Čarobni sat

Bio sam miran čovek. Vedar po prirodi, nezahtevan. Jedan od onih što se, nakon dugog i neprimetnog života, sahranjuju blizu kuće u kojoj su rođeni. A rodio sam se upravo kod kuće. Mutnim okom novorođenčeta ugledao sam sunce na majčinom prozoru i odmah zavoleo svetlost. Nisam slutio da bi mi noć mogla zameniti dan.

„Mrak mi ne prija“, priznao sam. „Ni u podrumu, a kamoli u grobu!“

Bilo je to u noći bez meseca nad krivom jarugom, na mestu gluvom i nepristupačnom, pogodnom za vampirski zbor. Okupilo se šareno društvo. Krvopije iz okoline, sve karakondžule, veštice, drekavci i bauci, a uz njih i sijaset meni neznanih stvorenja tame. Svako zlo što gmiže pod nebom ili se skriva u utrobi zemlje, pohitalo je da gleda kako pijem iz pehara prokletstva i zvanično postajem jedan od njih. Čoveka čije se krvi moram napiti nisam video, pa ni taj čuveni pehar mi još niko nije pokazao, ali sam, svejedno, osećao veliku odbojnost i strah. U sanduku mi je bilo tesno, slavio sam čas kad sam se odande izbavio. Ipak, pri pogledu na lica novih prijatelja i saplemenika, poželeo sam nazad, u toplu bezbednost groba.

„Ne brini, vratićeš se“, šapnula mi je bleda lepotica.

Obratila mi se sa simpatijom, tako da se u prvi mah nisam uznemirio što čita misli. Po nežnom glasu i odmerenim pokretima činilo se da je iz finijeg društva. Tek mi očnjaci i jarko crveni osmeh, potvrdiše da i ona spada u noćni svet.

„Čim se petao oglasi, moraš na počinak“, tumačila mi je. „Do tada će tvoja pristupnica postati konačna. Krvlju zapečaćena.“

„Krvlju? Pa kako? Ja to ne mogu.“

Odgovorila mi je, ali od zloćudnog žamora i komešanja nisam razaznao nijednu reč. Cvokot gvozdenih zuba, škripa skeleta i bolni plač nekog bednog stvora nadglasavali su se sa kukuvijama i studenim vetrovima. Drekavac mi je jauknuo taman uz uho, ali ga spretna vilinska ruka ukloni sa mog ramena.

„Ne mogu i neću!“, ponovio sam glasnije. „Kako da pijem? Za života mi se vrtelo kad se posečem. Zar ja da budem vampir? Ne podnosim ni pogled na krv!“

Krupni momci, odeveni kao da su se snabdeli u pozorištu, jedan po turski, a drugi u sjajnoj verižnjači, udariše u smeh.

„Ovaj nije vredan gajtana“, reče Turčin.

„Ni koca, bogami, osim glogovog“, složio se njegov oklopljeni prijatelj.

„Ljudski živalj propada, otkad vam govorim“, prošišta mršava, belokosa baba, koja se odnekud prišunjala iz mraka. „Svet se izmenio od vašeg doba. Teže se umire. Pre je bilo dovoljno da prođem kroz naselje... Ili da pogledam u oči nekog od njih. Taj bi do večeri u groznici drhtao, zemlja bi ga prekrila za nekoliko dana. I svi ukućani i bliski prijatelji njegovi, poznanici i komšije, svi bi brzo pošli za njim. Sad se batrgaju, leče se i otimaju... A ipak umiru, nije da ne umiru. Ma šta činili, na kraju moraju umreti, svaki od njih!“

Poslednje reči je izgovorila sa uživanjem, kao da pretura slatkiš u ustima.

„Ti mora da si Čuma?“, upitah.

Starica se podrugljivo nakloni.

„Gospodinu na usluzi. Mada nisi neki gospodin i ne znam čime bih te mogla uslužiti. Vampiru treba sveža i zdrava krv. Upitaj, evo, grofičicu ili ovu dvojicu delija, oni su iskusni lovci.“

„Nije to samo do iskustva, teto“, javi se ratnik u veriženoj košulji. „Potrebna je naklonost srca i žeđ. Najvažnija je žeđ. Tvoje je da otruješ i pomoriš sve što ti na put stane. Čuma si otkad pamtiš i ne bi umela niti volela da radiš nešto drugo. Ja ubijam otkad znam za sebe. Kod Bistrice sam obezglavio najmanje sto pašinih konjanika. Možda i dvesta ili dva puta toliko, ko to broji?! Tad su me prozvali Radul Strašni. Takav je i moj prijatelj i brat po žeđi, Musa iz Izmira. Slični se lako pronađu, a mi smo nerazdvojni od boja u kom smo poginuli.“

„Nekoliko trenutaka protivnici, stolećima jarani“, potvrdi Musa.

„Jer malo znače barjaci i nije važno mreš li za kneza ili za sultana. Vladari su kao kišne kapi. Jednaki. Svi istom teže, a po suštini svojoj se ne razlikuju od kmetova. Treba preći granicu života da shvatiš šta je čovek. Vreća bojazni, drhtavi splet žila kojima struji krv!“

Radul sevnu očima, a ja pomislih da ga i nisu mogli prozvati drugačije nego Strašni.

„Pristaje mi nadimak, zar ne?“

Potpuno sam zaboravio da je vampirska družina čudovišno uvezana. Oni znaju šta mi se vrze po glavi, što znači da bih ja, samo ako bih se usudio, mogao da pogodim misao bilo kome od njih. Užasnuto se zagledah u ljupku devojku, koju je Čuma nazvala groficom, potom u Radula, pa u Musu kom je podsmešljivo igrao brk. Zar je moguće da su ovi demoni moja svojta i da na svetu nemam bližih od njih?

Odgovor mi dođe iz najcrnje tmine. Tih, a besprekorno jasan, mrtviji od svih mrtvih, tuđ i prisan kao moj unutrašnji glas. Na tren zavlada muk među stvorenjima.

„Zemlja je izbrazdana sukobima, bezbrojna neprijateljstva je obavijaju kao mreža u kojoj se naš plen uzalud koprca, a zapravo postoje samo dve strane. Svetlost i tama. Dobro i zlo.“

Drevni krvopija, nepomenik, prvi među gospodarima noći, stajao je preda mnom. Odora na njemu beše sasvim neobična. Starorimska i to ne makar kakva. Nosio je purpurni, zlatom vezen ogrtač, koji ukazuje na dostojanstvo imperatora.

„Na čijoj si ti strani, kržljavče? Sa nama ili protiv nas?“

Skvrčio sam se od nelagode i verovatno delovao još sitnije u skupom, za sahranu brižljivo biranom odelu. Vampirski gospodar, miran poput statue i jednako hladan, verovatno, odmerio me je tvrdim, surovim pogledom.

„Niko ovde ne zaluta. Ne možeš tek tako, pukim slučajem dospeti na vampirski zbor. Ti nas ne bi pronašao niti bi išta naše čuo ili video da dušom nisi jedan od nas.“

„Kako, zašto?“, zavapih. „Mrava nisam zgazio, ružnu misao nisam imao, trudio sam se da u životu činim samo dobro...“

Gospodaru se usnice podrugljivo izviše, a jarugom odjeknu glasan, razuzdani smeh.

„A koja si to dobra dela učinio?“

Oborih glavu. Dela, dobra dela? Poklon, usluga, prijazna reč, makar saosećanje? Mora biti da sam nekad nešto dobro učinio! Naprezao sam se, ali mi u pamet nije dolazilo ništa određeno. Ne bih rekao da sam loš čovek, pre bih tvrdio kako sam među boljima, da su me za života pitali. Zašto ne mogu da se setim nijednog dokaza svoje dobrote?

„Setio bi se da ga ima!“

„Sebičnjak!“

„Mlakonja!“

„Gnjida strašljiva!“

„Da te nisu krivim okom pogledali, lopužo?“

„Možda ti je mačka preskočila grob?“

Rugali su mi se. Zviždali su, pištali, izvodili razne nepristojne pokrete. Drekavci su urlali, a veštice podvriskivale i skakutale oko mene. Hteo sam da trčim, da im pobegnem, ali me noge nisu držale. Pao sam na kolena i čelom udario u mrzlo tlo. Vlati trave se preobraziše u zmije koje su mi gmizale uz listove i po rukama. Uvijale su se oko vrata i stezale sve jače. Gubio sam dah. Želeo sam da vrištim, ali mi iz grla nije izlazio glas. Plakalo mi se, ali nisam imao suza. Bilo je užasno, iako sam znao da nije moguće. Bolelo je, iako sam bio mrtav. Taman kad mi se učinilo da dalje ne mogu podneti, vampirski gospodar dade znak. Sve prestade.

Uspravio sam se, prekriven ubojima, pogledao oko sebe i zapanjeno shvatio da je predeo čist. Nije bilo nikoga. Za trenutak mi se učinilo da vidim zelenkastu svetlost na obzorju, daleko, veoma daleko. I to brzo nestade. Jarugom je vladao mrkli mrak.

„Pođi ulevo, ka potoku“, odjeknu mi u svesti imperatorov sveprožimajući glas. „Dajem ti poslednju priliku. Toliko mogu... Ne želim cmizdravca u vampirskim legijama. Iza stene su hodnici vremena. Odvešće te u prošlost, u neki od dana tvog kukavnog života, ne znam tačno koji, jer hodnik biraš sam. Proživi poklonjeni dan pažljivo, opravdaj se. Učini štogod dobro i skini nam se sa grbače. U svakom slučaju, gledaj da mi više ne izlaziš na oči, jedan susret je dovoljan. Rok je do zalaska sunca. Hajde, odlazi, gubi se, odmah!“

Teturavo krenuh, noge su me same vodile ka steni, do ulaza u prostor koji je opravdano nazvan hodnicima – nije to bio jedan prolaz, već ogroman, nesaglediv lavirint naoko istovetnih puteljaka u neizvesnost. Teško meni, kako da odaberem? Od izbora zavisi da li ću kroz spasonosni dan–šansu, ići kao starac, mladić ili beba. Poslednje bi značilo da je šansa ispuštena. Ne menja se život dok si u pelenama. Samo da budem čovek, mislio sam, velik, odrastao čovek! Razdeliću sve što imam, činiću usluge, celog dana ću pomagati sirote i nemoćne! Odraslom nije teško da sprovede šta je naumio, samo ako ga vodi plemenita želja.

Sa druge strane, od detinjstva i mladićkih dana, a možda i od onih u pelenama, zavisi hoće li u zrelosti biti plemenitih želja i namera. Nezgodno.

Vreme mi nije neograničeno. Moram probati, pa ako sam i unapred propao. Do zalaska sunca, tako je odredio vampirski gospodar. Treba hitati i što pre uskočiti u spasonosni dan. Biće više prilike za dobra dela ako se ne zadržavam.

Pomišljao sam da su hodnici vremena, kao i svaki lavirint, obmana i zamka. Možda me proždere čudovište, ili mi večnost prođe u lutanju između života i smrti, što je jedva malo bolje nego vampirska sudbina. Ništa, ipak, nije gore od strahovanja. Neću da budem „vreća bojazni“, kako je rekao Radul Strašni. Utoliko pre, jer uplašen ništa dobro neću učiniti. Osećao sam da su me prevelika smotrenost i nesigurnost isporučile silama tame, a i tamo su me ismejali zbog kukavičluka. Treba raditi drugačije, sve suprotno nego što sam za života činio. Smelo napred!

Odabrao sam hodnik, zakoračio najpre u potpunu tamu, pa kroz obruč zaslepljujuće svetlosti i – stigao sam u prošlost.

Odmah sam primetio da i dalje koračam. Nisam, znači, baš novorođenče. Nema kolica ni pelena. Pogledao sam stopala, šake, prepipao lice. Nisam pod prstima osetio bockanje brade, tako da, izgleda, nisam još odrastao. Pritrčah potoku da se ogledam, uviđajući da, iako sam dugo išao hodnicima, zapravo nisam promenio mesto. Tu je bila stena na koju me je drevni vampir uputio, a malo dalje kriva jaruga. Zeleno udubljenje, oblikovano snagom nabujalog potoka, pri jutarnjem svetlu uopšte nije bilo zastrašujuće. Setih se da sam u tu jarugu silazio kao dete, pošto se nastavljala na park u kom sam se igrao. Potok mi je pokazao lik desetogodišnjaka.

Pa dobro, tešio sam se, valjda u svakom uzrastu mogu dobro delo učiniti. Deda mi je često sa setom govorio: „E, da mi je ova pamet i tvoje godine!“

Dakle, posrećilo mi se! Imam pamet starca i mlade, veoma mlade godine.

Krenuh kroz park, ali kako beše rano jutro, nisam sretao prolaznike. Primetio sam samo starog čudaka koji je, ćutljiv i turoban, lutao među praznim klupama. Poznavao sam tog čoveka. Živeo je sam, tuđeći se od svih, blizu kuće u kojoj sam odrastao. Uvek sam se od njega sklanjao. Nisam ga voleo, čak sam ga se pomalo i plašio. I sad mi je prvi poriv bio da uzmaknem, ali se opomenuh da treba postupati suprotno od onoga kako sam ranije činio. Stadoh pred njega i glasno pozdravih:

„Dobro jutro, komšija!“

Nije odgovorio. Razrogačeno se u mene zagledao i tako ostao nekoliko predugih trenutaka. Nije mogao da se seti odakle se poznajemo. Ali sam zato ja u njegovom krutom držanju i namrgođenosti video neugodno podsećanje na vlastiti ostareli lik u ogledalu. Kao dečak nisam ni sanjao da ću postati ovako gadan starkelja!

Dan je odmicao. Shvatio sam da je nedelja, pošto je park čudesno oživeo. Igrališta su se ispunila dečijom cikom i lavežom pasa, a staze lakim koracima i dokonim razgovorima.

Moj komšija se smestio na klupicu u senci čempresa i žalosne vrbe. Sedeo je tako, sam kao i uvek, zauzet mislima i kretanjem kazaljki na velikom džepnom satu, koji mu je bio u rukama. Žacnuo me je pogled na tu kitnjastu, umetnički izrađenu spravu za merenje davno prohujalog vremena. Za komšijin džepni sat je bila vezana jedna od mojih sramnih tajni, koju sam postepeno, kako su se nagomilavale godine, prognao iz uspomena.

Sad je sve jasno. Ispada da je hodnik u lavirintu vremena birao mene, a ne ja njega. Gde može biti slučajnost to što sam za popravni dobio upravo današnji dan!

Zlovoljni komšija se nasedeo, pa je u neko doba pošao kući. Zasitio se sunca i bučnog parka. Sat je odložio na mesto, ali se srebrna školjka što štiti brojčanik otkačila sa lanca. Umesto da sklizne u starčev džep, pala je iza klupe, u visoku travu. To sam video samo ja.

Oćutao sam, računajući da ću posle, kad se park isprazni, lako pronaći sat. Još nisam video nešto tako lepo i nikad nisam toliko poželeo bilo koju stvar.

Starac se lagano udaljavao. Gunđajući je prošao kraj igrališta i bazena sa peskom, a potom se umešao u grupu nešto starije dece, mojih drugara iz škole. Devojčice i dečaci, nesvesni da ga njihova živost iritira, presporo su mu se uklanjali sa puta.

Kod kapije je potražio sat i shvatio da nije na mestu. Ostrvio se na decu. Svi su bili zatečeni eksplozijom starčevog gneva. Nisu odgovarali na pogrde niti su negodovali kada je stao da im, tražeći kradljivca, pregleda torbe i džepove. Usprotivila se jedino Lenka, devojčica koja mu se činila posebno sumnjivom. Možda zato što je živela u Domu za nezbrinutu decu, a možda i zato što ga je jedio njen vedar, isuviše slobodan pogled.

„Pretresi bolje svoje džepove“, rekla je, a starac je podigao štap.

Sad jasno vidim scenu koja je usledila, iako sam je obrisao iz sećanja. Štap se spustio na Lenkina leđa i na nekoliko ruku koje su pokušale da je zaštite. Pljuštali su siloviti udarci, a devojčica je stajala kao ukopana. Nije pokušala da pobegne. Nije čak ni plakala. Sleđene usnice su oblikovale reč „nisam“; ali se nije čuo njen glas. Nakon jednog posebno snažnog zamaha, starac se uhvatio za grudi i pao pored igrališta. Hitna pomoć je stigla taman da utvrdi da više nije živ.

Kako sam, kako, mogao da zaboravim? Gde sam zaturio ovaj prokleti dan?

U tren oka sam postao lažov i kradljivac. Pustio sam da kažnjavaju nedužno biće i posredno izazvao smrt. A samo sam ćutao. Ništa nisam uradio. Nisam pomerio ni mali prst.

I tako celog života.

Tog dana se u mojoj duši rodio uskogrudi sebičanjak, isti onaj ogorčeni starac što ne može da umre – zato što već dugo nije živ.

Skočio sam ispred Lenke, pružio obe ruke i zaustavio štap.

„Sat je u travi!“, viknuo sam. „Video sam kad je ispao. Nije ukraden, niko ga nije uzeo.“

Bilo je lako, mnogo lakše nego što sam zamišljao. A kako bih i znao da je teže biti zao kad u svom protraćenom životu, posle događaja sa satom, nisam učinio nijednu dobru stvar?

Razmađijavanje je okončano. Sad mogu nazad u hodnike vremena. Ostvario sam cilj.

Sunce, međutim, još nije bilo na zalasku. Dan-šansa je trajao, a njegov drugi deo mi je doneo veliko i divno iznenađenje. Ćudljivi komšija, koji se nakon rasprave i vraćanja sata neprimetno udaljio iz parka, bio je na mojim vratima.

„Ne ljuti se, sinko“, rekao je. „Oprosti matoroj budali. Sat je pripadao mom pokojnom sinu, umro je držeći ga u rukama i nema dragocenosti, srebra ni zlata, ničega na svetu...“

Glas mu je zadrhtao i prekinuo se. I ja sam ćutao, nevešt da nađem zgodnu reč, ako ima reči za takvu priliku. Tad sam prvi put čuo za sina. Mislio sam da je komšija oduvek bio sam.

„Meni ništa nije vredno kao ovaj sat, pa opet, to je samo predmet. Hladna, neživa stvar. Izgubio sam razum i ko zna šta bi bilo da me nisi zaustavio. Hvala ti što si me podsetio da sam čovek i da oko mene žive ljudi.“

Oborio sam pogled, nem i posramljen, kad starac otkači srebrni lanac na kom je bio sat.

„Molim te da prihvatiš moj poklon“, rekao je. „Neka te služi bolje i duže nego prethodnike. Dobar si dečak, porašćeš u plemenitog čoveka. I satu će goditi da malo otkucava radost i meri sreću, za promenu.“

Mrak se spustio kao i svake večeri, a ja sam na počinak otišao izmenjen. Uz jastuk mi je kuckao lep poklon i mila uspomena – čarobni džepni sat.

Probudio sam se. Jesam. I to ne u sanduku, na groblju ili među vampirima. Došlo je do poremećaja u hodnicima vremena, ispreturali su se, pomešali, tako da nisam pronalazio put kojim sam došao. Krenuo sam nasumice jer se nije moglo ni napred ni nazad.

Jutro me je zateklo u poznatom krevetu. Sunce je namigivalo sa prozora i zvalo da ustanem.

„Ustaj, čoveče! Zar ne znaš koji je dan?“, zvao me je blizak i veoma drag glas.

„Nedelja?“

„Eh, tebi je uvek nedelja!“

Lenka se mrštila kao da se ljuti, dok su joj svetle, uvek vedre oči blistale od zadovoljstva.

„Ponedeljak“, rekla je. „A zapravo je praznik. Ćerka nam danas stiže iz Padove, odobrili su joj da nastavi istraživanje ovde, kod kuće! Biće kod nas do podneva. Verovao ili ne, pokazalo se da sarkofag što su ga studenti sa Arheološkog iskopali u jaruzi zaista pripada nekom Rimljaninu!“

Skočio sam iz kreveta, uznemiren.

„Kakvom Rimljaninu?“

„Ah, pa to se još ne zna, naše dete će ispitati. Po onome što su do sada utvrdili, u sarkofagu je sahranjen starorimski bogataš, možda visoki dostojanstvenik. Zamisli! Malo iza parka, kod jaruge u kojoj smo se kao deca igrali. I sad će mu narušiti mir, nakon toliko stoleća.“

„Ako je bio miran“, prošaptah.

Bio sam u nedoumici. Slika rimskog sarkofaga i prastarog pokojnika, bila je povezana sa neuhvatljivim slutnjama i senkom na samom rubu sećanja, pa i protiv volje osetih kako me prožimaju trnci. To je sigurno on, mrtviji od svih mrtvih, ko bi drugi mogao da bude?!

Biće da jedan susret ipak nije dovoljan. Vampirski gospodar želi da ga pronađu, iako zna da će otvaraje groba njegovim noćnim pustolovinama učiniti kraj.

Pa dobro, neka mu bude. Pokazao mi je kako da ostanem u svetlosti. Ja ću njemu pomoći da napusti mrak.

ILUSTRACIJA

Branko Vekić, animator, grafički dizajner, režiser, umetnik, živi i radi u Sarajevu, gde kao docent na Univezitetu pomaže mladim umetnicima da razviju sve svoje potencijale. 1996. je zaslužan za prvu bosanskohercegovačku kompjutersku animaciju prebačenu na filmsku traku. Na Oskarom ovenčanom filmu Ničija zemlja, radio je kao animator i grafički dizajner. 1994., 1997., 2005. i 2007. radi kao režiser, umetnički režiser i grafički dizajner Bosne i Hercegovine na Evroviziji.

PODELITE OVAJ TEKST NA: