detalj slike: KRK Art dizajn

Poezija kao najiskreniji govor duše

Poezija kao najiskreniji govor duše, životni je odabir i poziv Milice Jeftimijević Lilić. Rođena je na Kosovu i Metohiji o čijem nasleđu i sopstvenim sećanjima piše, čuvajući od zaborava bit tog podneblja. U biografiju je upisala mnoštvo samostalnih knjiga i esnafskih priznanja.

Pored poezije, Milica Jeftimijević Lilić je književna kritičarka i novinarka. Radila je u redakciji za kulturu Televizije Beograd. Snimila je serijal Usudom razvejani o sudbini poznatih pisaca sa Kosova i Metohije.

U ovom razgovoru otkrićete kakvi su bili njeni umetnički počeci, u čemu pronalazi nadahnuće, kao i savete mladim pesnicima. 

Милица Јефтимијевић Лилић - пјесникиња и књижевна критичарка

Razgovarala Branka Selaković, Beograd, 224. decembar 2021.

Šta je za vas poezija?

Krenimo od početka vremena kad me je poezija obuzimala poput opojnog vina mladog i niskusnog kušača, jer na ovako, naizgled jednostavno pitanje, odgovor nikako ne može biti sasvim jednostavan. Poezija je bila moj prvi zanos, moj prvi uzlet u duhovne prostore, u nešto vredno a nedohvatno. Čitajući u ranoj mladosti velike pesnike, smatrala sam se povlašćenom što mogu, makar i na takav način, biti u nekom dodiru sa poezijom, sa onima koji znaju šta je to, koji je mogu stvarati, ne sanjajući da uz put učim i na izvestan način već stvaram, jer poznato je da je i samo čitanje neka vrsta stvaralačkog odnosa sa tekstom, da se zapravo nesvesno već  pripremam da i sama zaronim u taj čudesni svet reči i njihovih oblika. I dok su se moji vršnjaci zabavljali na žurkama i gluvarili ja sam bila u svom svetu, tragala i nalazila sebe preko velikih umova i izuzetnih duhovnih ostvarenja. Na neki način već sam bila pesnikinja, kako su me šaljivo bili prozvali u srednjoj školi. Imala sam pune sveske ispisane vrhunskom poezijom koju sam učila napamet i pred društvom sam kasnije govorila stihove. Bio je tu, gotovo pre svih, Rabindrant Tagore,  ceo njegov Gradinar znala sam napamet, zatim antologija srpske lirike čuvenog Zorana Mišića koju sam neprekidno iščitavala, kao i Antologiju Bogdana Popovića, Lirika, Jovana Dučića, potom stihovi Pola Elijara posvećenih Gali... Ali, i prozna dela svetskih klasika koja sam žudno usvajala ne znajući da me to oblikuje i usmerava ka sebi i svetu koji ću naknadno otkrivati, kao i samu sebe, i u koji ću i stići baš preko poezije. Da mi je neko tada rekao da ću u zemlji  obožavanog Tagore  dobijati nagrade za poeziju, bilo bi mi toliko verovatno, kao kad bi mi rekli stići ćeš na mesec. Toliko je taj put iz tadašnje mladalačke perspektive  bio  dug i neizvestan, ali moja žeđ za saznanjima, za otkrivanjem sopstvenih kapaciteta bila je nepresušna. Sve ostalo došlo je kao logična posledica uloženih napora, vere u sebe i odgovarajućih okolnosti.

Uz brojne definicije poezije koje je svode na iskustvo, intelektualnu tvorevinu gde se akcenat prvenstveno stavlja na konstrukcijsko umeće,  ja sam na poeziju radije gledala kao na mistično iskustvo u kojem ona nastaje, ali za čiju doradu je nužno i racionalno posredovanje,  intelektualni napor da se to nešto što često iznenada bane u svest kao pesma, dovede do finalizacije. U brojnim svojim pesmama, pa i knjigama bavim se time šta je pesma, šta su reči, otkud dolaze, šta je svrha tih duhovnih pregnuća. No, lepota je ipak i na početku stvaranja pesme i na kraju najbitniji momenat, taj estetski učinak zbog kojeg se angažuje celo biće, svesni i nesvesni deo njega a ka njoj me je uvek vodila potreba za dubokim razmišljanjem o smislu svega. U pesmi Poezija, objavljenoj u knjizi Poslanice Odiseju (Alma, Beograd,  2017) je i odgovor na vaše pitanje:

Rođena iz tela i uma, dvojstvo sam,

Nebeska i plotska moja suština određuje me.

Ponekad slavim Stvoritelja, dušu  svega,

Nekad sam sva od tela,

Zemaljsko moje biće rasplamsava se, ushićuje.

Nekad kunem  nemoćna podle naume sveta,

Nekad tužno zacvilim

Za izgubljenim domom, čovekom, umom.

Ali, svagda otvorena sam za ushit srca

Što k meni beži.

Luka sam nesmirenima duhom,

Uvek podatna ruci koja traga.

I biću to što jesam, dopala se il' ne.

Ja sam  sušti život što je sažet u rečeno,

Sušta duša što je izronila iz okova tela,

Sušta strast što se nad telo uznela.

Ja sam Istina sveta (o svetu) neporeknuta...

Sećate li se mladalačkih početaka?

Ah, mladost, to doba izobilja svake vrste... i velika nepoznanica. Već tada sam sebi jasno postavila pitanje: ko sam, šta želim, šta mogu... Nisam tada uopšte znala da želim da budem pisac, znala sam samo da želim da budem uz književnost. Da postanem ostvarena ličnost koja nastoji da u svet unese lepotu i da je kroz neki angažman afirmiše. Nakon završene Srednje tehničke škole u Kosovskoj Mitrovici, u koju sam pošla jer sam uz srpski jezik i književnost volela i hemiju i istoriju,  otišla sam na studije književnosti i tu se već na startu desio moj pravi susret sa sobom. Bila sam na pravom mestu, vrlo brzo sam se istakla i skrenula pažnju na svoju ličnost, marljivo sam radila i pokazala da imam ambiciju i da za pravi cilj ne žalim ni vreme niti mi je napor teško padao. Pisala sam tada lagane tekstove koji ni izbliza nisu bili ono što hoću, ali je književna kritika bila polje u kojem je do izražaja odmah došla moja  potreba za dubljim i analitičkim poniranjima u umetničko delo što će uroditi plodom u vidu nekoliko knjiga  tumačenja savremenih domaćih i stranih pisaca. U to doba je u Prištini, gde sam živela do leta 1999.  i koju sam bila primorana da napustim nakon NATO agresije na našu zemlju, već postojao vrlo razvijen književni život i gde je bilo dosta dobrih pisaca, Pera Stefanović, Vuk Filipović, Vladeta Vuković, Darinka Jevrić, Radoslav Zlatanović, Radomir Stojanović, Slobodan Kostić i drugi. Odlazila sam na njihove književne večeri i upijala svaku reč. Počela sam sa objavljivanjem pesama u Jedinstvu i Stremljenjima. I kako u jednom intervjuu reče uvaženi Dragoš Kalajić, U sebi nemam ničeg drugog sem ljubavi, tako je bilo i sa mnom. Tu ljubav koja je bila okrenuta ljudima, lepoti uopšte, pretakala sam u stihove i slala ka svetu. Tada naravno, nisam znala da će mi se ta ljubav vratiti kroz neočekivano prihvatanje i priznanja koja su stigla za uloženi trud. Nisam naravno znala ni da postoji toliko zla i mržnje u ljudima i da ću se morati i sa tim suočiti i to najpre u okruženju, potom u svetu i to je jedna od tema kojom ću se neprekidno baviti apostrofiranjem ljubavi kao najveće vrednosti. Zato je čoveku dato najopasnije od svih dobara — jezik... da njime daje svedočanstvo o onom šta on, čovek, jeste...  rekao je Hajdeger pišući o Helderlinu. Eto, mislim da sam  i ja taj zadatak ostvarila.

Милица Јефтимијевић Лилић, опевала је многе своје туге, али на дну њене душе увек се рађају мале радости уливајући нову снагу и љубав за све животне победе

U vašim delima neretko pišete o nasleđu rodnog Kosova. Koliko mlađi čitaoci razumeju bit i istoriju tog podneblja?

Svaki čovek je nužno određen vremenom i prostorom. Iako sam dugo, kao što rekoh, bila u svom svetu, morala sam da se suočim sa svim zlima koja su se oko mene dešavala. Kad se sve  oko mene tako tragično zgusnulo u svakodnevna teška zbivanja, koja su ugrožavala i samu moju egzistencija, nisam više mogla da se držim metafizičke strane svoje poezije, vreme je tražilo da govorim kao svedok, da prenesem ono što vidim, tu dramu žitelja Kosova i Metohije, da plamen sa ulice unesem u pesmu, da jezu koja nas je do srži prožimala, pretočim u pesničke slike, poruke... i tada sam postupala po onom stavu Osip Mandeljštama, Ne  mogu da ćutim. Tada se moja poezija prilagodila trenutku, iz okrenutosti mom unutarnjem biću i metafizičkih pulsiranja sve je zaglušujuće ušlo u moj pesnički iskaz i potvrdilo životnost zbivanja pred kojima je lirsko i metafizičko, čemu ću se naravno vratiti kasnije, ustuknulo. Morala sam, kao i moje mnoge kolege pesnici sa Kosova i Metohije biti pesnik koji opisuje modernu  epopeju svog naroda. A raskošni manastiri svud oko nas su opominjali na večnost, na duhovnost, na žrtvu, na nužnost da se izdignemo iznad prolaznog i da na umu imamo veru i vlastiti zadatak u odbrani te večnosti koju vekovi što su protekli nisu ni okrznuli.

Što se mladih tiče, nisam sigurna, naročito ovde u Beogradu, koliko imaju uvid u to nešto uzvišeno što se formiralo tamo na Kosovu i Metohiji i što bitiše u nama, ali znam da oni koji tamo žive u svim mogućim skučenostima, svakodnevnim stresovima i neizvesnosti itekako znaju. Bojim se  da naš obrazovni sistem ne daje dovoljno informacija te vrste, da pravu istoriju i ne učimo u školama. Nekada su se ta znanja prenosila kroz predanje, usmenu književnost, kako se to popularno kaže, s kolena na koleno, danas su mas-mediji zauzeli taj prostor i nude ono što im ne služi na čast i što vodi obezličavanju, destrukciji. Ukoliko se roditelji, ili bake i deke, ne potrude da ih iniciraju u taj nadzemaljski svet večne pravde, istine i lepote, bojim se da će stasavati generacije bez temelja i sigurnog orijentira. Da će sve izraženija biti kriza identiteta, naročito nacionalnog, te stoga i laka iskliznuća u poroke, duševne patnje, da će biti lako podložni manipulacijama od onih koji na to i računaju.

Kao novinar i književni kritičar u prilici ste da intenzivno pratite aktuelnu književnu produkciju. Kako ocenjujete domaću književnu scenu?

Prvi utisak je da smo vrlo inventivan narod, jer se dosta stvara, objavljuje, reklamira. Brojni konkursi generiraju stvaralaštvo i mladi pisci tako skreću pažnju na svoja ostvarenja. Dobro je da je blagodareći internetu dosta toga dostupno na pojedinim portalima i da se može probrati. Mi imamo dobre pesnike, raduje saznanje da ima dosta mladih darovitih pesnika koji nastoje da budu originalni, da inoviraju pesnički iskaz i da ostvare svoju ličnost kroz moderan senzibilitet u duhu vremena. Ima, međutim, i poplave bezvredne literature,  pune banalnosti i ponavljanja već izraubovanih književnih postupaka. Ja lično nisam sklona rimovanoj poeziji, koja me valjda zbog istog ritma, jako asocira na klasike te mi sve pomalo deluje kao njihova bleda kopija. Ruku na srce, ima i vrlo uspešnih pesnika među njima, a mnogi čak jedino takvu poeziju smatraju pravom. Sve je to  dopušteno,  bitno je da se naš jezik bogati i unapređuje, jer pesnici vrlo često osvežavaju jezik novim oblicima reči koje donose u novim delima. Ono što je, nažalost, evidentno je da tu  inicijalnu kreativnost često ne prati i odgovarajuće poznavanje jezika, nestrpljenje da se pesma što pre objavi na društvenim mrežama, bez mnogo rada na tekstu a neretko ima i preuzimanja...

Милица Лилић чести учесник на промоцијама новог стваралаштва у Француској 7

U kakvoj je poziciji srpska, ali i regionalna poezija u svetu?

Srpska poezija ima poštovanje kod stručnih krugova. Bila sam vrlo prijatno iznenađena kada je Iv Bonfoa, poznati francuski pesnik u intervjuu koji sam sa njim radila za TV Beograd, govorio u superlativu o našoj poeziji, potom veliki ruski pesnik Voznesenski, takođe. A nemački prof. Manfred Jenihen, je doslovce rekao da je srpska poezija jedna od najboljih na svetu,  što je zaista velika čast da  to znamo, a to je izgovori naučnik svetskog renomea koji je napravio antologiju srpske poezije i podrobno je bio upućen u ono što afirmiše. Uostalom, i sama sam dobijala pohvale od kolega i kritičara u svetu, pomenula bih samo jednog od najznačajnijih savremenih italijanskih kritičara prof. Antonio Oracija Bolonju koji je pisao predgovor za moju knjigu, Penelopin zavet (Il voto di Penelope), na englesko/italijanskom, u prevodu  Klaudije Pićino, objavljenu tamo ovoga leta.

Pored toga prevodi naše poezije na svim svetskim jezicima to potvrđuju, nagrade koje naši pisci dobijaju u svetu, pa i moja malenkost, govore tome u prilog. Što se regiona tiče, mislim da je slična situacija, i da tu nastaje dobra  poezija. Ono što pratim je prilično slično sa našim stvaralaštvom, uostalom, imamo i dugu tradiciju zajedničke književnosti pa je to i razumljivo.

Клаудија Пићино и Милица Лилић, сараднице и пријатељице

Koji savet biste uputili mladim pesnicima?

Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci.

Ne veruj u automatsko pisanje i "svesnu nejasnost" – ti težiš za jasnošću…

Ovo su neki od saveta koje je mladim piscima uputio Danilo Kiš, u obraćanju na kongresu pisaca u Atini daleke 1984. sa kojima se i sama potpuno slažem. Ono što bih podvukla jeste da ne treba odustajati ako pri prvim pokušajima ne nastane nešto zaista vredno, ni prvi koraci koje učimo u životu nisu najveštiji, a kasnije sa lakoćom trčimo. Bitno je raditi, obrazovati se i osluškivati sebe. Ako osetite da u sebi nosite neku nejasnu snagu ili tugu koja nema pravi uzrok, na dobrom ste putu, to će se i samo iz vas probijati i težiti ka jezičkom uobličavanju. Naravno, zrenje je neophodno, nijedan plod ne padne sam pre no što sazri  tako je i sa poezijom. Kad je pesma zrela ona se samo prespe iz vas, a kad nije, ostavite je da odstoji i na nesvesnom planu će se to uobličiti, a kad joj se posle dužeg vremena vratite, odmah će vam se javiti rešenje ili novi i bolji iskaz. Budite verni sebi, ma kako da vam izgleda da to drugi bolje rade, autentičnost je uvek na ceni.

Милица Лилић са управо урученим признањем за књижевну критику

PODELITE OVAJ TEKST NA: