detalj slike: KRK Art dizajn

SANjAM O PRAVEDNIJEM SVETU

Književnost je magičan svet kojim putujemo i dolazimo u interakciju, a da nas dele vekovi i kilometri. Ana Stjelja je od rane mladosti na tom putovanju i u svojoj karijeri književnice, novinarke ili urednice pisala je o znamenitim autorima i autorkama iz prošlosti, ali posvećeno prati i aktuelnu scenu. Osnovala je Udruženje za promociju kulturne raznolikosti Alia Mundi, časopis Enheduana, veb-portale Istočni biser, Maštoplet, Oksimoron. Prevodi poeziju sa engleskog, portugalskog, španskog i turskog jezika. Piše eseje, haiku, poeziju, kritiku.

Tokom višegodišnjeg angažmana u oblasti kulture na njenim portalima je predstavljeno na stotine autora iz Srbije, regiona i sveta.

Ana Stjelja nas u ovom razgovoru vodi na putovanje kroz svoj rad... Od Rumija, Emrea, Jelene J. Dimitrijević, do junaka bajki koje piše.

Ana Stjelja - srpska književnica - foto: iz lične arhive

Branka Selaković, KR Kordun, Beograd 08.04.2022

-Čitajući vašu biografiju otkrila sam mnogo zanimljivih podataka o kojima niste imali priliku da često govorite, stoga bih volela da time otpočnemo naš razgovor. Diplomirali ste na katedri za orijentalistiku, a tema Vašeg magistarskog rada bila su dela Rumija i Emrea. Koje su niti koje spajaju ova dva autora, ali i koliki je njihov uticaj na ovdašnje stvaraoce?

Poezija Rumija i Junusa Emrea me je fascinirala još tokom osnovnih studija na kojima sam izučavala turski jezik i književnost. Nekako je za mene bilo prirodno da za temu svoje magistarske teze odaberem baš njihovu poeziju, odnosno da pokušam da proniknem u suštinu njihove duhovnosti koja je oblikovala njihovu poetiku. Oba pesnika pre svega povezuje sufizam, odnosno islamski misticizam, kao jedan kompleksan i vrlo slojevit filozofsko-religijski koncept koji se nalazi u osnovi njihove poezije. Takođe, vezuje ih i ljubav prema Bogu i večita težnja ka božanskim, kao i izraženi humanizam. Iz tog razloga je moja magistarska teza i naslovljena sa „Ljudsko i božansko u delima Mevlane Dželaludina Rumija i Junusa Emrea” (koja je 2013. objavljena kao monografija pod naslovom „Pesnici Univerzuma: Mevlana Dželaludin Rumi i Junus Emre”). Povezuje ih svakako i turska kultura, iako je Rumi pre svega persijski pesnik koji je živeo na prostoru Anadolije gde je umro i sahranjen (u gradu Konja u kome i se nalazi njegov mauzolej), dok je Junus Emre jedan od prvih (autentično) turskih pesnika koji se rodio i umro u Turskoj, i što je još važnije koji je pisao turskim jezikom (smatra se da je koristio najčistiju formu turskog jezika), trudeći se da se oslobodi persijskog i arapskog uticaja. Rumi je svakako značajniji i kompletniji stvaralac, pesnik i filozof na koga su se ugledali mnogi istočnjački pesnici, pa i sam Junus Emre. Neki izvori svedoče da je Junus Emre prebacio svom velikom uzoru na tolikoj opširnosti i rekao da bi on ideju „Mesnevije” izrazio kroz samo dva stiha: „Poprimio sam oblik kostiju i mesa i zadobioizgled Junusa”. Na to je Mevlana, priznavši, odgovorio da on ne bi napisao tako obimno delo da je uspeo da izrazi tako jezgrovite misli. Rumi je pesnik sveta koji je i dan-danas neprikosnoven. Njegova dela (naročito remek-delo „Mesnevija”) se i danas izučava i tumači i to u krugu najvećih intelektualaca i učenjaka.Derviški red koji je osnovao (mevlevije) karakterističan je po plesu koje se zove sema (što inače znači „nebo”, i danas je deo tradicije mnogih istočnjačkih naroda, a kao motiv je inspiracija mnogih savremenih umetnika (književnika, slikara, muzičara). Te elemente možete recimo primetiti u popularnoj kulturi, primera radi u video spotovima Dina Merlina i Bože Vreće, a u književnosti, u delima Elif Šafak i Doris Lesing(koja je napisala jedan zanimljiv tekst pod naslovom „O sufizmu i Idris Šahovoj knjizi  Zapovedničko JA” (1994). Ovo je samo delić mozaika koji pokazuje koliko je zapravo Rumi (ali i sam sufizam) prisutan i uticajan u modernom svetu. Poznajem neke moderne pesnike koji se interesuju za stvaralaštvo ova dva sufijska pesnika, poneki se čak i odvaže da inspirisani Rumijevom ili Emreovom idejom o božanskoj ljubavi i sami ispišu stihove koji će govoriti o jednoj višoj svesti i višoj duhovnoj ravni koju ne može svako da dosegne. Zanimljivo je da se radi pesnicima sa Zapada koji se nadahnjuju upravo sufijskom poezijom i filozofijom. Na Istoku su ovi pesnici (posebno Rumi) nezaobilazno štivo. Bez poznavanja sufizma, odnosno islamskog misticizma, na koncu i samog islama, ne može se na najbolji način shvatiti njihova poezija. To ne znači da se ona bez predznanja ne može čitati, ali je svakako mnogo uputnije spoznati makar osnove sufizma i šta on zapravo predstavlja pa se tek onda upustiti u čitanje poezije velikih sufijskih pesnika (postoji čitava plejada, Rumi i Emre su samo neki od njih). Zanimljivo je da se u našoj književnosti istočnjačkim pesnicima bavio Jovan Jovanović Zmaj koji je prema nemačkom prevodu, na srpski jezik prepevao neka slavna i manje slavna imena istočnjačke književnosti, kao što su Hafiz, Hajam, Mirza Šafi... Tu knjigu bih izdvojila jer je lično meni veoma važna. Naime, tragajući za istočnjačkim elementima u srpskoj književnosti i istražujući uticaje Istoka na srpsku književnost, posebno 19. veka, otkrila sam malo poznato delo Jovana Jovanovića Zmaja „Istočni biser” koju sam priredila 2011. godine, povodom jubileja – 150 godina od njegovog prvog izdanja 1861. godine. Kako bih knjigu približila čitaocima, potrudila sam se da osim pesama koje je Zmaj meastralno prepevao na srpski jezik, priredim biografije tih istočnjačkih pesnika, a o kojima je tada imao skromno znanje. Svakako ne bi trebalo zanemariti ni istočnjački uticaj u delima Jovana i Dragutina Ilića (Dragutin je autor prve srpske biografije o proroku Muhamedu „Poslednji prorok” koju sam takođe priredila i objavila 2019. godine).

- Nazirete li da među savremenim pesnicima i pesnikinjama stvaraju i oni čija dela mogu biti bezvremena kao dela gorepomenutih autora?

Mislim da se pesnički geniji poput ova dva velikana svetske književnosti rađaju samo jednom. Sve ostalo bi bili eklektični pokušaji da se dostigne njihov duhovni nivo. I sama sam u jednom periodu bila pod snažnim uticajem njihove poezije, ali i duhovno-religijske i humanističke misli, jer sam se kao istraživač i prevodilac njihove poezije prepustila tom čudesnom svetu koji je okrenut ka samom univerzumu. Dobro ste rekli, samo se naziru poneki pesnički proplamsaji, no vreme će pokazati da li će neki savremeni pesnici i pesnikinje uspeti da dosegnu taj nivo poetske i duhovne te vanvremenske izvrsnosti. Oduševila me je, recimo, mistička poezija savremenog iranskog pesnika i slikara Sohraba Sepehrija (1928-1980) koji je pisao sufijsku poeziju koja u jednom sažetom obliku doseže poetske i duhovne visine vredne svakog divljenja. Izbor iz njegove poezije sam prevela sa engleskog jezika i objavila 2020. godine pod naslovom „Rumena jabuka sunca”.

- U doktorskoj disertaciji izučavali ste rad Jelene J. Dimitrijević i time skrenuli pažnju na gotovo zaboravljenu književnicu. Volela bih da našim čitaocima približite postignuća ove izuzetne žene.

Jelena je osobena pojava u našoj kulturi. Nijedna žena naše kulture nije imala životni put nalik njenom. Priča o njoj i njenim životnim, ali i književnim avanturama bi zaista oduzela dosta vremena, no pomenuću samo neke zanimljivosti. Osim toga što je jedna od naših prvih objavljenih pesnikinja, pisaca i romanopisaca, Jelena je bila i svetska putnica. Ne treba smesti s uma da je rođena u periodu kada se Srbija tek oslobodila od turske vlasti i kada je položaj žena bio jako težak. Dakle, govorimo o ženi koja je kao mlada devojka počela da piše poeziju, koja se osmelila da tu poeziju i objavi, koja je govorila nekoliko svetskih jezika i koja je proputovala skoro ceo svet. U amanet nam je ostavila svoja dela, pre svega putopise, kao trag onih mesta koje je obišla i videla. Jedina je Srpkinja koju je indijski nobelovac Rabindranat Tagor primio u svom domu, u Santiniketanu (Bengal), o čemu je pisala u svom kratkom putopisu „Pisma iz Indije”. Takođe, poznavala je neke značajne ličnosti iz Evrope i sveta. Posebno je zanimljivo njeno poznanstvo sa pionirkom egipatskog feminizma Hudom Šaraui, kao i indijskom plemkinjom Ledi Meherbai Tata (iz čuvene indijske porodice Tata), koja je važila za prelepu i prebogatu ženu, ali i za veliku dobrotvorku te borkinju za prava žena. Jelena je potresena njenom preranom smrću napisala poemu na francuskom jeziku pod naslovom Une vision („Priviđenje”) koju sam prevela i objavila 2016. godine, a koja je dobila i svoju audio verziju. U toj poemi, osim samog opisa ove čudesne Indijke, možemo saznati nešto više o indo-iranskom narodu po imenu Parsi kojima je ona pripadala, a koji su svoje mrtve sahranjivali u strašnim Kulama tišine kojima je Jelena istovremeno bila užasnuta, ali i fascinirana. Parsi bi tela svojih preminulih odnosili u Kule tišine gde bih ih rastrgli lešinari. Primera radi, Parsima je pripadao i čuveni frontmen britanskog rok benda Queen, Fredi Merkjuri (rođen kao Farrokh Bulsara). Zanimljiva je i priča o istorijatu Jelenine kuće koja se nalazi u ulici Francuska 29 u Beogradu, a u sklopu kulturnog dobra pod nazivom „Kuća Leone Panajot”. Posebno cenim njenu ljubav i lojalnost prema njenom suprugu Jovanu Dimitrijeviću (po čijem imenu i nosi srednje slovo u svom imenu) koji joj je bio velika podrška, što je za ono vreme, vredno divljenja. Ovo je ipak samo delić uzbudljivog života „srpske Sapfo”, kako su nazivali Jelenu J. Dimitrijević. Ono što je meni, kao nekom ko je doktorirao na njenom liku i delu važno, jeste da se njeno ime otrglo od zaborava, da se o njoj sve više piše, istražuje, da se njena dela sve više čitaju, i to u novom ruhu. Sve je više i prevoda njenih dela na strane jezike. Nedavno je, primera radi, libanska izdavačka kuća obavila njen putopis „Pisma iz Misira”, koji je priređen kao trojezično izdanje na srpskom, engleskom i arapskom jeziku. Takođe, njen putopis „Pisma iz Indije” preveden je na hindi jer je sve više istraživača u Indiji koji se interesuju za njeno delo (posebno onih koji istražuju srpsko-indijske veze, a tragom prijateljstva koje je Tagor imao sa Srbijom). Kad idete tragom Jelene J. Dimitrijević i sami putujete svetom, upoznajete kulture i tradicije sveta i stičete neka neprocenjiva iskustva. Upravo prateći njen trag, saznala sam i za njene dve bliske rođake, Dobrilu Knez-Milojković Glavinić, koja je takođe bila istaknuta ličnost srpske kulture, novinarka i dobrotvorka, ali i za akademsku slikarku Stanislava Knez-Milojković (koja je preminula u Sloveniji 2017.) sa kojom sam imala čast da razgovaram i koja mi je otkrila neke manje poznate detalje o Jeleni J. Dimtrijević. Ukoliko bih sebi dala za pravo da se uporedim sa nekom književnom pretkinjom, onda bi to svakako bila Jelena, jer moj životni i književni put dosta nalikuje njenom, tako da i ne čudi što sam baš odabrala nju (ili je ona odabrala mene) imajući u vidu da sam na jedan gotovo neverovatan način saznala za njeno ime i njeno delo koje me je privuklo od prvog trenutka, i od tada ta fascinacija ne prestaje.

- Osnovali ste magazin Alia Mundi na kojem predstavljate mnogobrojne pesnike i pesnikinje. Šta mislite o aktuelnoj književnoj sceni?

Prvo sam pokrenula magazin „Alia Mundi” za kulturnu raznolikost (2017), a potom i istoimeno Udruženje (2018) sa ciljem da se promoviše ideja kulturne raznolikosti. Oduvek su me privlačile različite kulture sveta, kao i putovanja. Oduvek sam volela da istražujem istoriju, kulturu i tradiciju raznih naroda sveta. Magazin „Alia Mundi” upravo nastoji da prikaže što raznolikiji sadržaj kada su u pitanju strane kulture, ali i da istakne srpsku kulturnu baštinu koju smo zaboravili i na koju nanovo treba skrenuti pažnju. Što se tiče Udruženja „Alia Mundi”, do sada smo radili na dosta zanimljivih projekata, objavili 16 knjiga, kako štampanih, tako i elektronskih, ali i objavili veliki broj autora (književnika, umetnika, novinara, kulturnih poslenika) u svojim medijima, magazinu za kulturu „Alia Mundi”, elektronskom književnom časopisu Enheduana, veb-portalu „Istočni biser”, jedinom koji je posvećen kulturama Istoka, veb-portalu „Maštoplet” posvećenom deci i dečijem stvaralaštvu. Na taj način smo Srbiju i njenu kulturu povezali sa celim svetom, a to nam je i bio cilj.

- Na Međunarodnom Sajmu knjiga u Kairu predstavljena je Vaša knjiga „Ajša u zemlji snova”. Kako je došlo do saradnje sa najvećom egipatskom izdavačkom kućom?

Prvi koraci u toj saradnji nastali su tokom Sajma knjiga u Beogradu 2018. godine. Te godine je, da  podsetim, počasni gost Sajma knjiga u Beogradu bio Maroko, a Egipat se pripremao da organizuje svoje učešće naredne, 2019. godine za koju će se ispostaviti i da je bila poslednja godina u kojoj je organizovan Sajam knjiga u Beogradu pre pandemije. Tom prilikom sam posetila štand Arapske Republike Egipat i imala tu čast da upoznam gospodina dr Ahmeda Bahi Aldin Elsasija koji je došao na naš Sajam upravo kao predstavnik najveće izdavačke kuće u Egiptu (GEBO / General Egyptian Book Organisation) koja je ujedno i organizator Sajma knjiga u Kairu. Imali smo vrlo plodonosan i konstruktivan razgovor. S obzirom na to da je on moj kolega koji je takođe doktorirao književnost (arapski jezik i književnost), razmenili smo iskustva. Naredne godine, Udruženje na čijem sam čelu, 2019. ostvarilo je saradnju sa Ambasadom Arapske Republike Egipat, na čelu sa njegovom ekselencijom Amrom Alguvejlijem zahvaljujući kome je kulturna saradnja između Srbije i Egipta doživela procvat. U sklopu te saradnje, najveća egipatska izdavačka kuća je pokazala interesovanje za objavljivanje moje bajke „Ajša u Zemlji Snova” koja je, koliko sam obaveštena, veoma lepo prihvaćena i čitana, što mi je, kao autoru, svakako najvažnije.

-Kakva je Ajšina zemlja snova?

Magična, čudesna, i prepuna avantura. To su one avanture koje decu treba da podstaknu da maštaju, da budu kreativna, ali i da ih edukuju, da im pokažu prave vrednosti i da ih nauče da zavole knjige (s obzirom na to da je moja junakinja u svoju avanturu krenula tragom jedne knjige). To je ujedno i priča o kulturnoj raznolikosti, ali i pokazatelj da svetsko književno nasleđe (u ovom slučaju su to priče iz „Hiljadu i jedne noći”) može da se oblikuje tako da bude prijemčivo za svu decu sveta. Odakle god dolazila, sva deca znaju za Aladina, leteći ćilim, čarobnu lampu i duha koji ispunjava želje. Ispostavilo se da se nije ispunila samo želja moje junakinje, već i moja, a to je da knjigu čitaju sva deca sveta. Knjiga je osim na srpskom i arapskom jeziku, objavljena i na engleskom i kineskom jeziku. Posebno me je oduševila činjenica da je ova priča zanimljiva i Kinezima. Engleska verzija priče je nastala nakon što sam odabrana da pohađam međunarodnu kreativnu radionicu koju je organizovala najpoznatija svetska organizacija za promociju rodne ravnopravnosti UN Women, odnosno njen ogranak za Evropu i Centralnu Aziju (UN Women ECA). Ovaj ceo projekat je na mene ostavio poseban uticaj jer sam puno toga naučila, s jedne strane, a s druge strane, imala sam prilike da upoznam sjajne devojke i žene iz Evrope i Centralne Azije koje su napisale zanimljive bajke za nove generacije dece. Iskustva koje smo razmenile bila su dragocena i verujem da će bajke koje smo mi napisale ostati u amanet generaciji devojčica (ali i sve dece) koje tek dolaze.

- O čemu Vi sanjate i da li pripremate novu knjigu?

Sanjam o mnogo pravednijem svetu, o svetu u kom bi čovek postao mnogo bolje biće. Da bi to postigao, morao bi da se menja iz korena. Morao bi pre svega da više poštuje sebe, da sebe više oblikuje kao duhovno, a ne materijalno biće, da se manje ponižava, da bude lišen zlobe i pakosti, da više ceni prirodu kojom je okružen i da umesto da sebe samoljubivo posmatra u ogledalu, svoj pogled uvek uperi na gore (ili da mu makar misli budu tamo), na Tvorca koji mu je podario život, da shvati da je obična kap u moru ili tačkica u univerzumu. I ovde se opet vraćamo na Rumija i Emrea koji su upravo na to ukazivali, na vezu čoveka sa univerzumom. A nit koja čoveka spaja sa Univerzumom je upravo bezrezervna ljubav prema Bogu.

Što se tiče pitanja o tome da li pripremam novu knjigu, da, spremam nekoliko izdanja. Napisala sam još jednu zanimljivu i atipičnu bajku koja ima svoje uporište u srpskoj kulturnoj baštini, pripremam i još neke knjige koje će promovisati kulturnu i jezičku raznolikost, imam na umu dosta zanimljivih izdanja te književnih i kulturnih projekata koja će, nadam se, na najbolji mogući način Srbiju i njenu kulturu povezati sa svetom.

PODELITE OVAJ TEKST NA: