detalj slike: Drugarstvo je kad Sanja po kiši u cik zore dođe da bi me našminkala!

 

JUTRO

 

Otresam mrak sa pidžame.

Svaki zubac češlja jedan je tvoj nokat.

Probijaš teme,

vijuge postaju raštimovani klavir.

 

Mlaz vode spira usamljenost.

Umesto pare, obavija me nečiji dah.

Ali, ne tvoj.

 

Razvlačim puter po pečenom hlebu.

Grizem: bljutavo. Opet ti.

 

Brišem patike za penjanje

po sopstvenom telu.

 

 

TREĆEG JANUARA

 

(Inspirisano romanom „Kuća Marije pomoćnice“ Ivana Cankara)

 

One nisu gledale dečji program

Sedeći na čistom tepihu

Nisu jele tople kroasane za doručak

Njihove majke u belom

Češljale su ih i umivale

Kljukale sirupima ili tabletama

 

Igle su se presijavale na svetlu

I zarivale u njihove mlade duše

Dok su probijale zidove samoće

 

Niko im nije dolazio u posetu

Poklone su dobijale samo od Crvenog krsta

Svakog Božića

 

Prvog januara Marija je pobledela

I dobila groznicu

Kroz prozore je gledala

Kako majke vode svoje kćeri

U kupovinu nove lutke

Ili na ringišpil na božićnom vašaru

I vikala je zarobljena iza prozora

Hoću i ja sa vama

Da li me čujete

 

Drugog januara je poljubila pocepanog zeca

I pokvasila mu uho vrelom kapljicom nečega

Prijatelju idem da i ja kupim lutku

Rekla je

Jednu sa crvenom kosom i zelenom mašnom

Kakve je imala moja mama

Onog dana kada je padao sneg

I kad me je poljubila u čelo

Rekavši da će se vratiti brzo

Sad idem po nju

Da je podsetim na sebe

 

Trećeg januara su promenili čaršave

I zeca poverili drugoj devojčici

Koja ga je čuvala do idućeg trećeg januara

 

KAD JEDNOM ODEM U BEOGRAD

 

Kad jednom spakujem lekove

Odeću i dosadu

Kad rasklopim štap i hrabrost

Kad niz stepenice

Lepo lakirane i čiste

Krenem na autobusku stanicu

Spavaćete kao i svako popodne

A ja ću lizati krv sa prstiju

Koji su počupali rešetke

Godinama precizno kovane

Za moje dobro

 

Sešću u autobus za Beograd

Čula sam da su sedišta udobna

 

Sačekaće me neko na stanici

Krenućemo lagano

A ja ću udahnuti beogradski vazduh

Prepun smoga

I njime ispuniti svaki milimetar pluća

Srećna što sam bez vas

Što sam otišla

 

Sve ću učiniti

Samo da odem u kafić

Da upoznam nekoga ko će da me voli

Da odem na bazen

Ili živu beogradsku svirku

 

Šetaću polako

Neću nikuda da žurim

Predugo sam čekala da bih sada

Bila nestrpljiva

 

U Beogradu ću redovno piti lekove

Da bih mogla da doživim

Prvi poljubac u usta

Da bih večerala u restoranu

Hranu koja je dobra za moje zdravlje

Ali i za moju sreću

Da bih otišla u butik

Dodirnula svaku haljinu

I sama procenila

Da li mi dobro stoji

 

U Beogradu ću štedeti novac

Za taksi do pozorišta

Čuvaću ga na samo meni znanom mestu

 

Naučiću da kuvam

Da odem kod frizera

Da spavam u istom krevetu

Sa onim koga volim

Saznaću gde počinje odgovornost

A dokle idu granice slobode

 

Kad prvi put odem sama u Beograd

Iako su mi svi govorili da neću moći

Znaću da mogu i više od toga

I da zaslužujem više od toga

 

Neću da umrem ne udahnuvši život

Ni da se budim u isto vreme

I jedem istu hranu

Neću da želim ono što ne mogu da imam

 

Neću da ubijam vreme

Da ne bi ono ubilo mene

 

Otići ću u Beograd

I otkriti sebe

 

 

 

NARASLE TIŠINE

 

Prosipam smeđi šećer preko naraslih tišina.

Najlepše se grlim kad plačem na njegovim grudima.

Rasipam noć na prežvakane patnje.

 

Hladno jutro bez sunca.

Praznina se uvukla pod moju pidžamu i čeka.

 

Ne mogu više ni kapke da otškrinem.

Šta ako sve ostane isto?

 

Kad mi iznesu nameštaj iz tela,

samo tumaram kao duša pokojnika u prvo vreme.

 

Stan miriše na sredstvo za dezinfekciju.

Ne želim da ikada odbacim pokrivač.

Utehu tražim u onome ko me je ispraznio.

Otupelost me hvata za ruke i izvodi na ulicu.

Torbe i kese su spakovane,

biće dovoljno kuvane hrane i šarenih haljina.

Ali, za koga?

Za mene koju ću probuditi u postelji devojčice?

 

Odrasle klinke nikad ne umiru od razočarenja.

Umiru onda kada više nemaju koga da vole.

 

 

 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: