VRETENASTA ČAROLIJA ZNANjA U POEZIJI ZA DECU RUSIJE MARINKOVIĆ

Rusija Marinković (1938-2021), srpska književnica, inovativna po načinu pisanja poezije za decu u formi vretenaste zagonetke i odgonetke

Gordana Jež Lazić 

Poezija za decu Rusije Marinković svojevrsna je alegorija detinjstva, „porastanja“ od prvih koraka i čuđenja svetu oko sebe do predškolskog i ranog školskog uzrasta i prvih „učenih“ saznanja. Njena posebna vrednost je u iskustveno sabranom, ponovnom prolasku kroz detinjstvo. A znalačka veština pesnikinje – da sa fona iskustva čitavog jednog života nanovo uđe u kombinatoriku poimanja sveta oko sebe u različitim uzrastima -ravna je virtuoznosti. Čarolija! Kao i naslov zbirke posvećene najmlađima.

U prvom ciklusu „Čarolije“ pred detetom se pojavljuje livada. Čemu je dete najbliže kada napravi prve korake? Livadi, travi, „zelenom tepihu“ u stihoslovlju pesnikinje. Nije slučajno taj prelazak deteta iz svog sigurnog mikrosveta – omeđenog toplinom doma – u prirodu povezan metaforom tepiha. Tako livada postaje bezbrižni produžetak poznate meke podloge, ohrabrujući iskorak u svet. Nije li upravo dom, porodica, trasa čitavog našeg životnog puta? Naročita vrednost dečje poezije Rusije Marinković je u dubokim psihološkim porukama pesnikinje, upućenim pre svega roditeljima, ali na jedan samo njoj svojstven način i deci. Asocijativna veza koju pesnikinja slikom livade stvara u mašti najmlađih nisu samo povjerenje i sigurnost (iako su najvažniji), nego i trajno, u svest duboko utisnuto, osećanje topline, pripadanja i poticanja (voljen sam tamo odakle sam i srećan sam što tamo pripadam), konačno, i osećanje reda i harmonije (što je suštinski koren odgovornosti i organizovanosti). Mekoća „zelenog tepiha“ koja povezuje dva bitno različita sveta, mikro i makro, uliva detetu samopouzdanje u mogućnost i lakoću savladavanja prepreka, pravljenja novih koraka, rečju – napredovanja.

Osim toga, izuzetna vrednost poezije za decu Rusije Marinković je u tome što ona konstantno drži pažnju, animira i vodi dete kroz čaroliju kreativnog postojanja. Već u prvom ciklusu prve knjige čuđenje i divljenje egzistiraju od doziva letećeg ćilima iz sveta fantastičnog do njegove„ materijalizacije“ u nečemu lako dostupnom kao što je livada. Ova vrsta percepcije sveta oko sebe u ranom detinjstvu i te kako ima svoju refleksiju u kasnijem uzrastu, kako na kognitivnom, tako i na izražajnom polju (crtanje, kreativno pisanje, vizualizacija melodije).

Gotovo je nemoguće oteti se utisku povezanosti ove poezije sa prosvetiteljskim postulatom Imanuela Kanta: „Dva osnovna izvora moga čuđenja jesu zvezdano nebo nada mnom i moralni zakon u nama“. Danas, čini se više no ikad, ovakva poezija mogla bi da se posmatra i sa estetičkog aspekta. Kao što je Kantov kopernikanski obrt napravio svojevrstan zaokret ka aktivnom sudelovanju čoveka u svetu oko sebe, tako i poezija R. Marinković pravi korenit, ali inovativan zaokret od instant saznanja zašto-zato do aktivnog sudelovanja deteta u procesu saznavanja. Ona, poput Alise, uvodi svoju dečju svitu u svet čarolije, animira ih izazovom pitalice-tragalice i motivacionim sklopom koji, iako lirski, podseća na minijaturne bajke. Bela rada je beli suncobran koji usred žege štiti vrednog mrava. Ovako jezgrovite slike oplemenjuju, stvaraju u detetu empatiju prema čoveku i prema mravu, jer u srpskom jeziku od davnina za dobrog čoveka postoji izreka ni mrava ne bi zgazio. Istovremeno, ova metafora decu uči snalažljivosti – valja se negde skloniti od prirodnih nepogoda koje, takve kakve jesu, postaju prihvaćene kao sastavni deo života. Negde dublje u svesti deteta to navodi na zaključak da život nije bajka i da rešenja ne padaju s neba, da naprosto postoje situacije u kojima je neophodan oprez i dovitljivost, a konačna poruka je da izlaz uvek postoji. Ta poruka je u dugom i kompleksnom procesu odrastanja naročito važna.

S tim u vezu mogao bi se dovesti i naziv uvodnog ciklusa Čarolije – Nije kriva što me pecne. Govoreći o koprivi koja, osim što je lekovita, ume da pecne, pesnikinja otkriva da priroda ima svoj poredak stvari. Pored upozorenja na oprez, pesnikinja ovde svesno provocira razvoj emotivne inteligencije deteta. Iglice su deo koprivine prirode, njena narav, treba oprezno i strpljivo s njom, ali tolerantno, ne sudeći joj naprečac, prihvatiti je takvu kakva jeste, drugačiju. R. Marinković i jeste omiljena među decom po blagosti i umešnosti da im svet objasni na njima razumljiv način, a da im pritom od najranijeg detinjstva ponudi etičke i hrišćanske postulate koji će na zdrav način determinisati građenje njihovih ličnosti.

Kroz kolorit biljopitalica R. Marinković svoje male drugare vodi od visibabe, ljubičice, lale, đurđevka... do magnolije, petunije, hrizanteme, eukaliptusa, sekvoje... Ogroman je vokabular koji deca iz uzrasta u uzrast usvajaju iščitavajući njenu poeziju i odgonetajući pojam započet u naslovu. Kompoziciona forma zapliće se i raspliće i ne sluteći da su u svaku pesmu upletene osnovne enciklopedijske odrednice zadatog pojma. Mnogo zamršenog neznanja je ovo vreteno isprelo u fino tkanje znanja. Fonema po fonema, morfema po morfema, slog po slog i eto reči – skupa koji ima značenje pojma. Odrasti uz ovakvu strukturu pesme znači još u ranom detinjstvu usvojiti kod gramatičkog poimanja jezika, znači razviti ljubav prema jeziku i dostići onaj nivo samopouzdanja na kojem ne vlada gramatika obavezama deteta, nego dete , po već usvojenom modelu, vlada gramatikom, koja je ujedno i temelj učenja svakog novog jezika. Šta su za decu pesme Rusije Marinković? Igra glasova, kockice od kojih se grade reči, samo njima prilagođene enigmatske slike koje im ostavljaju čak četiri mogućnosti da dođu do traženog pojma.

Takođe, ne može se ovde govoriti o autoru koji je autohtono, odrastajući u prirodi, sublimirao životno iskustvo, njen put upoznavanja sa mnogim biljkama i životinjama o kojima govori je urban i savremen. Pesnikinja je i te kako dobro informisana (o ulozi delova biljke – koren, stablo, list; o njihovom izgledu; o vrsti kojoj pripadaju, čak i podvrstama koje imaju, npr. javor i hrast; o mestu gde rastu ili žive; o godišnjem dobu, ili mesecu u kojem biljke dospevaju). Ali, za razliku od enciklopedijskih odrednica iz oblasti flore i faune, ovde znanje stiže kroz pesmu u kojoj je dete aktivan učesnik, od početka do kraja animiran sažetom i interesantnom formom, te duhovitim i plastičnim sadržajem. Treba istaći asocijativnu povezanost osnovnih karakteristika pojma sa svetom bliskim detetu. Tako laline latice imaju kožu, a lukovice imaju cipelice – biljka na nas liči. Konačno, biti blizak sa prirodom ne znači nužno biti okružen njome. Negde na asfaltu, okruženi blokovima zgrada i faktografijom svakodnevice, zaboravimo katkad da smo mi – priroda i zato, jedini istinski svet je u oku deteta, biser po biser, kako ga vidi i niže Rusija Marinković.

Pored termina, vokabular ove poezije otvara i neprocenjivu škrinju starih reči. Brojne su u ovim pesmama figure reči – metafore i personifikacije, kao i figure misli – poređenja. Neke od njih kod dece razvijaju zdrave navike (praziluk liči na pitu zeljanicu), a neke – zdrave stavove (kukuruz se pozlati, maslačak je nalik` dukatu). Tako materijalno dobija svoj ekvivalent u neprocenjivom blagu prirode, što je obrnuta psihologija od globalno aktuelne moći novca. Brojne su i sinestezije, pa raskošna mešavina boja, mirisa i zvukova, podstiče maštu i kreativnost deteta.

Lepota i dobrota (kao lepota po sebi) ključne su reči poezije za decu Rusije Marinković. Njene zoopitalice suštinski se nadovezuju na saznanja usvojena u biljopitalicama. Tako slon ima uši kao list lokvanja. Već usvojena empatija prema manje lepom, drugačijem (kopriva) u biljopitalicama, pojaviće se u Kamili u zoopitalicama. Njena grba zato nije neprijatna različitost, nego veličanstvena tajnanjenog opstanka u pustinji i oslonac saputniku. Ali, u ovom ciklusu i poruke idu dalje, rastu zajedno sa svojim čitaocima. U pesmi Žirafa zabeležen je jedan od najdirljivijih stihova poezije za decu: „Kroz savanu šeta sama, ne treba joj čak ni mama“. Taj stih otvara teško pitanje trenutka u kojem čovek mora oslonac da pronađe u samom sebi. Dođe dan kada dete krene samo – u školu, na izlet, u svet. Poruka ove pesme glasi – možeš sam, čak i kada i ako mama nije tu. Surovo jeste, jer život ponekad jeste surov. R. Marinković na najtananiji način kroz podsvest deteta provlači najpotresnije poruke života. „Mudra baka“ generacija dece zna koliko je važno biti psihički spreman na osamostaljivanje u bilo kakvim okolnostima. Njena poezija je oda životu, u njoj je život gotovo bajka, nestvarno lep, čudesni svet prepun mogućnosti. Ali, ako naiđe nepogoda, ili te kopriva pecne, ili se, poput kamile i žirafe, u pustinji života nađeš sam – ti možeš sam. Pesnikinja je iskrena, ne štedi svoje male čitaoce ušuškavajući ih u ustaljene krajeve bajki. Ona im blagorodno daje realističnu sliku života i deca joj veruju. Kako prići detetu? Nije li to pitanje vremena u kojem živimo, vremena u kojem hronično nemamo vremena, sluha, pa ni legitimnosti za poverenje. U ovom nesigurnom svetu Rusija Marinković jeste osoba od poverenja, jer deca nepogrešivo dobro znaju ko je pesnik sa titulom detinjstava.

PODELITE OVAJ TEKST NA: