

 

Posebnom lepotom se ističu pesme u kojima se autorka obraća voljenom vodeći, na neki način, ljubavni dnevnik pominjući stvarnost koja se razlikuje od vremena zaljubljenosti umornog  pred ulogama koje nam život dodeljuje, bolno želeći da se isto vrati. Za pesnikinju je ljubav jedina smislenost postojanja, ona je besmrtno i beskonačno žarište u nama, koje ništa ne može ograničiti i ništa ugasiti. (Igo)

 

nije imao ko da mi kaže

da je ljubav u traženju

da je samo na papiru stvarna

 

***

oklope smo navukli,

kao za bitku veliku,

izgubljeni na dve strane,

oružja zarđala.

bodu samo slučajni dodiri.

 

***

sve što pokušam, na papiru ostaje.

daj mi znak, da zaiskrim kao nekad,

kada je ljubav bila svaki običan dan.

 

 

Pesnikinja pokušava i uspeva da se pomiri sa onim Ja koje nam počesto izmiče u kakofoniji spoljnih zvukova  što, poput vode, nepogrešivo pronalaze pukotine do dubina sopstva pokušavajući da ga odvoje od suštine. To pomirenje, spoznanje sušti, dovodi i do bolje komunikacije sa drugima. U potrazi za načinima da što bliže dopre do sebe, pesnik iznalazi sopstveno vreme, pesničko vreme koje mu pomaže da se  iskaže u sadašnjem. Zato nam pesnikinja poručuje:

 

Uhvatim trenutak i jako ga stežem

da ne ode, pobegne i postane prošlost.

 

No, čitanje jedne pesme nikad se ne završava. Nastavlja se svaki put kada s njom dođemo u tajni dodir, i još više. Nastavlja se i kad pesma spava u nama, kao neprekidna bremenitost, koja se prekida u trenutku donošenja ploda, u trenutku tajnog dodira. (Naso vajena). Na taj način, nijedan pesnički trenutak viđen očima čitalaca ne može postati prošlost. Ljiljana Karadinović - Janjić je toga bila svesna dok je ispisivala Zrno života, stihove koji se poput puzavica privijaju uz naša srca dajući im toplinu, mameći ih na sunce kako bismo se i sami uzvisili ka onome što nas je, oduvek, visinama mamilo jer čovek je devedeset od sto s neba, a samo jedan od sto od zemlje. Zato je naša svakotrenutna dužnost: penjati se ka nebu, trčati ka nebu, leteti ka nebu. ( Sv. Justin Ćelijski).

PODELITE OVAJ TEKST NA: