detalj slike: KRK Art dizajn

SLIKOVITA  METAFORA

 

Recenzija romana „Janković Stojan“

autora Jovana Šekerovića Joje

 

Pod pojmom istorije najčešće se podrazumevaju ratovanja - za neke narode to su osvajanja, a za naš borba za opstanak. Jedno je pisanje istorije, a drugo pisanje istorijskog romana. Istoriju pišu pobednici, a istorijske romane istaknuti pojedinci iz naroda, oslikavajući tako život kroz koji je taj narod  prolazio.

 

Autor romana “Janković Stojan” Jovan Šekerović Joja rođen je i odrastao u kraju u kom se istorija uči uživo. Podgrmeč je oduvek prolazio kroz veoma burna  istorijska zbivanja, o kojima su se potom još dugo pronosile priče. Te i takve priče bile su i prve Šekerovićeve spoznaje. Od najranijih dana slušao je  pripovedanja starijih o junacima i junaštvima, pa i o podvizima u pesmama opevanog Stojana Jankovića. To ga je očigledno i inspirisalo da, gotovo naučničkom preciznošću, pronađe skoro sve što je o ovom narodnom junaku zapisano, a potom taj materijal pretoči u pitku i uzbudljivu priču.

 

Glavni lik romana Stojan Janković junak je u pravom smislu reči, baš onakav kakvog smo ga svi zapamtili iz junačkih narodnih epskih pesama. Autor u njemu vidi  metaforu za srpski narod, koji je prolazeći kroz vekovne patnje, istrajavao u borbama za goli opstanak. Stoga on u prvi plan stavlja izvanredan karakter svog glavnog junaka. Stojan je plemenit, dostojanstven, dosledan, uporan, pronicljiv, hrabar, odan svom narodu i plemenu Mitrovića iz kog potiče. On nije osvetoljubiv, ne sveti se Turcima, već prašta gde god je to moguće, u duhu naravi i običaja svoga naroda i kraja.

 

Posebnu dinamiku romanu daju brojni podvizi Stojana Jankovića i njegovog vernog druga, saborca i brata -stričevića Ivana. Takođe, kao veoma zanimljive pasaže valja istaći i ona mesta u kojima se govori o Jankovićevim jatacima - mlinaru Radoju i njegovim  sinovima, Stanku Tankosiću, Pavlu Sajiću i drugima. Jankovićevi jataci bez sumnje oličavaju narod Krajine, kao borce za svoja ognjišta, koji ne žale ni sopstvene živote za spas svoga roda i naroda, srpske nejači.

 

Pišući ovaj roman, Šekerović je savremenom čitaocu približio događaje iz 1660. godine, kao da su se dešavali koliko prošle godine i kao da je sam učestvovao u njima. Tome doprinosi i jezik pripovedanja, prepun arhaizama i turcizama. Premda se stiče utisak da se radi o onovremenom jeziku, rečnik koji autor koristi uglavnom se do danas zadržao u srpskom jeziku na području Bosanske krajine, pa je stoga roman i jasan, i razumljiv.

Jovan Šekerović Joja i ranije se ogledao u pisanju. Ipak, reklo bi se da mu forma romana najviše odgovara, jer je sa “Janković Stojanom” iznikao u autora čije se štivo ne ispušta iz ruku. Čitajući ovaj roman, imao sam utisak da putujem kroz vreme i krajeve gde se odvijaju borbe sa Turcima. Zahvaljujući izvanrednim opisima, našao sam se u jedinstvenom ambijentu, osećajući kao da gledam film u tri dimenzije. Autor neobično lepo opisuje ljude i događaje, sa obiljem detalja iz toga doba, u punom zanosu, ili onako kako ih je i sam doživljavao u svom detinjstvu, odrastajući u Krajini.

 

Svakako treba istaći i Šekerovićeve skoro likovne opise prirode. Svojim izuzetnim pejsažima on se čitalačkoj publici predstavlja kao vrhunski slikar prirodnih lepota svoga zavičaja – kraja koji iskreno voli i u koji je smestio istorijska događanja vezana za borbu Srba i Turaka u epska vremena. Oslikavajući u najlepšem svetlu mnoge predele Krajine i svog Podgrmeča, autor je ovekovečio uspomene i upisao svoj zavičaj u istoriju književnosti svoga naroda.

 

Čitajući uzbudljivi roman o Stojanu Jankoviću, svaki čitalac će osetiti želju da se ova knjiga ne završi, da se spozna slika svih naših ratovanja za opstanak, borbi koje trajahu i traju.

 

Poseban dojam ostavlja činjenica da autor svoj roman -prvenac posvećuje svom djedu, u duhu shvatanja o Krajini kao o djedovini.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: