detalj slike: KRK Art dizajn

VODIČ ZA ŽIVOT NA CRNO

(Dragoslava Veljković Madžar, knjiga priča u najavi)

Gordana Jež Lazić

Dragoslava Veljković Madžar na srpskoj književnoj sceni domovine i rasejanja pojavljuje se u prvim decenijama 21. veka, paralelno sa dobom koje u njenom društvenom miljeu počinje tranzicijom i migracijama, a završava se pandemijom i zatvaranjem planete. I nimalo slučajno, sociološkinja po vokaciji, Dragoslava Veljković Madžar upravo u tom društveno-istorijskom trenutku ispisuje svoju treću knjigu, Život na crno. Život u koji srpski intelektualac s početka trećeg milenijuma polazi „s gomilom diploma i nedosanjanim snom“, jer „dođe dan kada mnogo znaš, a kad to znanje ničemu ne služi“.

Međutim, tok knjige nije tematski određen ni naslovom ni uvodnim pričama. Iako prvi put na proznom terenu, autorka se majstorski poigrala svim onim što je savremeni stvaralački fokus ponudio – apsurdom, paradoksom, ironijom, neočekivanim obrtima – i još jednom potvrdila da je autentična. Život na crno je zbirka kratkih priča, katkad lirskih minijatura, sa snažnom metafizičkom matricom. I tu su po ko zna koji put verifikovane dve krucijalne istine – da u jezgru dobrog prozaiste bivstvuje odličan pesnik i da je filozofsko-poetska spona ključ ozbiljnog književnog stvaralaštva. Kako je Hajdeger govorio: „Poezija i filozofija su dve planine jedna naspram druge na kojima se govori o istoj stvari“. Dragoslava Veljković Madžar je, evidentno, dosegla vrhove i jedne i druge, ali je fascinantan način na koji se nosi sa onom njegoševskom poetikom planine.

Pored toga što svaka od ovih priča može da se čita kao zasebna celina, međusobno sve priče Života na crno su povezane, što tematikom knjige, što jednom finom prstenastom kompozicijom. Tako dobijamo svojevrsnu novu formu savremenog romana, kratkog romana, sastavljenog od pedeset četiri kratke priče, ali ne i „nevelikog“ kako se za knjige ovog obima katkad kaže. Iako u prvom licu i otvoren rečima: „Sa krpom u levoj i olovkom u desnoj ruci, izašla sam iz voza početkom ovog veka i zakoračila u nepoznat svet sa odlučnom namerom da, pre svega onoga što mi sleduje, sporovedem u delo svoj osvetnički naum: Svi ćete u moju knjigu!“ovaj roman prevazilazi ispovedne patose, patetična poentiranja i autobiografski okvir, čak i usamljenost, ljudsku i umetničku.

„Putovanje je uvek bolje nego zadržavanje u gostionici“, kaže Servantes. Dragoslavina junakinja takođe ne negira život, ona odlučno posle svake podvučene crte nastavlja svoju borbu za vazduh i hleb,stoički se noseći sa svim iskušenjima odabranih putešestvija. Šta je za nju vazduh? Mikrokosmos umetnika, nevidljivi omeđeni metafizički prostor u kojem doslovno ostaješ svoj i normalan uprkos svemu što se oko tebe dešava. I zaista kroz taj „ukradeni“ prostor Život na crno postaje egzistencijalistička alegorija slobodnog čoveka. Nije li upravo Sartr od modernog umetnika tražio da bude odgovoran i angažovan u kretanjima sveta.

Protagonistkinja Života na crno ne ostavlja prostora očajanju, kada nije fizički zatrpana poslom, ona beleži, poput umetničkog fotografa, ali ne faktografski, scene svakodnevice. Kroz objektiv njenog pera prolazi čitav frankfurtski socijalni kolorit s početka ovog veka. Od imućnih plemićkih porodica, koje u protoku istorije opstaju u svom svetu, poput umetničkih relikvija, čija vrednost u kontinuitetu samo dobija na ceni, do osiromašenih intelektualki, na društvenoj lestvici svedenih na položaj sluškinja. Zanimljiv je sudar ovih, naizgled oprečnih,  svetova na rubu egzistencije – materijalne, intelektualne i konačno pandemijske. Toliko da ona rečenica s početka Svi ćete u moju knjigu postaje kredo i jedina izvesnost – svi ćemo mi na kraju na isto mesto, jer niko od nas još nije okusio onu travu koju je nesrećni Gilgameš izgubio i jedini besmrtni trag svakog od nas je samo onaj zapisani. I koga briga da li odlazi sa hladnog poda kupatila koje, pod visokomtelesnom temperaturom, čisti ili sa bolničkih staza nalik rajskim. Ta izvesnost je jedina konstanta svih neizvesnosti. Doduše, postoji i ona mala razlika plusa u vremenu, pa junakinja sa dozom gorčine pravi paralelu: „Moji roditelji u ovom, njenom životnom dobu, nisu imali snage i volje da čekaju nova proleća. Lumi ih očekuje željno“. Ali to je jedna od retkih opaski te vrste. Glavna junakinja nema ime, jer je ona bilo koja srpska, i ne samo srpska, intelektualka na ulicama Frankfurta na pragu veka koji će se u sopstvenom saplitanju oduhoviti i navek potisnuti izvitopereni materijalistički 20. vek. Ona je nemi glas pobunjene autorke: „Stižem konačno do poslednje kuće na brdu koja odvaja naselje od velike šume... I tu, na kraju sveta, služim. One i onima koji su centre gradova prepustili sirotinji i tzv. srednjoj klasi i povukli „svoj identitet“ duboko u periferiju“.

Kako protagonistkinja ovih priča uspeva da izbegne zamku zatočeništva u sopstvenoj usamljenosti? Tako što sopstveno biće posmatra kroz sve moguće pojavnosti svakodnevnog života, i to povezujući i njih među sobom. Ona je svesna da je kao jedinka sticajem okolnosti „iščašena“ iz sistema u kojem opstaje na crno: „Pogledajte mene i biće vam jasno: dvadeset godina sa statusom turiste živim ovde. Često, bez ikakvog statusa. Teče Majna...“

Istovremeno je i te kako svesna da su ljudi oko nje uredno zavedeni pripadajući elementi tog sređenog društvenog sistema, poput onih zidova soba u kojima boravi umetnost. I jednako je svesna da je čak i tako sređeno društvo daleko od savršenog ustrojstva i prihvata ga i oslikava u različitim varijantama nesavršenosti. Negde između krišom ostavljenih koverata sa novcem za preživljavanje na crno u doba pandemije, nezaboravljenih rođendana i trešanja i nakon lične tragedije, poklonjenog čela... i one nespretno sročene rečenice: „Vi ste jedina crna tačka u mom poslu“ i otkaza uz dvomesečnu otpremninu, stala je ona Geteova rečenica: „Iznad naroda je ljudskost“. I u reakcijama njenih nemačkih prijatelja i u njenom razumevanju granica do kojih oni mogu da idu u svojoj dobronamernosti.

Konačno, okosnica i ovih priča, ali i sveta na pragu trećeg milenijuma alegorično je oslikana pričom Zid: „U plišanoj kutiji po koji novčić. I zid preko puta. I mislim: kako bi bilo kad bi jednog ponedeljka ulični svirač nekom baladom, kao molitvom, srušio ovaj zid ispred. I ostvario san o boljem životu“. Taj zid, davno postavljen razdor sveta na bogate i siromašne, oživljava u vreme pandemije u sopstvenoj pojavnosti, u svom osnovnom, trivijalnom značenju, zatvorenog čovečanstva i ograničenosti slobode kretanja.

Za visprenu junakinju ovih priča to nikako ne znači i omeđenost slobode govora, jer u svetu ljudi koji, bili mali ili veliki, na milion načina pate, ona ima vodič za život na crno. Možda bi čovečanstvo odahnulo kada bi pao zid poput portreta stvoritelja čitavog porodičnog bogatstva, možda kada bi ljudi počeli da pišu pisma, jer to danas čine sasvim retki, možda kada bi razgovarali smejući se improvizovanim jezičkim konstrukcijama. Jedno je sigurno, Život na crno zaživeće i živeti kao jedno od onih lepih dela koja spajaju ljude i narode, po ideji po kojoj je nastala i sama svetska književnost.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: