detalj slike: KRK Art dizajn

Fascikla sa uspomenama Nataše Razak

U minuloj godini Nataša Razak je romanom Otrov zakoračila u svet književnosti. U debitantskom delu snažno je progovorila o nefunkcionalnoj porodici, zlostavljanju i borbi za opstanak mlade žene. Kroz kompleksne mehanizme nasilništva, Razakova čitaoca vodi oprezno, ali i temeljno prikazuje surovost pojedinih članova porodice.

Ipak, nada i vera u boljitak su ono što boji gotovo svaki segment romana. Daleke destinacije na koje autorka vodi junakinju nude melem i toplinu.

Nataša Razak je arhitekta enterijera i tokom školovanja, a docnije i profesionalnog angažmana, živela je na nekoliko kontinenata. Iskustva sa egzotičnih putovanja inkorporirala je u svoj roman, ali najavljuje i knjigu putopisa.

Наташа Разак - ауторка романа Отров

Razgovarala: Branka Selaković, Beograd, 08.01.2021. 

U godini koja je za nama ste debitovali romanom ''Otrov''. Šta vas je inspirisalo da se upustite u pisanje, s obzirom da se ranije niste bavili time?

роман Отров Наташе Разак у издању Књижевни ЕСНАФ - Београд

Otrov je roman koji je napisan u obliku ispovedne proze, čija je glavna tema nasilje sa kojim se susreće i bori jedna mlada žena tokom svog odrastanja i sazrevanja. Prevashodno se radi o nasilju od strane narcisoidne majke, koje sa sobom povlači i druge vidove nasilja koje obrađujem u knjizi. Jedan od vidova nasilja kojim se bavim je i nasilje od strane supružnika kome sam posvetila najveće poglavlje u knjizi, u kome bi se, prema zvaničnim statistikama Srbije, pronašla čak trećina žena. Nažalost, nasilje je nešto sa čime smo se svi, u manjoj ili većoj meri susreli tokom života, bilo da se radi o nasilju u porodici koje uključuje i nasilje nad decom, vršnjačko nasilje, nasilje na radnom mestu, nasilje od strane supružnika, seksualno nasilje, ekonomsko, versko, psihološko, verbalno, fizičko... Lista je zaista predugačka. Ono što je zajedničko za sve vidove zlostavljanja je taj što smo od malih nogu učeni da se o nasilju ne priča sa druge strane zatvorenih vrata. Odrasli smo sa matricom da je sramota pričati o zlostavljanju, te je rezultat toga da se žrtve nalaze u ulozi zaštitnika svojih nasilnika kako bi se sačuvali njegovi čast i ugled, ujedno stavljajući na žrtvu pogrdnu etiketu „cinkaroša“, neretko i krivca. To je paradoks našeg društva koji neminovno vodi u ovu vrstu začaranog kruga koji se ćutanjem, odnosno neprijavljivanjem nasilja, i ne započinje. Ćutanje je, dakle, linija manjeg otpora kojoj opravdano pribegavaju osobe koje nemaju dovoljno godina ili mogućnosti da reše problem, ili pak one koje se na bilo koji način boje potencijalnih posledica, mahom suočavanja sa zlostavljačem.

Što se tiče inspiracije, mogu da kažem da je tema „sazrela“ sa moje strane, jer sam se i sama susrela sa nekim od vidova nasilja koje obrađujem u knjizi, kroz koju sam protkala sopstveni životni put. Takođe, volela bih da stanem rame uz rame sa osobama koje su se odlučile da razbiju stereotipe i na bilo koji način ukažu na gorući problem nasilja, kako bi se ono u što skorijoj budućnosti iskorenilo.

Temeljno ste opisali sliku naizgled uspešne i dobre porodice iza čijih vrata je bio pakao za jednu mladu ženu. Koliko smo kao društvo skloni prikrivanju, ali i verovanju da se u imućnim porodicama zanemarivanje i zlostavljanje ne događa često?

„Pakao“ koji ste u vašem pitanju pomenuli je termin koji žrtve nasilja veoma dobro poznaju. Sklonost ka prikrivanju je u većini kultura način vaspitanja i pogrešne matrice kojima smo učeni.

Imućne porodice, posebno one u kojima se intelektualnost istura kao glavna karakteristika te mikro-sredine, nisu ništa manje podložne nasilju. I oni imaju slabosti, patologije, pa i zatvorena vrata koja mnogi smatraju fizičkom barijerom u borbi za ugled i dobru sliku u društvu. Nasilje nije nužno povezano sa nižim nivoom obrazovanja, nižim prihodima i manjim, ruralnim sredinama. Ono pogađa sve društvene strukture, bez ikakvog izuzetka.

Zlostavljana deca, i sama verujući da su kriva i odgovorna za nasilje, imaju zadatak da čuvaju ugled svojih zlostavljača, najčešće roditelja ili rođaka. Po istom principu se prikriva nasilje na radnom mestu, seksualno zlostavljanje, bilo koja vrsta fizičkog, verbalnog, psihološkog, ekonomskog nasilja. Danas, u eri interneta i društvenih mreža, kada se informacije šire kao šumski požar, imamo novu problematiku. Sa jedne strane informacije brzo putuju i munjevitom brzinom stižu do ogromnog broja ljudi, a sa druge strane shvatam da je ogroman broj ljudi „zaglavljen“ u stereotipima, verujući da porodica ne može biti smeštena u negativni kontekst ili pak nositi sa sobom bilo kakvu negativnu konotaciju, neretko osuđujući osobu koja o tome progovori.

Tema u mojoj knjizi je, kao što sam napomenula, obrazovana žena, majka, sa višedecenijskim pedagoškim radom iza sebe, iz imućne porodice, bez ikakve ekonomske zavisnosti koja sa jedne strane vrata zlostavlja, i učestvuje u zlostavljanju svoje ćerke, dok se sa druge strane vrata aktivno bavi pravljenjem što bolje slike o sebi u svom okruženju. Nije to izolovan slučaj... Ne tako mali broj ljudi iz mog neposrednog okruženja se, u manjoj ili većoj meri, susreo, ili pak suočio, sa ovim fenomenom.

Toksični porodični odnosi, nasilje i nefunkcionalna relacija majka-kćerka teme su kojima ste se bavili.

Činjenica je da sve ćerke emotivno sputanih i nesrećnih majki imaju slična iskustva. Nedostatak majčinske topline i potvrđivanja iskrivljuje sliku koje one imaju o sebi kao i njihove osećaje i osećanja, uklanja im neophodno poverenje u bliske emocionalne veze i oblikuje ih na načine koji su i vidljivi i nevidljivi.

Odbacivačko ponašanje majki se javlja širom spektra i može se pretvoriti u svojevrsnu borbu ukoliko majka, aktivno i agresivno, odbijanje pretvara u odbacivanje. Potomci, po prirodi stvari, traže bliskost sa majkama, te potreba ćerke za pažnjom i ljubavlju svoje majke nije umanjena njenim odbijanjem ili odbacivanjem. Ja u svojoj knjizi zapravo ukazujem na to da odbacivanje može čak i pojačati ovu potrebu, gurajući ćerku u aktivni obrazac potražnje, između redova postavljajući pitanja koja se tiču razloga majčinog odbijanja da pruži ljubav kao i razloga ignorisanja, ponižavanja i vređanja, ili pak plana da se situacija popravi, što je ujedno i obrazac kojim najčešće pribegavaju deca - „Dobiću sve petice u školi ili osvojiti nagradu, a onda će me mama sigurno voleti“. Odgovor je, nažalost, neizbežno dalje povlačenje majke, često praćeno potpunim poricanjem onoga što se dogodilo ili pak isturanje činjenica viđenih iz drugog ugla, najčešće imaginarnog (patološkog). Nažalost, pojava disfunkcionalnih odnosa na relaciji majka-ćerka je daleko učestalija nego što mislimo, a ja sam, kroz priču u svojoj knjizi, ukazala na samo jedan vid toksičnih veza u moru različitih koje zapravo postoje.

Kakve su reakcije čitalaca?

Ono što meni kao autoru imponuje da čujem jeste da se knjiga, bez obzira na činjenicu da je izuzetno obimna, čita „u dahu“ i da drži pažnju od korica do korica. Što se tiče reakcija na samu tematiku, one su, moram priznati, ambivalentne, ali samo u smislu pojedinačnih reakcija čitaoca, koji u zavisnosti od njegove karakterne strukture donosi sud o knjizi postavljajući sebe u ulogu glavnog lika, što knjiga sama po sebi  nameće obzirom da je pisana u prvom licu. U gotovo sto posto slučajeva su se čitaoci otvarali povratnim informacijama navodeći svoja iskustva, ili pak iskustva iz svoje neposredne okoline, o sličnoj vrsti toksičnih odnosa u porodici i nekom vidu nasilja kojim su bili izloženi ili o kome imaju neposredno saznanje. Imam utisak kao da je mnogima „laknulo“ uz saznanje da nisu jedini koji su prošli kroz neku vrstu zlostavljanja unutar porodičnog jezgra ili da znaju da postoji i gore od onoga što su i sami doživeli. Ja sam u jednom radijskom intervjuu prošle godine istakla da bi mi saznanje da je moja knjiga „spasila“ makar jedan život, dala nadu ili otvorila oči makar jednoj osobi, dalo svojevrsno opravdanje mog bitisanja na ovoj planeti, samim tim što bih ga time, makar za milimetar pomerila, time ujedno dala svoj doprinos čovečanstvu.

U romanu ste junakinju vodili na mnoga putovanja, a i sami ste živeli i radili u nekoliko zemalja: Indija, Peru, Malezija… Hajdemo za početak da nabrojimo sve zemlje u kojima ste se školovali i radili kao arhitekta enterijera ili profesor na fakultetu.

Kada je reč o lokacijama, u knjizi je u potpunosti opisan moj životni put. Fakultet sam završila u Francuskoj, nakon čega sam se vratila u Srbiju i radila nekoliko godina. Želja za putovanjima i otkrivanjem drugih kultura me je naterala da se otisnem dalje u svet, na lokacije koje nisu preterano popularne u našim krajevima, odnosno, prema ustaljenom mišljenju javnog mnjenja, ne obećavaju prosperitet i ostvarenje snova.

Kao arhitekta enterijera, sa višegodišnjim iskustvom rada na akademiji u Beogradu, dobila sam mesto profesora na singapurskom univerzitetu u Nju Delhiju, kada sam odlučila da se odselim u Indiju. Nakon par godina u Indiji i kratkog boravka u Engleskoj, u želji da naučim još jedan jezik i živim u još jednoj zemlji, odlučila sam da se odselim u Peru, gde sam ostala godinu i po dana. Nakon Perua sam živela u Turskoj, pa sam se vratila u Indiju, nakon čega sam otišla u Saudijsku Arabija, a od pre tri godine živim u Maleziji, domovini mog supruga.

Sva navedena mesta sam, kada je reč o putovanjima kojima sam apsolutno pasionirana, smatrala svojevrsnim strateškim tačkama u datom trenutku, sa kojih sam putovala u zemlje u okolini i otkrivala druge kulture. Na primer iz Indije sam posetila Tajland, Maleziju, Indoneziju, Kazahstan, Kinu, Japan, Maldive... Iz Saudijske Arabije Jordan, Egipat, Azerbejdžan, Sejšele, Oman, Emirate... Iz Francuske sam obišla gotovo celu Evropu, severnu Ameriku na putu za južnu, Australiju iz Malezije, a još mnogo toga je u planu. Što se tiče iskustava stečenih životom i radom u različitim zemljama i kulturama, bilo da je reč o radu u domenu arhitekture enterijera ili radu u visokom obrazovanju, je nešto što je nemerljivo, ne može da se stekne indirektno, ali svakako može da se podeli.

Sve što ste rekli deluje kao avantura.

Iz ove perspektive definitivno jeste, premda sam ovaj moj, nekonvencionalni život, živela u etapama, a tako ga i shvatala. Iskrena da budem, ne znam odakle mi hrabrosti za neke od svojih životnih poteza ali je ujedno i veliki paradoks to što bih većinu njih najverovatnije ponovila. Ako stavimo posao sa strane, sva propratna iskustva, pre svega u komunikaciji sa ljudima iz drugih sredina i kultura, su ono što čini ovakav način života interesantnim. Neretko su mi se dešavale komične situacije iz kojih proističu nesporazumi bazirani na kulturološkim razlikama ili pak teškoćama u sporazumevanju. Danas, dosta kasnije, to sve ide u fasciklu sa uspomenama koje često, vrlo rado prepričavam. Kada sumiram, svi smo mi zemljani... Svi, na primer, jedemo pirinač, samo je način njegove pripreme drugačiji i jedemo ga na drugačiji način. Neko jede viljuškom, neko jede kašikom, drvenom ili metalnom, neko jede štapićima, neko jede prstima, neko za doručak, neko isključivo za ručak ili večeru, ali ga jedemo svi. Pirinač je u nekim zemljama baza obroka, u nekima prilog. U nekim zemljama se jede hladan u nekima topao, u nekima kuvani, u nekima prženi ili pečeni, u nekima se priprema na pari. U nekima se od njega pravi hleb, u nekima vino, u nekima supa, a u nekima desert.

Imate li u planu da napišete knjigu putopisa?

Svakako. Odavno imam ideju da napravim po zbirku kratkih anegdota iz svih zemalja u kojima sam živela, a priče iz Indije su već u procesu nastajanja. Imam želju da podelim iskustva koja su meni pomogla da bolje savladam kulturološke prepreke na koje sam nailazila tokom upoznavanja drugih kultura. Cenim da će biti interesantno štivo posebno iz onih delova sveta koje naši ljudi manje posećuju, kao i onima koji su te zemlje posetili ali ne i upoznali. Time bih volela da makar donekle razbijem predrasude kojima mnogi robuju, oslanjajući se na uticaj, ne uvek dobronamernih, medija. Obzirom da sam se susretala sa raznim ljudima i zaticala u raznim situacijama širom planete, planiram da napravim i posebnu zbirku anegdota iz sveta, premda planiram da nastavim da se bavim i tematikom koja se tiče socioloških problema, pa zašto da ne i Otrov 2 u nekom trenutku.  

PODELITE OVAJ TEKST NA: