detalj slike: KRK Art dizajn

POMILOVANjE

I

Na svet smo došli

Kao bezazlena deca

Kao trava

Kao kamen pod kojim zemlja spava

Na svet smo došli

Kao stanari sveta

Oprosti Bože

Što smo poželeli

Da gospodari postanemo

Oprosti i pomiluj

II

Pogledaj svoje čedo

Izdanak svoje misli

Pogledaj Zemlju

Koja se drobi

Pod ravnodušnim pogledom čoveka

Pogledaj i pomiluj

III

Bazilika svetog Petra u lancima, Rim, 2019.

Veži me

Oče

Lancima za nebo

Svetlošću duha svetoga

Za Boga

Podari mi milost

Večnoga života

Od zemlje me razveži

Za zvezde me priveži

Lancima ljubavi

I pomiluj

PISMO

Nerođenoj

Da ti napišem pismo?

Ako ovaj put ostaneš,

ako moja postaneš,

ako u posteljicu koju ti spremam

koren pustiš,

ako me ne napustiš –

pročitaj ga da se setiš sebe

kad sam te samo ja poznavala.

(U sterilnu zgradu sa teškim vratima

ulazim sa tobom.

Izlazim sama.

I tako godinama.)

Treba već sada da znaš:

jednom ćemo se rastati.

Ne boj se -

neće se desiti u nedoba.

Na odlasku ću ti pokloniti pismo.

U njemu je san o tebi.

(Moje je telo naduvani balon

bolnog ranjenog tkiva.

Igle su dugačke, stižu do obala mog mraka.)

Da ti napišem pismo?

Da u njemu ispričam želju

pre kalendara, injekcija i ljudi sa maskama?

(Hladna ljigava masa na mojoj koži.

Možda ti srce kuca

u mojoj naduvenoj utrobi.

Možda živiš.)

Ako se ispuni,

ako sa tobom san dosanjam -

nek me se sećaš iz vremena

kad sam te čekala,

pre belog stola i gumenih rukavica.

Pre bola.

Mene dok bdim u vreme petlova.

(U sterilnu zgradu sa teškim vratima

Ulazim sa tobom u srcu.

Izlazim prazna.)

Kruni se suvi papir pod prstima,

prah njegov pada na jeftini linoleum čekaonica.

Ne pamtim adrese bolnica,

Ne znam imena ljudi u belim mantilima.

Na kojoj zvezdi si se zanjihala, anđele?

POSLE MNOGO GODINA

Mrak curi po ulici kojom smo

nekada zajedno išli.

Mršti se mesec.

Kada bi bila poslednja noć na zemlji,

da li bi me ponovo voleo?

Ako u parku još uvek postoji

klupa tetovirana našim imenima,

da li bi me opet poljubio?

Ili bi se skrivao

pod kandelabrima

ožaren mojim pogledom?

Ljušti se noć

kao kora eukaliptusa.

Iza sebe dugu ostavlja.

Želje se pod njom ispunjavaju -

i one najluđe.

Da li bi protrčao sa mnom

ispod njenih boja?

Da li bi se opet u zaljubljenog dečaka pretvorio?

BRATU SA DRUGE STRANE PLANETE

Ti i ja smo isti -

reka nas donela,

reka će nas odneti.

Među nama nema razlike -

od praha smo nastali,

u prah ćemo se vratiti.

Istom se stazom penjemo.

Uspon je katkad surov i strm,

silazak često nesiguran,

ali se u istu dolinu

odakle sve počinje

vraćamo

i kapljice znoja brišemo

zadovoljni.

Na livadama jednakim,

mirisnim i zelenim,

mi se odmaramo.

Pa, ko još može reći

da nismo od roda istoga,

od Boga jednoga,

moj brate s drugog kraja planete,

ti i ja?

PODELITE OVAJ TEKST NA: