USNIH TE, MAJKO
Usnih te, majko, noćas
kako, kroz oči uplakane,
ne daš sestru i mene
nekim ljudima što dođoše po nas.
Umornim i nejakim rukama nas držiš,
da nestanu ih moliš,
a oni, oni dolijevaše tvoju muku
rukama koje nas sve snažnije vuku.
I ti ih moliš, neprestano,
da nestanu u magli iz koje su izašli,
a oni vuku, vuku nas snažno
mjestu odakle su došli.
I oni vuku, sve snažnije sebi,
a ti, posljednjom snagom, vučeš nas tebi.
Udaraju te! Lome.
A mi te guramo da te ubili ne bi.
Nisi odustala, nekako nas istrže, ipak,
pa s nama nesta u mrak.
I, zato, sada, kada nas pitaju dugujemo li kome,
mi u jedan glas kažemo, majko - tebi!
PISMO TATI
Da si tu, tata
pa da me naučiš hiljadu zanata,
da me naučiš da lozu sječem,
kako da metal ispravim čekićem,
kako da varim, kako da kujem,
a da se žarom ne opečem.
Da mi držiš ruku dok olovkom pišem,
da me ispraviš kada brojeći pogriješim,
da mi čvršće zavežeš pertle, da se od njih ne sapletem,
da me zagrliš kada se plašim.
Da za moju djetinju ćud raščistiš put,
da uvijek budeš na mojoj strani,
da budeš neko ko će uvijek da me brani,
ali i da, kada pogriješim, o mene slomi prut.
Da mi daš kaput svoj
onda kada dotraje i kada se raspara moj,
da me naučiš voziti kola,
da se njima okrenem ili vozim unazad,
da sa mnom podijeliš sve na pola
i da me zbog tebe zna čitav grad.
Da smiriš jutarnje mamine nervoze,
da je utješiš kada plače,
da je nagovoriš da napravi kolače
i kada ima druge obaveze.
Da kažeš sestri da je ljepotica
i onda kada kao strašilo izgleda,
pa da te ona samo pogleda,
pa nekud odluta umislivši da je svetica.
Da si tu da se ponosiš mnome,
ali ni približno koliko se ja ponosim tobom,
da te još jednom vidim barem,
da te svima pokažem
prstom uperivši u tebe, u pticu bez jata,
i vičući kažem: Vidite! Vidite! To je moj tata!
KADA BISMO
Kada bismo, žudnjom podjednakom,
ponovo došli jedno drugom.
Ja bih zavladao nad čitavim svijetom,
a ti bi vladala nada mnom.
Obukao bih, tada, odore tamne
svim drugima smrtonosno hladne.
Skovao bih mač
oštrice oštre kao tvoj plač.
Nazuo bih cipele
svakom drugom preduboke,
koje bi te svud pronašle,
koje ne znaju za prepreke.
Kočije bih tvoje upregnuo o svoja leđa,
pa te vukao kroz beznađa.
Ili bih postao tvoja lađa,
pa ćutkao val koji te, udarajući, vrijeđa.
I sve bi što na tebe krene,
tada, moralo proći kroz mene.
