NAJBLAG REČ
Blago si vi kad takoj umejete da reknete blag reč pa sas njega sasvema omijete dušu čovekovu od onoj gorčivo što ga pretiska i boli. Pa mu tija blag, poblag, najblag reč smije i onej slaze što su mu obeležile brazde po obrazi i onej koje su mu se zapekle nekude dliboko u tuj dušu njegovu, da peču i gorče i kada bi on tejal da zabravi onoj od kvo mu je gorčivo u dušu.
Nas ni sas blag reč nikuj neje nikakvu muku lečil, niti ni je pa neki brisal slaze, ni duša mučena naša kad ni zaboli, ni kad padnemo pa se utepamo. Kako si padal, takoj ce digneš, a kuga je duša izistin i bolela, neje smejal ni da rekne, odma bi ga pratili tam kude se, vikaju, toj leči.
Od teško vreme, od stra da li će ima da se narani čeljad, da ti se neki ne nasmeje, da te neki ne obruka, da li će suša, mraz eli rat, da li će preteknemo... naše su ni se duše stegle i spekle, kako što su ni ruke otvrdnule od žuljevi i od golemu rabotu. Seljak je navikal da trpi i ćuti i pa, kad mu jedna muka mine, on samo znaje isto: da ćuti i da trpi. Da se nada i da čeka tija bolj čas, a da ga nikad ne dočeka. I da se teši, čekajeći nedočekano, da će bolj čas njegova deca berem dočekaju.
Naš blag reč i materina ruka niz kosu bili su kad ni pušte da se poigramo na livadu sas vrsnici eli ni vržu grutku sirenjice uz komat leb kad ni isprate sas ovce. Kad ni krišećki od baštu i babu reknu, uzni. Kad ni sunu obrezanu zaskapanu jabuku, prebirajeći ji na tavan.
I da su tele, nesu ni, mučene, ni smejale razmaze. U tija naš život, u toj našo rabotenje samo da se preživi i pretekne, neje bilo mesto za gletavi i svileni. I znale su one, ako im nikad neje toj kazano: će pretekneš samo ako si cvrs i ako sve umeješ i sve možeš. Ako ne čekaš drugi da ti sune, nego ga sam stvoriš, sas tvoji žuljevi i na tvoju grbinu. Pa su ni miluvale kako sas najblag reč, sas onuj grutku sirenjice i sas onuj obrezanu jabuku, kad ji prebiraju pa najdu zaskapanu.
