NE BIRAŠ KADA ĆE RODIŠ, A NI SUDANj ČAS
Sve tej vaše nauke jošte nesu izmislele da čovek dojde na ovija svet drukče nego da se rodi. Sas muku, bez muku, neki polasno, neki poteško, al je se rodil svaki koji po ovuj zemnju gazi. I svaki bi tejal d-otide, kako drukče, nego bez ič muku. Da zažmi, kad mu dojde onija dan. I samo da se ne probudi.
Natisla te muka nekva: ''što ne umrem''. Udaril si u zid pa ne znaš na kude se obrneš: ''da mi je da me nema''. Dete te nasekiralo, neće te ni sluša, ni d-uči, muž se propil... kocka se, ide po žene: ''Tuuuuugo, kude će devam, što ne zažmim da se više ne mučim''. Onija bolan legal, će mre, al duša neće d-iskača na zor: ''Što li ga Gospod ne pribere da se ne pati''?
Al ne ide toj takoj.
Vele, za svakuga je, čim je se rodil, zapisano i kada i kude i kako će nestane.
Drugi vikaju: ''kako si živel, takoj će i mreš''. Svakomu spram zasluge.
Jedni misle da sve toj nema veze, da nikuj ništa ne znaje pa ni onija ozgor, i mož rabotiš kvo ti se oće i ništa da ne rabotiš, sve ti se isto vata. Kad ti dojde sudanj čas, došal je. A dotle gledaj kvo ćeš i kako ćeš.
