LAHAJNSKO PODNE
Senka koju sam mogao videti na stablu bele kore drveta oslikavala je siluetu žene sa skupljenom kosom u punđu. Desnu ruku držala je na boku iste strane a ispod se nazirala linija zgodne stražnjice i butina.
Ne verujem mnogo u senku jer ona ume da izduži ali zakleo bi se da je ova zgodna. Preko puta ulicom je išao mladić koji pogled nije spuštao sa telefona. Sem njega na ulici nije bilo drugih prolaznika.
Sa prozora sam pratio odakle bi senka mogla dolaziti. Sakriven iza teških hotelskih draperija pušeći cigaretu, ivice usana sam krivio i terao dim sa oka koje je suzilo. Nikako nisam mogao dokučiti gde bi mogla stajati žena i bezuspešno se prisećajući osnovnih zakona fizike o prelamanju svetlosti.
Ova žena bila je sama svoj izvor energije kao svitac, fosforna figura ili možda zvezda.
Reših da siđem u foaje i vidim koga ima, samoća sobe me je pritiskala i to više nisam mogao podneti.
Strčao sam niz stepenice zastrte crvenim itisonom i zlatnim šipkama. Dole je svirala neka klasična muzika i ubrzo prepoznah čoveka u uglu kod šanka. Sedeo je mirno zagledan u novine. Znao sam ga iz viđenja, svejedno mu se javih čim je podigao pogled sa štiva. Pozva me glavom da sednem.
Lepo veče, rekoh da otpočnem konverzaciju.
Jeste, reče bez mnogo želje da produži razgovor.
Vidite li onu senku ispred na drvetu, pitah ga direktno.
Ispred je bilo samo to jedno drvo i senka je bila tu samo bliža nego sa prozora moje hotelske sobe.
Video sam je. Senka je moja. Hoću reći pravim lampe sa abažurima raznih oblika. Baš mi je drago da ste primetili. Mogu vam pokazati kako izgleda svetlost u sobi kad upalite bilo koju od mojih lampi.
Dodirnuo mi je rame prijateljski a meni je bilo loše kad shvatih da senka nije stvarna. Zapalih drugu cigaretu dok mi se prva još dimila u piksli.
Vidim ja da ćemo se mi sprijateljiti, reče čovek iznenada. Možda imate i neku ideju za abažur koja meni nije pala na pamet. Tamo dole niz ulicu imam malu zanatsku radnju u kojoj ih pravim.....
Pričao je ko navijen a ja sam prestao da ga slušam. Bio sam tužan kao dete koje shvati da Deda Mraz ne postoji nego mu roditelji kupuju sve one poklone pod jelkom. S tom razlikom što mog poklona nije bilo. Sa drveta me je zavodljivo gledala ona ista žena koje nema.
Sutra, kad je svanulo nije me više bilo u tom hotelu, a ni senke. Zraci sunca proterali su nas nestvarne i izmišljene.
