detalj slike: KRK Art dizajn

      DANDOLA

            Dragulj u kruni budućeg kraljevstva

            Bio je topao dan na izmaku jednog maja koji sam provela na ostrvu San Giorgio Maggioreu Veneciji uronjena u novo istraživanje s neizvesnim ishodom. Sva moja arhivska putešestvija su takva – traženo uglavnom izmiče spoznaji dok neslućeno izbija iz teško čitljivih redova, nametljivo zauzima ladice mog kompjutera, zaokuplja mi dnevna snatrenja i prodire čak i u snove. Tog jutra me je Manica lunga ispunila nemirom. Drevna trpezarija benediktinaca pretvorena je ne tako davno u biblioteku u koju su se slili istraživači venecijanskih starina iz raznih delova sveta. Obično bih zajedno sa K. sela u neku od bočnih prostorija. Tako izdvojenima bilo nam je ugodno. Međutim, tog jutra je K. isplovila u pravcu Svetog Marka i ja sam nedostatak usredsređenosti na čitanje pravdala njenim odsustvom. Sedmice provedene na ostrvu među benediktincima i učenjacima načinile su od nas prijateljice nerazdvojne u predanom radu i retkim trenucima predaha. Tog dana sam u vrt izišla u rano popodne. U jedinom ostrvskom kafeu Rosa salvaporučila sam kapućino, čuveni minjon, zapravo parče saher torte, i flašicu vode za mene vazda znakovitog naziva San Benedetto. Izbegla sam baštu kafea koju su ispunili turisti i naučnici i sklonila se u vrt, deo ostrva na koji pristup imaju samo monasi. Na Svetom Đorđu zapravo su svi monasi – benediktinci koji su položili tri zaveta, i naučnici, stipendisti Fondacije Đorđo Čini, čije zavete više niko i ne broji. Sela sam na moju klupu. U ove majske dane uvek je bila prazna kao da je svaki put upravo mene čekala. Zagrizla sam minjon, otpila gutljaj još uvek toplog kapućina i zagledala se u pravcu ostrva Svete Marije od Milosti i dalje prema Lidu. Iz luksuznog hotela na Đudeki dopirali su nejasni zvuci koji me nisu doticali. Odjednom spazih devojčicu u beloj haljinici. Nije imala više od pet godina. Stajala je na stazi ispred mene. Tamni uvojci mekane detinje kose spuštali su se niz crvenu tkaninu prebačenu preko majušnih ramena. Gledala me je netremice smaragdnim očima u kojima su se nazirale morske dubine. Nisu to bile vode Venecijanskog zaliva, niti bilo kog drugog mora koje sam poznavala. U njoj se spokojno talasao praokean. Načinila je nekoliko koraka po stazi i travnjaku oko klupe, veselo se provukla kroz rascvetali žbun iz koga se širio opojni miris i potom sela na klupu pored mene. Nije prestajala da me gleda. Nju je očigledno zabavljala moja zbunjenost. Naposletku progovorih: „Dandola! Ja te poznajem kao pokojnicu sa freske na severnom zidu priprate Crkve Svete Trojice u Sopoćanima. Oprosti, ali teško mi je da te zamislim kao devojčicu”. Zagledah se u to maleno lice i shvatih da ga decenije životnih iskušenja nisu mnogo promenile. Čak ni vekovi. Petogodišnjakinja beše odevena u istu belu tkaninu kojom je bila obavijena i lepa glava pokojne kraljice majke, bio je to isti beloputi lik nežnih crta, ista šaka lepo izvajanih dugih prstiju, isti otmeni stas. Dandola zagrize minjon i započe svoju priču, upravo onu koja mi je nedostajala, manje kao istoričarki, mnogo više kao ženi: „Dok sam živela u Veneciji zvali su me Dandola. Nisu me često dovodili na ostrvo, obično samo o prazniku Sv. Đorđa, 23. aprila. I tada su ovo mesto prekrivale trave koje su neobično mirisale i senčile ga prolećne boje čije sam odsjaje ponela sa sobom onog dana kada sam se otisnula na moju jedinu plovidbu Jadranskim morem. Bila sam u ovom uzrastu kada je moj otac Ranijer, vicedužd u društvu Domenika Kontarinija, zajedno sa braćom započeo gradnju palate Dandolo na Kanalu grande, nedaleko od Crkve Svetog Luke. Moj deda Enriko slao je četvorici svojih sinova najbolji mermer iz Konstantinopolja. Ne sećam se majčinog lika, možda je umrla rano. Detinjstvo pamtim po bolnim gubicima. Najpre su jednog vrelog sunčanog dana početkom leta 1205. godine u naš dom stigle vesti da se deda Enriko upokojio u Konstantinopolju, okružen mrskim krstašima, daleko od nas. Ponekad njegov lik uskrsne u mojim sećanjima, nejasan i žalostan. Znala sam da je slep iako se o tome nije govorilo u mom prisustvu. Moj otac je odbio duždevske počasti, nije želeo da se venča s morem, niti da na glavi nosi onu neobičnu kapu u obliku roga koju su zvali corno. Voleo me je posvećeno i nežno. Mnogo kasnije shvatila sam da se politike odrekao da bi vreme provodio sa mnom u našoj palati izrasloj nad mutnim vodama nekadašnje reke koju je grad ukrotio. Nikada mi nije rekao da je naša familija apostolska i da je zajedno sa još jedanaest drugih zaslužna za postanak grada. Tu sam pripovest čula od mojih stričeva. Posebno je carigradski patrijarh Fantin bio ponosan na naše poreklo. Jednog dana otac je došao u moje odaje odeven u neobično odelo. Docnije sam saznala da je to bila uniforma pomorskog zapovednika. Dužd Pjetro Zijani ga je poslao u rat. Od njega se očekivalo da oslobodi Krit od Đenovljana i ispuni očev zavet da ovo skupo plaćeno ostrvo pripadne Republici. Iz tog pohoda se nije vratio, a meni nikada nisu ispričali šta se zaista događalo te 1207. godine. Bilo mi je manje od deset godina kada sam ostala i bez njega i brigu o meni preuzeli su stričevi Vital, Marin i Fantin. Moju jedinu tetku već behu udali za markiza Monferatskog. Moj pogled nije dopirao daleko, zaustavljao se na ogradi vrta i palatama na drugoj obali kanala. Okružena muškarcima, čeznula sam za toplinom majčinog ili barem tetkinog zagrljaja. Njih nije bilo dok su zvezde iznad lagune iscrtavale moju sudbinu”. Čvrsto obgrlih malenu Dandolu. U nekoj ravni postojanja naše su se sudbine ukrstile, baš tu nad kanalom Đudeka, pod zaštitom Sv. Đorđa. Iz luksuznog hotela dopirala je galama razmaženih gostiju uronjenih u toplo venecijansko popodne. Dandola i ja bile smo nevidljive za vidljivi svet oko nas.

 

острвo San Giogio Maggiore

 

Надгробна плоча дужда Енрика Дандола у Светој Софији у Цариграду

PODELITE OVAJ TEKST NA: