detalj slike: KRK Art dizajn

MOGAO SI BITI PESNIK

 

Mogao si biti pesnik

Danima mi pričati o tome

Kako su mi oči nepregledne šume Kanade,

Boje zemlje sa nijansama usamljenog lista

Što se klati na povetarcu i kao da sluti

Dolazak hladnoće i neizbežno propadanje.

Mogao si biti pesnik

Govoriti kako su mi snovi peščana zrna Sahare

Nepregledna, nemerljiva, nestalna, a večna …

Čak i kad su izgubljeni u uspomenama sa letovanja

Ta zrna mojih nadanja vraćaju te u talase peščanih dina

Koje nošene vetrom stvaraju svoje oblike rugajući se

prolaznosti života.

Mogao si biti pesnik

Opisati mi svu hladnoću Sibira

Kad uvređena tvojim postupcima ledim i lomim sve krhko,

Da se i sama smrznem od svoje hladnoće

Dok srce čuvam u dubinama Bajkalskim

Previše puta povređena da bih prepustila nešto slučaju

Čuvam svoju samoću revnošću kojom u Sibiru čekaju leto.

Mogao si biti pesnik

Pa se pohvaliti kako sam našu ljubav pretvorila u retku

crnu orhideju

I oko nje zasadila prašume Amazonije,

Razbacala anakonde i pirane kopnom i vodom

Da svako ko se usudi prići ti, nestane bez traga.

Neistražena , nedovoljno naviknuta na promene

Crna orhideja postala je samo fleka na listu papira nekog

botaničara.

Mogao si biti pesnik

Ovekovečiti zauvek rečima i mene i tebe i nas

Suze naše vodopade Nijagare, ili osmehe letnje dane na

Severnom polu,

Dodire Gibraltarske, zagrljaje Bosforske

Duše kao sva svetilišta Istoka i Zapada, Severa i Juga,

Srca naša kao božanske vrhove Olimpa

Ili piramide u kojima balsamovane čuvamo jedno drugo.

Mogao si biti pesnik

Ali nisi … Šteta.

 

KRIZA SREDNjIH GODINA

 

Nestašni dečače...

Znam, duša ti je još puna

Kristalnih klikera

Plastičnih automobila

I gumenih lopti…

Ti još čekaš pozive

Na igru, na druženje,

Svako poslepodne…

Tebi su u mislima

Neostvareni snovi,

Neispunjene želje

Nepečatirani pasoši.

Još je u tvom ormaru

Bajkerska jakna

Nikad obučena,

Karta za koncert

Nikad odslušan,

Preporuka za film

S eksplicitnim scenama…

Nestašni dečače…

Spakuj te klikere,

Automobile i lopte,

Bajkersku jaknu

I kartu za koncert…

I duni u tih 40 svećica

Pa da počnemo živeti

Životom odraslih.

 

LOMAČA

 

Moje „volim te“

Prepoznalo se u prvom dodiru naših ruku,

U prvom pogledu, u prvoj reči,

Na našem prvom susretu

Kad su komete pravile dugu.

Moje „volim te“

Grlilo te dušom kao rukama,

Čak i onda kada nisi bio tu

Privijalo te uz sebe mislima,

Već od prvog susreta

Kad su i zime bile tople u tvom zagrljaju.

Moje „volim te“

Klečalo je pred tobom

I kada sam prkosna odbijala da te volim.

Kada sam očima i srcem srne glumila vuka,

Posle prvih svadja,

I svaki sledeći put.

Moje „volim te“

Dozivalo te i vrištalo je za tobom

Dok sam te terala da odeš,

Uz najveće psovke i lupanje vratima,

Pre nego što si ih zauvek zatvorio

Otvorivši u meni ponore Hada.

Moje „volim te“

Odzvanja dušom kao praznim sobama

I traži te u senkama noći,

Kada mesec unese malo svetlosti u život.

Posle tvog odlaska

Odbijam izaći na sunce.

Moje „volim te“

Sada i meni zvuči

Poput Galilejovog „Ipak se okreće“,

Tren pre nego što su ga spalili

Vatrom kojom je goreo posmatrajući zvezde.

PODELITE OVAJ TEKST NA: