detalj slike: KRK Art dizajn

PARIZ i ZINDELFINGEN

Na povratku iz Londona, nakon završetka post-diplomskih studija u Čorlivudu, doputovao sam u Pariz, pred kraj meseca Maja, kada je sve ozelenilo i miris proleća osećao se na sve strane. Stigao sam vozom posle podne na železničku stanicu ‘’Nord gare’’, a odatle na voking distanci imao sam rezervisan hotel ‘’Ric’’. I tek nakon što sam ostavio stvari u hotel, okupao se i presvukao, izašao sam sa namerom da šetam ulicama Pariza. Neposredno ispred hotela zaustavi me jedna dama, lepo odevena i divno našminkana, ja zastadoh očekujući da će me nešto pitati, a ona mi ponudi seks. Nisam bio svestan ni gde sam stigao, niti sam tako nešto očekivao, totalno me je zbunila i ja ostadoh bez teksta.

Produžim ja u pravcu ‘’Trijumfalne kapije’’, i vidim dve dame stoje na mom putu, čekaju prolaznike. Tada sam znao šta žele i upustim se sa njima u šalu. Pitam ja njih mogu li popipati uzorak (misleći na njihove grudi), a kada me odbiše, onda ih upitah mogu li dobiti studentski popust, očekujući takođe negativan odgovor, što i dobih. I njima je to izgleda bilo zanimljivo, na čega su se grohotom nasmejale. Na rastanku mi obadve poželeše prijatan boravak u Parizu.

Pod Trijumfalnom kapijom sam neko vreme sedeo na ivičnjaku, bio sam u farmericama i patikama, spreman za takav provod. Tu mi dođe poznanik iz jugoslovenske ambasade u Londonu, Marković, koji je, kako reče, išao u prekomandu za ambasadu u Egiptu. Šetajući stigosmo do pristaništa na Seni i vidimo usidren brod, sa putnicima koji su se ukrcavali. Rekoh ja Markoviću da ide pitati gde brod ide, a on mi odgovori: -‘’Ne znam ja ni francuski, ni engleski, idi ti i pitaj’’. -’’Kako ne znaš ni jedan jezik, a radio si u ambasadi u Londonu četiri godine, i ko te sada šalje u drugu ambasadu, a da ne znaš ni jedan strani jezik, nije li te lično sramota’’, odgovorih mu ja. Brod je plovio rekom Senom, ispod 38 mostova, kupili smo karte i zaista proveli divno veče. Ploveeći ispod mostova posmatrali smo svetla Pariza i automobile, koji su jurili iznad nas, a u njima dame sa svojim švalerima izlazile su u provod. Ćutali smo i osluškivali šum brodskih propelera, dok je Pariz blještao u svom sjaju. Meni je ta noć ostala nezaboravnom.

Drugoga dana popeo sam se na Ajfelovu kulu. Gustav Ajfel (1832-1923) projektovao je kulu, koja je sagrađena 1859. godine, za Svetsku izložbu te godine u Parizu. Ajfelova kula postala je od tada ikona Francuske, a danas je najposećenija atrakcija u svetu. Najviša je građevinska struktura u Parizu, 320 m. Popeo sam se do najviše dozvoljene tačke za posetioce, 297,11 m i odatle posmatrao svu okolinu Pariza, uživajući, slušao sam zvona sa crkve ‘’Notre Dam’’. Na jednoj strani u daljini se nazirala ‘’Bolonjska šuma’’, a na drugoj ‘’Monmartr’’.

Posle Ajfelove kule, posetio sam ‘’Luvr’’, u kome sam se zadržao oko sedam sati, mada ni to nije dovoljno za posetioca koji bi želeo detaljnije pogledati svaki eksponat. Najduže sam se zadržao ispred slike ‘’Mona Lize’’. Tu sam našao klupu pa sam čak sedeo oko deset minuta i neprestano gledao Mona Lizu. Imao sam utisak da i ona mene istovremeno gleda istom pažnjom, takav joj je pogled. Napuštajući tu prostoriju, mahnuo sam joj rukom i rekao ‘’Možda ćemo se videti još nekada’’.

U crkvu ‘’Notr Dam’’ svratio sam samo na kratko, da oslušnem tišinu. Provozao sam se i pariskim metroom, tek da ga uporedim sa londonskim andergroundom.

Kada sam, trećega dana, šetao na Monmartru, gledao sam umetnike koji su slikali, svi oni dolaze u Pariz da uspeju, mada ih dosta i propada. Vremena sam imao na pretek, pa sam bio opušten i uživao. Svratio sam i u ‘’Mulen Ruž’’, samo iz radosnalosti, da sam sebi mogu reći: -‘’Bio sam u Mulen Ružu’’. Na Monmartru sam čak kupio dve male reprodukcije, tek radi sećanja, a i da datom slikaru dam nadu da nije za džabe toga dana radio.

Četvrtoga dana prošetao sam između zgrada ‘’Sorbona univerziteta’’. Bio je vikend, pa nisam ništa moga posetiti, a nisam ni imao ništa posebno u planu, tek toliko da znam gde je ta čuvena i u svetu proslavljena institucija.

Predveče, istoga dana, po predviđenom planu, seo sam u voz za Štutgart. Kada se smračilo počela je jaka kiša i ništa se nije videlo iz voza, izuzev uličnih svetiljki pored kojih je voz promicao.

Noću sam prošao kroz Strasburg, a ujutru me je na stanici u Štutgartu čekao moj drugar Jovan Vukov, zvani ’’Čita’’, koji je radio u Mercedesu u Zindelfingenu. Odvezao me je u Zindelfingen, u svoj stan, koji je rentirao kod jedne starije gospođe, sa kojom je on svakodnevno pravio svoje šale.

Dok je Čita pripremao ručak, kuvao je pasulj, sa varjače je davao gazdarici da ga ona proba, na čega je ona odgovarala: -’’Git; gut’’. Posle ručka Čita je predložio da ja sutradan posetim Mercedes, kroz koji će me on provesti. Rekao je: -’’Ti ćeš se javiti na vratima za posetioce koji dolaze da kupe automobil’’, i tačno me je naučio šta ču sve reći, na nemačkom, da doazim kao kupac, a kada me on povede, Čita će biti tu, iza leđa, i preuzeće me. I tako je i bilo, kada sam ja došao pred vrata on je već stajao desetak metara udaljen od portirnice. I kada je taj portir mene primio i poveo prema kancelariji, Čita mu je uskočio iza leđa i rekao da će me on odvesti. A produžili smo njegovim putem, u proizvodne pogone. Proveo me je kroz sve pogone i objašnjavao gde se šta radi. Uveo me je čak i u odelenje gde su se montirali automobili za svetske državnike. -’’Tu je montiran i Titov auto’’, reče mi on. To odelenje bilo je pod najstožijom kontrolom i zaštitom, ali eto Čita je umeo svuda da se provuče. On je oduvek bio neobično sposoban da se snađe usvim mogućim situacijama.

Interesantno odelenje bilo je gde su prikazani predlozi raznih inovacija. Naime, svaki zaposleni imao je priliku da predloži poboljšanje u bilo kom pogledu, najčešće u domenu svoga rada. Predlog se, u kratkom opisu, postavlja na uvid svima zainteresovanim, a predlagaču se isplaćivalo 50 maraka. Predlog je išao dalje, da se proveri na višem nivou, pa ukoliko prolazi predlagač dobija još veći iznos nagrade. I tako se prdlozi pomeraju na sve više nivoe, pa koji dokle dospe. Na taj način u Mercedesu su tih godina imali situaciju da se svaki radnik javljao sa novim poboljšanjem svakih desetak dana, u proseku, a firma je svakako napredovala i profitirala.

O Čiti bi se mogao napisati roman, kako je on vozio bicikl na zidu Petrovaradinske tvrđave; kako je pobegao miliciji iz njihovog auta ‘’Marica’’ dok su ga sprovodili u zatvor, kada je on uhvaćen da u školskoj zbornici noću popravlja svoje ocene, i kako je prebegao iz Jugoslavije u Austriju, pa odatle u Nemačku, u vreme kada su se begunci čak ubijali na neslužbenim graničnim prelazima i drugo. I sve je on to savladao, zaposlio se u Mercedesu, u kome je dobio status veoma poštovanog radika. I dok je radio u Mercedesu, svake godine je dolazio, novim Mercedesom u Novi Sad, i švercovao sa ženskim najlon čarapama i sličnom robom, koja se tih godina tražila. Bio je omiljen među svojim školskim drugovima.

Ajfelova kula, Pariz

PODELITE OVAJ TEKST NA: