detalj slike: KRK Art dizajn

KOVAČ

prekaljeni neimar između nakovnja i čekića

Svaki čovek je kovač svoje sreće. Na životnoj stazi, neprestano smo između čekića i nakovnja, kaleći se u vatri i u vodi, na užarenim iskušenjima i studenim otrežnjenjima. U stalnoj težnji da iskujemo svoj život kao zlatnu kapiju iza koje ćemo zaključati dobra dela, ljubav, tvorevinu svoga uma i svojih ruku. Ponekad uspemo, ponekad se polomimo na prvoj stranputici.

Kovački zanat je drevno umeće, težački trud prekaljenih, snažnih ruku. Kovač je  zanatlija garavog lica, sa koga isijava snaga očvrslog karaktera, spretni i nezamenljivi majstor bez čijih proizvoda bi, u nekom davnom vremenu, zamro život. Industrijalizacija je potisnula mnoga zanatska umeća. Kovači su u današnje vreme više umetnici, nego zanatlije. Nameštaj od kovanog gvožđa, raskošne kapije, čipkani zastori na prozorima, žardinjere... daju toplinu posebnim zdanjima koja čuvaju autentičnost i sećanje na jedno zanatsko umeće koje je na rubu zaborava.

U ljutim bojevima, u kojima je više vojevalo srce u junaka, nego,, svijetlo oružje'', bez kalpaka, štitova, oklopa, sablji i džeferdara nije se kretalo u bitku. Koliko je kovača bitisalo u tom vremenu teško je i zamisliti, koliko je konjskih potkovica trebalo iskovati, koliko konjskih kopita potkovati. U prvim kovnicama novca svoj pečat su ostavili kovači, nezamenljivi, a neprimetni, nepotpisani rukopisom, osim svojim kapljama znoja sa garavih težačkih lica.

...Upregnuti u jaram života ratari i volovska zaprega, slagali su brazdu uz brazdu, mukotrpno, snagom mišica, posrćući nad plugom iskovanim kovačkim rukama, razgrtali su zemlju koju će darivati semenom iz koga će isklijati opstanak i ostanak na praotačkoj grudi. Sva oruđa za obradu zemlje proizvodili su kovači: motike, krampove, kose, srpove, rala, drljače, vile, grabulje... Bila je to sprega zanatskog umeća i težačke mukotrpnosti za ostanak i opstanak na komadu zemlje koji se nasleđuje, zapisuje u svojim brazdama, pukotinama i ranama. Ta spona je bila neraskidiva, prirodna upućenost koja je garantovala trajanje.  Razni alati: verige, bakrači, šarke za vrata, vatralji, mašice, žarači, potkovice-bili su proizvodi kovačkog truda i umeća.

Jedan od mojih stričeva bavio se kovačkim zanatom, više za potrebe svoga domaćinstva. Nije odbijao neke sitne usluge komšijama, poput klepanja sekire ili pravljenja mašica za vatru. Sećam ga se kako strpljivo razgoreva vatru dok se ne dobije žar od bukovih panjeva, pospešujući plamen pomoću mehova, mijova, kako je govorio stric. Potom je ogromnim kleštima uzimao komad gvožđa i zagrevao ga na jarko crvenom žaru dok se ne užari kao tamno crvena masa. Tako spremljen materijal je na nakovnju spretno oblikovao u željeni predmet. Istupljene sekire je oštrio klepanjem, zagrevanjem na žaru, potom potapanjem  dve-tri sekunde u hladnu vodu.

 Sada znam zašto su deca iz moga detinjstva bila prekaljena. Zaista mi smo bili pravi mali hajduci, odrastali smo u ritmu sa prirodom, prkosili našim malim telima naletima vetra, kišama i snegovima, i umiljavali se toplini prolećnog sunca, bućkali se u hladnoj zavičajnoj reci. Nismo plakali zbog razbijenih kolena, raskrvavljenih noseva, ujeda ose ili pčele. U selu smo imali,, doktore'' za sve. Kod babe Jaglike smo išli da nam zavarči ujed osa ili stršljena. Pirila je u naš crveni ožiljak, nešto šaputala, pa opet pirila, potom je uzimala mali kamenčić iz trave, pritiskala ga na bolno mesto, pa opet vraćala na zemlju, tačno u udubljenje iz kojeg ga je uzela. Te bajalice su nam pomagale ili nas je lečio naš spartanski duh. Ko zna... Imali smo i našeg,, ortopeda'' . Kada bismo u igri ili  padu sa drveta iščašili zglob, išli bismo kod dede Strajina koji nam je veštim pokretom nameštao uganuće. Potom je na povesmo stavljao sveže jaje i privijao na iščašeni zglob. Za dva dana bili smo kao novi. Tako smo se kalili na žaru našeg odrastanja, tako smo iskivani u ljude koji tegobu i težinu života prihvataju gledajući je prkosno, pravo u lice. Bili smo kovači naših života.

Kovačkim umećem nastajali su i predmeti za kuhinjsku upotrebu, velike i male kotlove za ognjište, bakrače, i verige su pravili kovači. Ognjište je bilo saborište porodice, uz ognjište se razgorevao porodični život, grejala se ozebla duša i promrzli prsti, spremala se hrana i plamsala nada u opstanak i ostanak na grumenu praotačke zemlje. Naši preci su znali snagu ognjišta. Mojoj generaciji ognjište je zaveštano kao sinonim topline, poetsko nadahnuće, vatra iz predačkih korena, neugasli plamen porodičnog trajanja, veza sa dalekim precima... Iznad ognjišta su kačene verige, debeli lanci sačinjeni od jakih alki na kojima se kačio manji ili veći kotlić u kome se spremala hrana. A hrana naših predaka je bila jednostavna, po koji komad sušenog mesa koji se sušio dimom sa ognjišta, povrće, mlečni proizvodi, voće ubrano sa grana u bremenitim voćnjacima. U crepulji na ognjištu domaćice su pekle hlebove od brašna samlevenog od celog pšeničnog zrna, koje miriše na žito i dušu orača, žeteoca, vodeničara. U tom skromnom bitisanju bilo je uzvišenog moralnog poretka, svakog reda kako su govorili naši stari gorštaci.

Žaračem sa ognjišta razgrtala se vatra na koju su dodavane hrastove ili bukove cepanice, varnice su svetlucale kao iskre u očima srećnih, zdravih ukućana. Mašicama je hvatan žar za kadionice u koje su stavljana mirisna zrna tamjana da se okadi kuća, da zamiriše životom, ljubavlju bližnjih. Svaki predmet kovačkih ruku bio je blagosloven i nezamenljiv u bitisanju seoskog domaćinstva.

U letnjem periodu su planinska sela pohodili neobični prodavci koji su na mršavim konjima dopremali razne kovačke proizvode: bakrače, vatralje, mašice, posude za pečenje, razne modle za kolače. Ne znam od kuda su dolazili ti čudni ljudi kojih sam se pomalo plašila. Kad zagalame ispred kapije, bežala sam u kuću dozivajući majku. Držeći se za majčinu suknju, izlazila sam da ih bolje osmotrim. Lica su im bila tamnoputa, govorili su nekim čudnim naglaskom. Bili su veoma vešti u cenjkanju i hvalisanju svojih proizvoda. Ako ne bismo ništa kupili, nudili su usluge proricanja.

-Daj pruži dlan. Sve ću ti kažem. Daću ti basmu protiv uroka. A imaš čini na kuću. Daćeš mi jednog pevca. Sve ću ti maknem... Ajd' ako nećeš... Nemoj da se pokaješ... Daj mi koje jaje i malo sira. Imam sitnih deca...

Moja majka je dubokim uzdahom prekidala takvu ponudu. Donosila im je hranu koju su smeštali u veliku torbu. Potom su prtili na konja svoje proizvode i kretali dalje. A ko bih bila nemirna i neposlušna, majka mi je pretila da će me odvesti ti čudni ljudi kada sledeći put dođu.

Posebna delatnost kovačkog zanata bila je izrada potkovica za konjska i volovska kopita. Kovači, potkivači, su kopita potkivali potkovicama, da ih zaštite od povređivanja. U narodu postoji verovanje da je potkovica  simbol sreće, pogotovo stare potkovice koje se pronađu iznenada, na putu, otkačene sa stopala napaćene životinje. Takve potkovice su prikivane na kućnim vratima ili kapijama, da po verovanju, čuvaju kuću od zlih sila, bolesti i svake druge nevolje. Vremenom ih je nagrizala rđa,  krunilo ih je nevreme, ali su i tako nagrižene rđom opstajale kao verni čuvari doma i porodice. I moj porodični dom je imao svoju potkovicu prikovanu na drvenoj kapiji. Prepukla je kada  su kućevna vrata zaključana, kada je ugašena vatra i zamuknuo glas moje majke.

U današnje vreme kovači, uglavnom, prave kapije od kovanog gvožđa, raskošne, sa motivima listova, cvetova, grana. Takve kapije domu daju otmenost, prefinjeni stil, pomalo romantičan. Od kovanog gvožđa prave se pojedini delovi nameštaja, koji se kombinuju sa finim tekstilom ili drvetom. To su više umetnički nego zanatski proizvodi. Savremeni alati i mogućnosti obrade metala su olakšali kovački zanat. Stare zanatlije su ovekovečene u sećanjima i na crno-belim fotografijama. Još se poneka britva nađe u rukama vremešne starine koja seče listove duvana za lule ili muštikle. Sve ređe se čuje odjek medenice ili zvona u stadima ovaca ili u volovskim zapregama. Ni sekire niko ne klepa. Kad dotraju, kupuju se nove. Na kovačke ruke podsećaju šarke na vratima starih građevina što zaječe škripavim zvukom, oplakujući jedno nestalo vreme u kome je bilo lakše biti čovek među ljudima. Potkovice na dovratnicima kruni vreme, zajedno s njima kruni se jedan period težačkog, ali časnog bitisanja.

Na predačkom nakovnju potomci iskivaju nove živote. Užarene želje se ponekad prekale na dugo trajanje, ponekad se raspuknu u sudarima studeni i vatre. Oslonjeni na blagodati savremenih dostignuća i tehnologija, uljuljkani u komforu i materijalnim dobrima, žive potomci prekaljenih zanatlija, neimara, kovača. Samo se, ponekad, zagledaju u lice svog dalekog pretka na crno-beloj fotografiji. U mome kraju živa je, još uvek uzrečica:,, Taj je kalajisao obraz.''Današnja deca bi rekla:,, Taj je namazani.''Najveća blagodat za svakog čoveka je sačuvati čist obraz. To je i najvrednija tapija za potomke.

Kovački obraz svetli varnicama sa nakovnja. Njihova dela se još uvek kale  u vatri i u vodi nezaborava. 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: