detalj slike: KRK Art dizajn

                                                                                                                                                                                         PUCNjI U RASVITAK

 

 

Noć je mirisala svakojako.

Mirisala je na bilje skriveno u senkama i prošarano mesečinom; mirisala je na smokve i jod iz lahora koji je dopirao s mora. Mirisala je na varljivi mir i bezbrižnost juga, obećanje trpkog gutljaja prožetog ukusom anisa i mastike sa Hiosa, hrskavog zalogaja sveže ulovljene ribe. Noć je mirisala na sve ono što život čini prijatnijim, lakšim, poželjnijim.

Mirisala je na smrt.

U gluvo doba, pod zvezdanim junskim nebom, kroz kapiju groblja u Mikri kraj Soluna prošlo je pet automobila. Bila su to velika, visoka vozila sa zatvorenom kabinom i širokim belim točkovima koji su krckali po šljunčanom putu, obasjavajući rastinje, žbunje, stabla maslina i nadgrobne spomenike svetlom iz krupnih, isturenih farova nalik na radoznale mehaničke oči.

„Pukovniče, imamo li još daleko da idemo?“, reče muškarac oblog lica i gustih, zašiljenih brkova na zadnjem sedištu drugog automobila u koloni. „Gde je to mesto? I zašto ovako, po mraku? Trebalo je sačekati da se razdani.“

Krupni ćelavi muškarac bikovskog vrata, brkova još tamnijih i težih, okrenu se od otvorenog prozora kroz koji je nezainteresovano posmatrao tamne obrise spomenika i niskih krošnji spram vedrog zvezdanog svoda, povuče novi dim iz pripaljene cigarete i pogleda saputnika ispod oka.

„A što pitaš, Malobabiću? Misliš da vojnici neće videti dobro da nanišane?“

Sagovornik se zagleda u njega, stisnutih usana, i oćuta.

„Ne brini, Rade“, reče ćelavi brka u razdrljenoj košulji i bluzi sa koje su bili strgnuti širiti, tako da je za njima ostao samo bledi trag čoje i malo iskidanog konca. „Imaju oni fenjere.“

Prvi automobil u koloni se zaustavi izbivši na malu uzvisinu. Bio je tamo proplanak okružen stablima maslina, malo udaljen od središta groblja, i ostala vozila stadoše tamo gde su šoferi uspeli da pronađu mesto, naređavši se ne baš vojnički niti pod konac. Vrata se pootvaraše, i ljudi u uniformama izađoše iz automobila. Jedan od njih, čovek sa činom poručnika, priđe drugom vozilu, lako držeći ruku na futroli pištolja koja mu je visila sa opasača.

„Pukovniče Dimitrijeviću. Potporučniče Malobabiću. Kraj puta.“

Ćelavi brka – Dimitrijević – izbaci palcem i srednjim prstom zadimljeni opušak kroz prozor, pogleda odozdo u poručnika i osmehnu se. „Evo, Protiću, odmah ćemo“, reče.

Iz prvog automobila je izašao oficir sa činom kapetana, kraj koga je stajao vitki sredovečni muškarac pravog držanja i fino štucovane brade, samo u čizmama, čakširama i košulji.

„Kapetane Stojkoviću“, obrati se Dimitrijević oficiru. „Nadam se da nam je major Vulović ostao čista obraza i neokaljane časti, kad je već ovako mnogo vremena proveo nasamo sa vama u kolima. Hodi, Ljubomire, deder ovamo. Među svoje. Pusti te belosvetske kao što je Stojković, nek se bave sami sobom.“

Obasjan farovima vozila, kapetan pocrveni od besa na nehajno izgovorenu Dimitrijevićevu uvredu: to su jasno čula petnaestorica sada postrojenih vojnika, a on je jako dobro znao kakve priče o njemu u komandi kolaju još i pre dolaska u Solun. Ali njegov bes je bio jalov: Dragutinović je već bio van svakog njegovog upliva i odmazde.

Vulović dohrama do dvojice drugova, oslanjajući se o štap. „Stigosmo, Dragutine?“, reče on.

„Stigosmo, Ljubo.“

Kapetan Stojković proguta gnev i okrenu se od trojice muškaraca bez činova, pokazavši rukom.

„Gospodo oficiri, izvolite.“

Svetla automobila obasjavala su proplanak sa tri plitke rake i u svaku od njih bio je poboden kolac, a sa strane su bile hrpe sveže iskopane zemlje. Trojica osuđenika polako priđoše i spustiše se, svaki u svoju.

„Poznajete dobro sudskog potpukovnika Dabića“, reče Stojković hladno. Dežmekasti oficir priđe do njega sa velikom kožnom mapom za spise u rukama i havelokom na glavi. Odred vojnika stajao je desetak koraka dalje, sa puškama uz nogu. „On će vam sada pročitati presudu.“

Osuđenici se zgledaše dok je potpukovnik otvarao mapu i nameštao monokl, i dok je poručnik Protić prinosio fenjer. Malobabiću nervozno zaigra donja usna, ali pukovnik Dimitrijević mu se smireno osmehnu i potporučnik udahnu duboko, pa se zagleda sa kivnjom u vojnog sudskog činovnika.

„U ime Njegovog Kraljevskog Visočanstva, a na osnovu presude Nižeg vojnog suda koju je u postupku apelacije potvrdio Viši vojni sud, okrivljeni major Ljubomir Vulović, dobrovoljac Rade Malobabić – pripadnik organizacije ’Mlada Bosna’ i Dragutin Dimitrijević zvani Apis, zamenik načelnika Treće armije i vođa oficirskog društva ’Crna ruka’ proglašeni su krivima za pokušaj atentata na regenta Aleksandra Karađorđevića 11. septembra godine 1916. kod sela Ostrova i osuđeni na smrt streljanjem.“

Major Vulović se okrenu prema ostaloj dvojici i reče tiho, dok je potpukovnik i dalje čitao: „Braćo, vidi se da je u našoj slavnoj vojsci velika nestašica kuršuma: izgleda da su Dabiću naredili da nas udavi – čitanjem.“

Apis je zamišljeno pušio, dok je potpukovnikov glas monotono deklamovao u noćnoj tišini: Istragom je nepobitno utvrđeno da je pukovnik Apis smerao da počini vojni puč, zbaci regenta sa vlasti i sa Austrougarskom sklopi separatni mir...

„Nego, Dragutine, sve hoću da te pitam, pa ne stižem“, reče ponovo major, „biće da sad imamo dovoljno vremena za to, jer Dabić doista neće skoro svršiti s ovim... Bi li, da ikako možeš, promenio nešto u prošlosti, uradio nešto drugačije, može biti nešto što nas ne bi dovelo do ovog rasvitka i ovih rupa u kojima stojimo?“

Apis se začkilji u Vulovića, pa osmotri Malobabića koji je ukočeno slušao reči presude, kao da su to poslednji rukohvati kojima se drži za život, očekujući da kad i njih konačno ponestane, padne u crni ponor bez povratka.

„Da znaš, Ljubo“, reče pošto je otpuhnuo dim, „često se to i sam pitam.“

 

Najednom, pukovnik Dimitrijević više nije bio tu, u grčkom zaseoku kraj Soluna, ni tad, pred kraj juna 1917, već u Beogradu, mnogo godina ranije, daleko mlađi i stasitiji, u poručničkoj uniformi, tek pošto je izašao s Akademije.

Prilazio je vratima udžerice blizu Savamale za koju mu je sestra Jelena rekla. „Otidi tamo, Dragutine, mili brate, tamo ti je jedna ciganka koja sudbinu proriče – u dlan gleda, i u karte. Nemiran si, rastrzan, vidi se da ti se misli ne mogu svrteti oko jedne stvari. Neka ti ona kaže šta te čeka, pa poverovao u to ili ne, ipak ćeš imati nekakvu zamisao o tome šta želiš od sebe.“

Otvorio je rasklimatana daščana vrata i ušao u prostoriju punu senki, ali vrata nije zatvorio za sobom, već je stao u pola koraka, zureći zaprepašćeno. Očekivao je staricu u šarenoj marami, smežuranih ruku i kukastog nosa, sa teškim narukvicama i niskama perli na poprsju, ali ono što je ugledao nagnalo ga je da shvati da je njegova sestra nešto sasvim drugo imala na umu kada ga je tu poslala.

Vračara nije mogla biti starija od dvadeset, i nije sedela za stolom, gde su bile rasute masne karte među mističnim svećama i katancima za ljubavne vradžbine. Ležala je na širokom divanu koji je zauzimao gotovo čitavu prostoriju, gotovo bez ičega na sebi. Jedna gola noga sa grivnom oko gležnja bila joj je opružena, druga podignuta i savijena u kolenu, a bujne grudi prelivale iz raskopčane tesne, bele platnene košulje. Vrana kosa bila joj je uredno začešljana i podignuta pozadi u punđu, ukrašenu velikom plavom šnalom u obliku cveta, lice čisto i umiveno, krupne crne oči zejtinjave i pohotne, baš kao i polurazmaknute crvene usne između kojih su se belasali rubovi zdravih, snažnih zuba. Kada ga je ugledala, osmehnula mu se i klimnula glavom kao da kaže: Tako je, momak, ja sam ta koja te čeka, ja sam ta koja će ti promeniti život.

Bio je zgrožen. Bio je uplašen, kao nikada pre, on koji se isticao hrabrošću i čvrstinom u celoj klasi. Progutao je knedlu, a onda bez reči izašao, zalupio vrata za sobom i otišao – pobegao – žurnim korakom iz Savamale, sav crven u licu. Tog dana se nešto prelomilo u njemu. Tog dana je doneo odluku da čitavo svoje biće posveti Otadžbini, Srbiji, da ona bude njegova verenica. Badava su ga na vojnim balovima i dvorskim prijemima saletale devojke iz visokog društva: Dragutin Dimitrijević Apis ostao je nepokolebljiv u tome da nikada ne dodirne niti jednu ženu, da ne podlegne poroku bilo koje vrste.

I ta, jedina za njega dostojna zaručnica, naložila mu je da ukloni Aleksandra i Dragu i dovede Karađorđeviće na vlast; zanosna i varljiva, rekla mu je da poveže Mladobosance sa Crnom rukom i da Ferdinand mora umreti, jer samo je iz velikog, krvavog i masovnog stradanja ona mogla da nikne preporođena, zdrava, nepobediva. I tolika je ljubav te njegove verenice prema njemu bila, da je evo dospeo tu, sa dvojicom drugova, zbog „atentata“ za koji nije bio ni najmanje kriv.

A možda, da je tog davnog dana u Savamali postupio drugačije...

On zamisli kako u udžerici zatvara vrata za sobom i prilazi vračari spremnoj da ga uvede u tajnu puti, raskopčava uniformu, prepušta se njenim prstima, usnama, jeziku. Pomisli kako potom bira sebi drugu zaručnicu, skromniju, milosrdniju i ne tako hirovitu kao što je bila Otadžbina. Kako živi kao i svaki drug časni vojnik.

Kako je običan.

 

Apis se prenu i gotovo začuđeno zagleda u kolut dima koji je izbacio iz usta. Dabić je i dalje drobio, a unaokolo, na obzorju, videle su se prve naznake svetla. On se ponovo okrenu prema Maloviću i osmehnu se.

„Ne, brate Ljubo. Bez obzira na sve, ništa u prošlosti ne bih promenio, sve i da mogu.“ Načas zaćuta, pa nadoda: „Surova je verenica, Otadžbina, ali kad joj se jednom zavetuješ, do smrti si njen.“

Potpukovnik Dabić konačno zaćuta i zatvori mapu.

„Gospodo, presuda je pročitana. Kapetane...“

Stojković isuka sablju iz kanije.

„Vojnici, mir-NO!“

Trojica priđoše osuđenicima, da im vežu marame oko glave.

„Mora li ovo, Stojkoviću?“, upita Apis.

Kapetan ga pogleda odozgo, sa spuštenom sabljom u ruci. Hladan izraz u očima malo mu je smekšao.

„Mora, pukovniče, takav je propis. Želite li još nešto da kažete pre nego što presuda ne bude izvršena?“

Malobabić, koji je sve dotad stajao ukočeno i ćutke, najednom siknu: „More, da se nosite svi u pizdu materinu koliko vas ima!“

Major Vulović se uspravi, podignuta čela, sa povezom preko očiju.

„Živela Crna ruka!“, uskliknu on. „Živela Velika Srbija! Živela Jugoslavija!“

Apis okrenu lice naviše, prema kapetanu Stojkoviću. Povez mu se malo smaknuo tako da je zurio sjajnim crnim okom ispod gustih obrva, sa podrugljivim smeškom na licu.

„Neka vam je prosto, braćo Srbi. I tako ću večito ostati da živim u svakome od vas.“

Na kapetanovu komandu, postrojeni vojnici osloniše kundake u zglob ramena. On podiže sablju.

„Ni-ŠANI!“

Vojnici stegoše puške čvrsto, priljubiše obraze uz kundake, uperiše cevi u tri čoveka u plitkim rakama. Na tren, kao da vaskolika priroda zadrža dah. Obzorje se rumenilo svetlom novog jutra.

Stojkovićeva ruka sa sabljom odsečno se spusti.

Jato ptica preplašenih gromkim plotunom vinu se u nebo, poput tamnih pratilaca duša pogubljenih.

Potpukovnik Dabić ostade nekoliko časaka nepomično da posmatra klonule leševe streljanih, a onda pogleda na ručni sat. Iza njega je stajao Protić sa fenjerom i premetao se nervozno s noge na nogu.

„Poručniče“, reče potpukovnik, „zabeležite da je presuda izvršena 26. juna 1917. godine u rasvitak, u četiri sata i četrdeset sedam minuta.“

Protić salutira slobodnom rukom, dok se Dabić okretao da krene.

„Razumem, gospodine potpukovniče.“

Stojković vrati sablju u korice i zagleda se u streljane. Dabić mu se obrati dok je prolazio: „Gospodine kapetane, neka jedna kola ostanu da dovezu vojnike koji će zatrpati rake. Mi se vraćamo u Solun.“

Trojica vojnika, pod nadzorom poručnika Protića, uzeše lopate u šake i počeše da nabacuju zemlju na pogubljene. Sva vozila osim jednog, ubrzo zaviše natrag na šljunčanu stazu i zavijugaše između rastinja i nadgrobnih spomenika natrag prema kapiji groblja.

„Eto“, reče onaj koji je posipao zemljom nepomične Apisove noge u čizmama. „Nekad najveći moćnik u zemlji, a tako da završi. Ni grob da mu se ne zna.“

„Pusti, Milutine“, odgovori njegov drug. „Politika ti je to. Što manje misliš, to bolje.“

Sva trojica nastaviše da rade u tišini. Kad su završili i položili lopate kraj tri neobeležene humke, jedan pripali šibicom cigarete ostalima, a potom i sebi.

„Nego“, reče on, „čini li se i vama kao meni, da nas već dugo neko posmatra.“

Vojnik, čije je ime bilo Milutin, pogleda u druga iskosa, dok se treći osvrtao nelagodno.

„I ja stalno osećam nečiji pogled na sebi“, reče on. „A ovo baš i nije najbolje mesto i vreme za takve slutnje.“

Poručnik je stajao kraj otvorenih prednjih vrata automobila. Čuo je o čemu vojnici govore, pa je i sam okružio po tamnim krošnjama maslina.

„Hajde, brže više, ako ste završili“, reče nestrpljivo.

Vojnici pogasiše nedopušene cigarete, pokupiše lopate i vratiše se do automobila. Posedaše unutra, i vozilo polako krenu sa proplanka niz stazu. Još koji tren, i zvuk motora izgubi se u daljini, ostavivši sveže humke u potpunoj tišini.

 

Nekoliko minuta pošto su prvi zraci sunca obasjali travu i kamen, dve ljudske figure počeše da se pomaljaju, naizgled ni iz čega. Vazduh se najpre zamreška, pa poče da se zgušnjava. Konačno, kraj neobeleženih grobova streljanih osuđenika, stajali su muškarac i žena, zagledani u hrpe sveže nabacane zemlje i busenja.

Bio je to neobičan par. Žena je bila u svojim srednjim ili kasnim dvadesetim godinama, u elegantnoj beloj haljini, sa šeširom širokog oboda ukrašenim perjem i malim kišobranom u ruci. Plećati muškarac je bio za glavu viši od nje, odeven sasvim u crno: crni mantil, košulju, pantalone. Imao je širok, snažan vrat, krupnu glavu, dugu svetlu kosu prošaranu srebrnim vlasima nalik na lavlju grivu i gustu bradu, ali godine mu je bilo teško odrediti. U nestalnoj igri ranog dnevnog svetla izgledao je kao da mu je između četrdeset pet i pedeset godina, ali povremeno bi mu licem prošla senka i učinilo bi se tada da je upola mlađi od toga. Šaka mu je bila spuštena na rame mlade žene, naizgled pokroviteljski.

„Zbog čega si me doveo ovamo i sada“, reče mlada žena tihim glasom, „da prisustvujem... ovome?“

„Želeo sam da vidiš kako je u svetu najsličnijem onom iz kojeg dolazim, skončao jedini muškarac od kog si ti strepela u svom.“

Ona okrenu glavu prema njemu i pogleda ga sa gnevom u očima.

„I šta sad? Ubićeš me?“

Muškarac se iznenađeno trže, pa okrenu obema rukama ženu prema sebi i uhvati je prstima za prkosnu bradu, čvrsto i autoritativno, ali ne i grubo.

„Radije ne bih“, reče. „Već sam to jednom uradio, i nije mi bilo naročito prijatno.“

Ona ga pogleda zbunjeno u oči.

„Već si to jednom uradio? Ne razumem.“

On oćuta načas, pa joj pusti bradu i pognu glavu.

„Pa... ionako bih morao da ti objasnim, pre ili kasnije. Pokušaj da prihvatiš ono što ću ti sada reći zdravo za gotovo, bez zapitkivanja.“ Gledao ju je netremice trenutak ili dva, a onda nastavio:

„Ovaj svet – kao i onaj iz kojeg sam te doveo – samo su dve kapi u okeanu svetova koji nosi naziv Multiverzum. Mnogi od njih su slični kao jaje jajetu, ali ima i onih koji se veoma razlikuju, zbog drugačijeg istorijskog toka. Zahvaljujući eksperimentu koji sam obavio u svom svetu, i sličnom Teslinom eksperimentu u tvom, moj univerzum je nestao, a ja sam se stopio sa ličnošću mladića po imenu Jevrem Radivojević, koji je u Teslinom eksperimentu učestvovao kao njegov asistent. Apis je želeo da ukloni svaki trag o tom Teslinom pregnuću, pa je poslao tebe i Matu Hari da Jevrema likvidirate. Ali gospodin pukovnik nije računao na mene i moje sposobnosti.“

„Ne razumem...“

„Malo strpljenja. Znam da nije lako, ali na kraju ćeš shvatiti. Vidiš, moj univerzum je nestao... uništen je zahvaljujući tom prokletom eksperimentu, a ja sam shvatio da mogu slobodno da prelazim iz sveta u svet.“

„Ludost“, promrmlja ona jedva čujno, ali muškarac pred njom nije se na to obazirao.

„A onda“, nastavi on neumoljivo, „onda sam shvatio još nešto: Multiverzum se kruni. Svet za svetom iščezava, promiče poput zrnaca peska između prstiju, i ako to neko ne bude sprečio, neminovno je da ubrzo ne bude više ničega.“

Mlada žena je ćutala i tražila pogledom u njegovim očima tragove bezumlja i ludila. Konačno, pošto ih nije tamo našla, ona reče: „Zašto ja?“

On se namršti. „Zašto ti? Zašto sam došao baš po tebe? Izvukao te iz tvog sveta pre nego što te je Apis poslao da ubiješ Jevrema?“ Počeša se rastrojeno po bradi. „Iskreno, ni sam nisam sasvim siguran u to, ali naučio sam da slušam sopstveni instinkt. A instinkt mi govori da će mi, ukoliko želim da sprečim uništenje svega što postoji, tvoja pomoć biti od presudnog značaja.“

„Ali, čemu sav ovaj... igrokaz sa Apisom?“, upita ona. Izgovorila je pukovnikov nadimak kao nešto skaredno, kao psovku.

„Čovek koji je od tebe stvorio savršenu špijunku i ubicu, u tvom je svetu bio bekrija i kurvar, dok je u mom – a ovaj tu i sada tome je veoma sličan – bio asketa i kontroverzni rodoljub. Veliki rat, koji je u tvom svetu kasnio nekih osam godina, ovde je već odneo milione i milione života. Videla si Apisov kraj. Mislim da je to bilo neophodno kako bi mogla mirno da se okreneš spasavanju onoga što je od Multiverzuma preostalo.“

Mlada žena gledala je u hrpu zemlje pod kojom je ležalo Apisovo telo. Moglo je u tome proći nekoliko sekundi, kao i čitava večnost. Onda joj se na licu pojavi naznaka osmeha.

Muškarac u crnom to primeti, lice mu se razvedri i on joj ponudi ruku. Oklevala je, a onda je prihvatila i obavila prste oko njegove mišice.

 

Novi dan je mirisao svakojako.

Mirisao je na so nošenu vetrom iz lake pene talasa; mirisao je na zemlju i poljsko cveće. Mirisao je na magareću balegu, varljivi mir i bezbrižnost juga, obećanje vrućeg jagnjećeg pečenja, čašu hladne recine, prašinu koja se jednako diže za točkovima lafeta savezničke vojske, kao i pod stopalima zagrljenih plesača sirtakija pred lokalnom tavernom tamo negde dole, na obali.

Čak i ovde, na ovom mestu smrti, mirisao je na – život.

Sunce koje se dizalo nad Mikrom, načas zađe za tanani letnji oblak i proplanak prekri senka. Kada je senka nestala, svetlost se ponovo rasu preko uzvisine na groblju, ali pokraj tri sveže humke više nije bilo nikoga.

 

Ilustrator: Jelena Vučić

PODELITE OVAJ TEKST NA: