|
|
|
 | Negoslava Stanojević | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Neće duša rabotu
Od'mno nesam sraboćuvala po kuću. Za kvo ću se pa spoturam među onija studeni duvari,kad mi nikuj ne doodi? Na mene jednu dosta mi je i ovoj ovde kude i sedim i spim i gotvim i... kude čekam prolet pa d-izleznem na dvor, na slance da se nagrevam.
''Neje mi mene žal što ostare, nego što ne mogu da rabotim'' – vreveše moa pokojna mati kad poče sustanjuje i kad vide da neje više kadra ni da digne, ni da ponese, pa i najposle, kad bez muku neje mogla ni ona sama da se digne.
Pa se i tag naodeše u nekvu rabotu, sve dokle je mogla na noge: eli turi tronošku u gradinu pa svude naokol isplevi travu eli sve dokle ju ruke ne zabole, prede onuj vunu što ju je kuj znaje odkad deda ukačil na tavan kad mu baba ne dade da ju vrlji u reke od bes što su mu za nju davali kolko ni jedan kupen džempir se neje mogal dobavi.
I dan danji mi žal kada se setim kako su se, ne samo moa mati, nego i tatko, i staramajka i čiča i babe i dede i svi onija uokol, kako su se mučili sve do onija d'n i kolko su se upinjali da kuća ima koris od nji i tag kada su jedva po dvor odili. Živ grej.
Pa grej li je, neje li, kad nema kuj drugi, ja si sama mora vodim račun od mene, kako umejem. Onoj kojo se mora, mora se: dignem pa istresem čerge, podložim, pometem, vržem kuče, naranim njega i mačku, kad čuvam piletija vrljim im žice, pa zgotvim nešto i za mene. Da područam.
Ako me neki zaraduje pa svrne, svarim ni kavu i sipnem po čašku orovaču, sama sam ju od moi orasi i mou rakiju prajila. Izmijem sudovi i pa naranim mače i kuče i piletija, donesem drvca, ovag-onag oknem sas telefon da se sas nekuga izoratim. A li počne da se smračuje, zaklopim lesu, odvržem kuče pa rasklopim kauč i namestim čerge za leganje.
"Za budalu poso razonoda" – vreveše moj tatko u šalu, ako je znal da glavu i ne diza od rabotu. Al pa je imala vajda nekva, ja sam zapantila i toj, a i kolko je se mučil i kolku je vajdu od svu tuj muku imal, i kako je nadokrajke videl, ali kasno: da ti sve na svet može uznu, samo ti tvoju rabotu nikad nikuj niti oće, niti ti ju pa mož uzne. I da si te ona tebe čeka, kude god da si i kakvo god da si ti mislel.
Dokle sam ne osetiš na tvou kožu, ti i ne mož da znaš zašto bi se neki sekiral ako ne može da raboti. A kad razaznaješ, tag već bude kasno i za tebe. Kako što je bilo kasno i za nji.
|
