detalj slike: KRK Art dizajn

TAMO GDE POČINjE SVETLOST

(Željka Avrić „Nesan“, Centar za turizam, kulturu i sport Svrljig, 2021)

 

Gordana Jež Lazić

Ako je pre Prvog svetskog rata u pesmi „Strofe u noći“ Ivo Andrić zapisao: „U noći zli su vjetrovi / u noći kad molitve gasnu...“, onda vek kasnije, njegova zemljakinja, Željka Avrić, u zbirci „Nesan“ nad noći svoga doba bdi molitvom. Molitvom pesnika. U antitezi Prologa i Epiloga, besanih i snevnih, autorka u pesniku ne personificira tvorca, nego čuvara večnosti. „Nesan“ nije apoteoza pesnika. Tvorac svekolikog postojanja, pa i ostihovljenog, u poetici Željke Avrić je Bog, svetlost po sebi. A pesnik između Prologa, u kojem „odlazi u svoje svetlosti“ i Epiloga, gde „budi mesečinu“, već u „Bdenju čiste duše“ kaže: „svuda je noć / jedino Ti u meni / otvorićeš mi vrata i povesti za ruku / tamo gde počinje svetlost“.

Svetlost nije samo filozofsko-duhovni lajtmotiv ove zbirke, ona je i put, izbor, životni i stvaralački. Željka Avrić pripada generaciji savremenih srpskih pesnika na razmeđi 20. i 21. veka, generaciji koja je ponela svoju „sumu rata“ i zakoračila u novi milenijum. Otud njena svest o težini reči, početka, podseća na misao japanske pesnikinje Kajoko Jamasaki da „moć reči nastaje kada razotkriva moć u nejakim, malim, naizgled nemoćnim bićima“. Tako kredo poetike Željke Avrić bitiše kao  individualno  dobro koje može da pokrene univerzalno dobro, ako ima kredibilitet istinske poezije. U tom okviru sagledivo je i konstantno unutrašnje preispitivanje pesnika, koji u susretu sa iskonskom svetlošću u sebi pokušava tišinom da dokuči odgovor na večito umetničko pitanje – da li je u materijalnom svetu jave izgubio sopstvo duhovnog kreativnog bića.

Zanimljivo je da neposredno nakon pesnika „bdi žena“. Iako se autorka vraća u daleko prethrišćansko vreme, aluzija na ženu koja bdi uvek je majka, u ovoj pesmi i Bogomajka („nad Nojevim barkama“ ... „njeno je bdenje istovetno večnosti“), i majka zemlja koja rađa i hrani („njene su ruke glina zdela...“). Pa opet, u samom motivu gline slutimo aluziju na sumersko-vavilonske glinene ploče koje su sačuvale „Ep o Gilgamešu“. Dakle, žena koja bdi je pesnikinja („ona je kula stražara ... njeno je srce vučice ... ona je čuvarkuća ... bdi mirno bez straha bez suza“). Ko je pesnikinja u lirskom koloritu Željke Avrić? Žena koja će nedugo po objavljivanju „Nesna“ ispisati istorijske stihove srpske književnosti u pesmi „Kočić Petar kćeri svojoj“. Žena koja stvara na postulatu da je pesnik isto što i vojnik i monah – čuvar svoga roda. I nimalo slučajno, pesma koja sledi upravo nosi naziv „Monaško bdenije“, u kojem „svetli oproštaj u svekoliko pamćenje“, što bi bila jedna od najkraćih i najjasnijih poruka istorije srpskog naroda.

A u istoriju nas autorka uvodi bdenjem u Andrićevoj „Prokletoj avliji“, iz koje su i „suze pobegle“, zatim kroz vojničko bdenje, u kojem motiv mraka dobija svoje ekvivalente u motivima bola, smrti i potopa, i konačno kroz ciklus Zaspanka, u kojem se motiv mraka razvija kroz motive ropstva, nasilja i gotovo faktografske slike rata u pesmi „Rekvijem“. Ceo ciklus zatvara motiv majke, simbola rađanja, ali majke koja u svetlosti sunca traži poginulog sina vojnika. Toliko o sumi rata. Toliko o „čoveku koji peva posle rata“. Tu treba napomenuti da ciklus koji prethodi završava „Svekolikim bdenjem“, u kojem pesnikinja kaže: „čekamo jutro pod opsadom u magli ... u nama beskrajni mrak ... smeši se Sudnji dan“.

I u najmračnijim trenucima pesnikinja ostavlja motiv svetlosti kao nagoveštaja spasenja. Možda upravo zbog toga, nakon ratnog sledi ciklus ljubavi. Kao da je čovek postao svesniji njenog značenja, pa ljubav iz bdenja, u kojem korača poput tišina „dveju suprotnih obala“, ovde postaje „svetlosti stub“, „olujna“, znana „iz prošlog i budućih života“.

Ciklusi koji slede posvećeni su samom procesu pesničkog stvaranja i, osim što je prvi među njima omaž sonetu, kao jednoj od omiljenih, vekovima popularnih i nadasve zahtevnih pesničkih formi, provode nas kroz emotivni spektar ovog procesa kao kroz krugove ushođenja duše. Raspevanost i tuga; tišina i gnev; blistavost i tama; sumrak i svitanje – simbolične su antiteze rastrzanosti pesničkog bića, oscilacije danteovskih krugova pakla i doslućenih visina. Ali ciklus Buđenja dobija gradaciju upravo danteovskog čistilišta, pa se pesnik „uspravlja, uzdiže, uspinje“ sve do „prosvetljenja“, a tamo svetlost postaje „nada, ljubav, dobrota“. U igri reči mogli bismo primetiti – nada u ljubav i dobrotu, jer „Ljubav nas čini jačim od tmine“, kaže pesnikinja pri kraju „Nesna“.

I dok poetski mikrokosmos Željke Avrić bitiše na pet elemenata: vetru, zemlji, vodi, vatri i ljubavi, a ona s kamena sremske ravnice pokušava „zvezdama da se propne“, svesna da nijedna pojava u svetu oko nje nije izdvojena niti usamljena, osim pesnika, „Nesan“ sneva antićevski san među zvezdama, tamo gde su „svi svetovi naši, a nijednom ne pripadamo“.

 

 

 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: