detalj slike: KRK Art dizajn

LELA

Zovem se Jelena Stanković, zovu me Lela. Prošlog septembra sam napunila dvadeset i dve. Već godinu i po radim kao kelnerica u jednoj zadimljenoj kafani na obodu Obrenovca, rupi punoj pijanih i pohotnih zgubidana. Nije to lak posao, ali od nečega moram da živim.

Šta ću?

Trudim se da izbegnem sve te masne prste koje pokušavaju da me uhvate za dojku ili zadnjicu i ne obazirem se na prostačka dobacivanja. Stegnem zube i trpim, kujem planove i maštam da otputujem negde daleko, daleko.

U februaru se u Obrenovcu dogodilo ubistvo, a onda, do početka proleća, još tri. Jedno unakaženo truplo pronađeno je u Gradskom parku, dva su izvučena iz kanala Kupinac. Brat vlasnika kafane u kojoj radim ubijen je prošlog petka u svom stanu. Panika je stegla grad. Ljudi ne izlaze noću. Plaše se.

Ne i ja. Ja izlazim kad god mi se prohte.

Tako je i večeras.

Hodam mračnim ulicama, naizlged bez cilja, sve dok ne stignem ispred njegove kuće. Pekar Staniša me već dugo proganja, pipa me kad god stigne tim svojim prljavim ručerdama dok ga uslužujem, zove da navratim kod njega. Napadan je i prost. Pravi gad.

„Oho! Lelo, lepotice! Došla si...“, ozaren je kad me vidi. „Ne plašiš se da lutaš noću dok je manijak na slobodi?“

Ulazim, dok se Staniša ceri i oblizuje. Osmeh nestaje kada u mojoj ruci bljesne nož. Dok sečivo iznova i iznova prodire u njegov ogromni stomak, preklinje me da prestanem. Ne pada mi na pamet da ga poslušam. Nije ni on kad sam ja molila njega.

Nije smeo da me dodiruje, nijedan od tih gadova to nije smeo.

Sada je red na njih da stegnu zube i istrpe.

Sada je red na sve njih...

Lela ne prašta.

ILUSTRACIJA

Matea Bočina živi u Kaštelu Kambelovac, studentkinja Umetničke Akademije u Splitu i tatoo majstor.

PODELITE OVAJ TEKST NA: