Izmeštanje u sebstvo 

 (o knjizi Bolje od smrti, Ljubodraga Stojanovića, Niški kulturni centra, 2021)

Prof. Valentina Novković

Pesnička niska Bolje od smrti, a prva knjiga autora Ljubodraga Stojanovića iz Niša, iznenadni je bljesak, šum netaknutog istočnika, drhtaj niti nebozemne na poetskom nebu naše književne scene.

Da sve biva nekim tajnim mernicima zapisano ( svemu ima vrijeme, i svakom poslu pod nebom ima vrijeme, knjiga Propovednikova, 3 glava) svedoči i ova pesnička riznica koja iz svake reči, slova, međuprostora između reči uzvikuje: I bi pesnik!

Bolje od smrti smernica je bez putokaza, vetrokaz u bezvetrenim predelima, ćutnja koja je iz usta bez jezika ozborila, a od svega pomenutog ponajviše, pucanj u muklo nebo poznanja: sve smo kada, istinski, jesmo.

Svet ne može ništa čoveku koji peva u nesreći ( E. Sabato) i zaista, ropstvu koje osnažuje ljubav da bi doseglo želju za buntom, sve(t) ne može ništa. A pesnik mora i treba da peva, o svemu.

Pred nama nije knjiga, već predanje koje se samo pamćenjem može sačuvati, baklja neugasiva, oštri pokret sečiva po nezarasloj rani, i na kraju, biljka melemnica za sve što je ikad u nama ili oko nas ostavilo ožiljke.

Bolje od smrti se sastoji iz tri celine Pesme ropstva, ljubavi i bunta, Judine elegije i Svetomonašenje od kojih se svaka podjednako izborila za snagu izraza, emociju i nemu poruku čitaocima. Podvlačim nemu jer, slova su u ovoj knjizi samo kratkotrajni svetlaci jedva nazirućeg smisla, tek razgovetnog šuma nemira, putokazi bez označenih staza, vetrokazi u oblastima koje ni povetarac ne poznaju. Sve tri celine su poput poruke koje se same od sebe brišu nakon čitanja da bi zanavek ostala utkane u bilo vremena kroz naslućene odbleske značenja.

„Želim samo da ono što jeste, što je, zapravo, bilo skriveno, dovedem do njegovog sjaja. Ono što obično stoji u senci, želim da pomerim na svetlost“, napisao je Peter Handke, a  meštar reči, slika, metafora Ljubodrag Stojanović uspešno, a da o tome ni ne razmišlja, uspeva da, zaista, pomeri na svetlost ono što Jeste, onakvim kakvo jeste, bez ulepšavanja i straha da li će biti pogrešno shvaćen. On je ratnik bez oruđa i pesnik s skalpelom bunta i nežnosti istovremeno, Jer, i nežnost je ubojita ako na nju nismo pripremljeni. Kad se upustimo u iščitavanje pesničke knjige Bolje od smrti teško da na bilo šta možemo biti spremni, čak iako mislimo da izmeštanja više nisu moguća.

U prvoj celini Pesme ropstva, ljubavi i bunta pesnik nam specifičnim, svojim jezikom govori kakav je Put ka slobodi; kroz ropstvo i ljubav; ta dve tesno isprepletane staze mogu jedino ka trećoj( buntu) da vode.

ja sam hranio golubove čekajući da oni nahrane mene

ja sam čekao da mi pozajme krila

kaže pesnik povezujući pojam slobode sa krilima izgladnelih ptica milosti i ličnom težnjom slobodom, za nečim što se čini nedostižno (želja, težnja, ideal) i van domašaja svakog zla, jer veština istinskih pesnika je u tome  da tako postave događaj, da iz njega zasija sama povezanost života i njen smisao. Tako nam poezija otključava razumevanje života. Očima velikih pesnika posmatramo svet i povezanost ljudskih stvari. (V. Diltaj)

Poput Dostojevskog koji je u svojim delima uporno pisao o dualitetu ljudske prirode i neprestanoj borbi između svetla i tame u srcu čovekovog bića,  pesnik Ljubodrag Stojanović, takođe, priznaje da nije bezgrešan:

bio sam trn što se šepurio na hristovoj glavi

bio sam ekser što je probijao njegovu kost oče

bio sam prljav i nedostojan

mislio sam da me ni sto jordana ne mogu

(pr)očistiti

mislio sam da su moji gresi veći od oblaka

po kojima nikada nisam gazio

U njemu se neprestano bore: gordost i skrušenost, milost i surovost, pomisao na greh i pokajanje gde se jedino kroz sastradavanja može spoznati onaj koji Jeste u koga čak i u najtežim nije prestao da veruje jer čovek je duhovno biće predodređeno za večnost ( N. Berđajev)

svaki moj život bio je neisplakani potop

što je čekao trenutak da se pretvori u kap

u kap što će pasti na njen dlan

na njen dlan što će leći na moje lice

na moje lice čoveka koji nije odbio da veruje.

Ako si istinski pesnik:

„znaćeš da između jesam i mislim da jesam postoji ogromna razlika

znaćeš zbog čega je isus pitao oca zašto ga je ostavio

znaćeš da ono što moramo nije uvek ono što izaberemo

znaćeš da zatvori i ludnice skrivaju mnoge velikane...

jer, samo pesničkim nervom umeju da trepere nepravde i istinsko sagledavanje sveta, pesnik nikad neće zaboraviti režanje i jecaj, tren pretvaranja pupolja u lat, preobraćanje bodljikavog odelo samoljublja u oslobađajuća odežda pokajanja.

dobro ćeš znati da je  to pesma tvog života pre nego što je sklopiš

i staviš ispod jastuka ili kamenja.

Drugu celinu pesničke knjige Bolje od smrti čine Judine elegije. Pesme su tematski i stilski povezane.

U svakom je stihu priča u malom, obgrljena simbolima gde je vidna pesnikova erudicija, poigravanja sa pretpostavljenim i apokrifnim, ali i onim što je opšteprihvaćeno, a polivalentnost pesama je ono što će čitaoce i poštovaoce istančanog pesničkog slova, vraćati ponovnom iščitavanju. Polivalentnost i poigravanje smislom i simbolima nimalo ne umanjuju poetsku komunikativnost i neospornu vrednost, već podstiču na razne uglove gledanja i tumačenje ozborenog.

Stihovi jezgroviti gotovo do pred prasak pulsiraju oboljenim poimanjem bitisanja svakog pojedinca, iako prikazani kroz religijske simbole, zapravo ogoljuju svakog od nas kroz motive izdaje, licemerja, žrtvovanja, nerazumevanja, mirenja sa unapred datim, pokajanja, griže savesti.

U pesmi Judine elegije kojom je i naslovljena ova celina pesnik kaže:

tražio sam prijatelja

tražio sam spasitelja

nije ga bilo

kao da je u nebo propao.

Nema čoveka koji u očajanju, trenucima neispružene ruke nija zavapio upravo ove stihove verujući, ma koliko bezveran bio, da među ljudima ipak postoji Čovek.

Pred nama je uspeo prepletaj apokrifnog i kanonskog iz vizure čoveka koji je i sam postradavao, tamničio u sopstvenim vilajetima, usta punih zemlje krkljao o slobodi neprimećenih, ali se i pridigao svestan da samo  svetlošću sopstvenog duha može razgrnuti tamu kao u stihovima:

dajte mi nekog

ko je dovoljno mrtav

ko je dovoljno mrtav

da ga vratim u život.

Svakome ko je ikada u ruci držao Bibliju, jasni će biti ovi stihovi Ljubodraga Stojanovića:

ne umem da brojim više od trideset rekoh

i srebro gle poče padati po meni...

(aluzija na trideset srebrenjaka za ko je je Juda prodao Hrista, a kasnije ih vratio u riznicu).

ili:

zvezde aprilske postaše tarabuke

tarabuke od jagnjeće kože

(kao dan raspeća Isusa Hrista se u nekim dokumentima pominje 1. ili 9. april, sreda)

poljubih ga kao da ga volim

a voleh da i beše sreda nad nama

Pored pomenutih pojavljuju se i broj trideset i tri, Longin, Kajafa, Simon sa kojima će se čitaoci susresti u poetskoj celini pod nazivom „Judine elegije“.

Ono što ovu pesničku celinu, takođe, čini autentičnom su i novosatvorene kovanice, Ljubodragizmi, poput: bogvetar, trnovratnica, dvaputnica, trnkruna, ribe mrežoplete, bogonebo i mnoge druge, a poruka Judinih elegija bi mogla biti da samo onaj ko njemu namenjeni deo sudbine bez ostatka i do kraja propati, može stupiti u božansko bivstvo (B. Hamvaš)

Treća celina pesničke knjige Bolje od smrti pod nazivom Svetomonašenje bolni je podset na nezarastive  oljižčenosti, na slabosti zbog kojih smo do besmrtnosti ojačali, besmrtnosti do koje samo smrtnošću dospesmo.

Čini nam ljudima to što nas, kako kaže Heraklit, čuvaju bičem. Božanskim nas čini ako svesno prihvatamo krst. ( B. Hamvaš)     

Stihovi Ljubodraga Stojanovića nas i čuvaju bičem i kažnjavaju nežnošću, oni su tu da nas podsete kako je teško izaći iz samodovoljnosti i komformizma, a  lako proći lične Golgote i kroz njih osetiti slast bivstvovanja jer, čovek treba da se osvesti, da bude savršeno budan, i da tako preuzme svoju sudbinu. Najviši i najljudskiji simbol i bog budne svesne patnje, amor fati jeste: Bog Patnik – Raspeti.     

A pesnik Ljubodrag Stojanović zbori:

tvoj prst je jedina kost pokrivena mesom što će zube naterati da cvokoću između dva zalogaja...

***

Puno (je) nebo

kostiju praznih

trbuha

nahranilo zemlju

trudnu pokajnicu

molitvom

***

Jablanje pod zemljom ne raste čovek se do neba rađa rasutih očiju

No, pored patnje i potreba da se zavoli sudbina ma kakvim nas neprohodnim (bes)pućem vodila, smisao te patnje i kruna trnovih je postojanje Ljubavi:

kamen sam pred drvetom

drvo sam pred kamenom

ja

bezlik

tragam za dodirom

kao za adamovim rebrom

slomljenim

ili kako to Bela Hamvaš smatra: Jer čovek čak i beskrajnu patnju sudbine uzalud preuzima na sebe, zalud prihvata krst ako to čini uz pomoć snage, znanja i nepoštene magije. Jedino se sme voleti. Jer je ljubav Poslednja duša.

ili kako je to Apostol Pavle govorio u Prvoj poslanici Korinćanima: 

Ako jezike čovečije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje ječi, ili kimval koji zveči...

Pesnička niska Bolje od smrti je otrežnjujuće i potresno svedočanstvo svetraganja za boljim Ja, batrganje, poniranje, uzdizanje uz ranjivost ogoljenosti koju takva traganja i spoznanja neminovno prate. Ona je beg i povratak bludnog sina, bludnog, prgavog Ja, mirnom, krotkom i opraštajućem Sebi. Malo vode iz bistrog planinskog izvora na dlanovima u molitvu spojenim, da se opojimo i progledamo kako nam je do Nas dospeti. S neizmernim zadovoljstvom i čašću preporučujem ovu poetsku dragocenost svim posvećenicima Slovu koje ostaje kao svedočanstvo da je reč Čovekova drhtava, no sveopstajuća nit nebozemna. A smisao života samim tim i naše uloge u njemu je jednostavan: starati se da se svuda i uvek sačuva toplina srca, znajući da će ona biti još nekom potrebna, da smo mi uvek potrebni još nekom ( Sergej Fudelj).

PODELITE OVAJ TEKST NA: