detalj slike: KRK Art dizajn

AJA SOFIJA - CRKVA SVETE MUDROSTI

 

 

HISTORIA MAGISTRA VITAE EST! Latinska sentenca iz koje čovečanstvo ništa nije naučilo. Erdoganova odluka da Aja Sofiju pretvori u džamiju jeste demonstracija moći ali i povratak u prošlost koja je krvava i u kojoj su uprljane ruke i jedne i druge strane i hrišćanske i muslimanske.

Neverovatno je da nekad neke loše i teške odluke, poput ove, mogu za trenutak da nas učine srećnim. Meni se upravo to desilo kad sam čula tu vest. Bingo! Ja sam jedna od srećnica koja je ne tako davno videla, bila i obišla Aja Sofiju. Ovo " ne tako davno" je pre korone. Čini mi se da se istorija neće računati više na vreme pre i posle Hrista, pre i posle nove ere. Od sad, zbog rečenice koja se provlači u svim objavama da ništa neće biti kao pre, očekujem da vreme počnemo delimo na pre i posle korone. Iskreno, volela bih da grešim. Postajem defetista, dodajem sebi osiromašujuću osobinu - malodušnost i odmah pravdam godinama.

Isto onako kako je odluka Kemala Ataturka pre bezmalo jednog veka obogatila svet, tako ga je ova osiromašila. 1934g Kemal Ataturk je dekretom Aja Sofiji odobrio status muzeja, rekavši da je daje na dobrobit svima. Postala je simbol sekularizma, otvorena da svojom lepotom osvaja vernike i nevernike, hrišćane i nehrišćane i putnike namernike iz vaskolikog sveta. Poručivši da ona ne pripada ni jednoj religiji već svim narodima, posebno građanima Istanbula. Ovim rečima poslao je poruku mira svetu. Danas ona odzvanja samo kao eho.

Aja Sofija je arhitektonsko čudo koje nosi pečat vizantijskog graditeljstva. Po uzoru na nju su sagrađene sve lepše od lepše, Plava džamija, Sulejmanija, Al Rašidova i druge. Nju je izgradio car Justinijanu u šestom veku na zapadnoj obali Bosfora. Gradilo je deset hiljada radnika pet godina. Glavni arhitekta bio je Grk Isidor Miletski a u podizanju kupole u matematičkim proračunima mu je pomagao Harun iz Aleksandrije. Ima kvadratnu osnovu i podeljena je na tri broda, Njena površina iznosi više od sedam hiljada kvadratnih metara. Iz te osnove izdiže se kupola sa četrdeset lukova i isto toliko prozora. Kupola ima prečnik 35metra i nju nose četiri mermerna stuba visine 55m. U 10veku oslikana je mozaicima na zlatnoj podlozi. Zadivljen njenom lepotom, Justinijan je ušavši u nju uzviknuo:" Solomone, nadmašio sam te!" aludirajući na njegov hram u Jerusalimu. Ljudska taština je u istoriji uzrokovala mnoga zla, ostavljajući nam i mnogo lepote.1000g je bila najveća crkva u svetu, danas je četvrta po veličini. Kada je car Konstantin premestio prestonicu Vizantijskog carstva u Konstantinopolj ona postaje sedište Pravoslavne patrijaršije i mesto krunisanja vizantijskih careva. Četvrti krstaški rat srušio je ne samo Konstantinopolj već i Vizantiju. Sledećih 60g Aja Sofiju Latini pretvaraju u katedralu. Latinsko carstvo je propalo jer večnost ne postoji, ali su zato odlazeći odneli u Veneciju i deo zlatnih mozaika. Posle njih dinastija Paleologa obnavlja Aja Sofiju. I tako šetajući kroz istoriju dolazim do onog pitanja na koje više od 7 vekova nema odgovora. Ko je otvorio treću kapiju? 29 maja 1453g sultan Muhamed je u duhu običaja tog vremena, osvojivši Carigrad, svojoj vojsci dozvolio da tri dana pljačka, hara i ubija po gradu. Običaji se nisu promenili do danas, isto se radi samo je upakovan u lepu reč "demokratija".

Ibrahim beše bašibozuk iz daleke Anadolije. Prijavio se sultanovoj vojsci zbog lepe Merjeme. Obećala mu se, čekaće ga. Njen sneni pogled i oči u kojima je ležao mesec poneo je sa sobom. A on je njoj i sebi, zaključavajući kameni sobičak, obećao da će se vratiti bogat, da će joj sagraditi veliku kuću, ogradiće je rajskim vrtom u koji će noću zvezde padati, da će je okititi zlatom, da će imati mnogo dece i sva će kao i Merjema imati mesec u očima. Poslaše ga da premalteriše mozaike u Aja Sofiji. Vide Ibrahim zlato na njima pa pre svakog zamaha malterom poče da skida grumenje trpaj uči ga u košulju sve misleći na svoju Merjemu. Otpoče blagodatni život kako je i obećao. Rodi se prvo dete ali ubrzo umre. Rastužiše se oboje ali mišljahu, mladi su biće još dece. I beše ih, ali kako se koje rodi ubrzo i umre. Na svaki grob stavljaše Ibrahim po jedan grumen zlata skinut sa Aja Sofije. Poslednji stavi na Merjemin grob, za navek se zatvorio mesec u njenim očima. Pusto i hladno beše u kući. Skamenilo se srce Ibrahimovo. Ukočiše mu se oči, nit šta u njih ulažaše, nit šta više videše. Samo mišljaše o nekakvoj krivici, nalegla mu na dušu pa jedva diše. Obuče svoje haljine, stavi u torbu komad hleba i vodu, zamandali kuću pa bosonog krenu u pustinju. Krenu moleći se da mu bog da snagu da izmiri svoju veru sa tuđom, da izmiri njega na nebu sa njima na zemlji, da vrati mesec suncu, da nadje spokoj svojoj duši.

Stojim u Aja Sofiji, vodič završava svoju priču a meni oko zasuzilo. Ne znam da li od tuge za Ibrahimom i Merjemom ili od lepote u kojoj sam se našla, biće od oboje. Oko mene užasna gužva i kakofonija mnogih jezika. Sve to mi apsolutno oduzima draž uživanja. Pokušavam da isključim sebe dok mi se pogled penje uz stubov, preleće prozore i stiže do kupole. Sa njenog svoda me gleda Bogorodica sa Hristom ispod koje stoji monogram"Božja majka" Mislim o nepoznatom umetniku, ostao je skriven ostavljajući nam vanvremensku lepotu. Dodirujem "stub koji plače" a koga je po predanju blagosiljao Sv. Grgur. Jedan je od stotine u crkvi i jedini koji je vlažan. Kažu da ispunjava želju, stojim neodlučna jer ih imam bar desetak. Masa ljudi me brzo odnosi dok ja još izgovaram želje. Statistika kaže da Aja Sofiju godišnje poseti više od tri miliona turista. Dok sedim pored šadrvana u dvorištu crkve, pokušavam da izračunam koliko je to dnevno. Matematika mi je od prvog osnovne mučila, ipak dolazim do broja od osam hiljada posetilaca dnevno na prostoru od nekoliko stotina kvadratnih metra. Pa ipak i uprkos potrošačkim konzumentima, čiji sam i sama deo, kažem sebi, vredelo je. Očarala me je Aja Sofija isto kao i sultana Abdulmedžita koji je započeo njenu rekonstrukciju u 19veku. Mozaici sa kojih je malter počeo da otpada pojavljivali su se pred njim poput skrivenih dragulja. Odlučio je ne samo da ih ne pokriva već je u pomoć pozvao talijanskog arhitektu Gaspara Fosatija da ih konzervira i zaštiti od vlage. Darovao nam ih je ponovo da nam ulepšavaju svet.

Noć pada na Istanbul. Sa Bosfora stiže vetar, preleće milionski grad donoseći svežinu. Kažem sebi, moram da je vidim kako izgleda noću. Pojavljuje se predamnom kao jedan od bajkovitih dvoraca iz Šeherezadinih priča. Velika vitka minareta dodiruju noć na nebu i na svakom od njih, čini mi se, okačeno je nekoliko zvezda. Blješti u ove kasne sate sjajem starim 17000g. Uzdišem od lepote, ulazi u moje oči, u moje srce u moju dušu. Eh, kad bi se tu još pored mene odnekud stvorio i Orhan Pamuk pa da jednom padnem u nesvest od sreće. U njegovom nedostatku, molim mladića i devojku koji sedeći na klupi igraju večnu igru zavođenja da me fotografišu. On je Španac, ona Talijanka, smeju se ljubazno i strpljivo me slikaju. Pričamo nekim kaubojskim engleskim, svako sa akcentom svog maternjeg jezika. i razumemo se odlično. Volim te nenadane susrete, oplemenjuju me.

Zatvaram ovu priču dok sa radija slušam vest da je Erdogan ušao u novu džamiju Aja Sofiju, i da su zastorima pokriveni hrišćanski mozaici. Nije ovo posebno nešto novo, u 17 vekova stare Aja Sofije. Ona je za aktuelnu vlast uvek bila simbol moći, njena duhovnost je stavljana u drugi plan. Meni ostaje da se nadam i čekam nekog novog sultana Abdulmedžita ili novog Kemala Ataturka koji će skinuti zastore, ako ne u ovom mom životu onda možda u nekoj drugoj reinkarnaciji.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: