detalj slike: KRK Art dizajn

NA KONGRESU U ČIKAGU

U Aprilu 1969. godine u Čikagu se održavao kongres Američkog udruženja za hemiju žita (AASS), na koji je moj mentor dr Isidore Hlinka prijavio moj rad ‘’Pšenični pentozani i njihov uticaj na reološke osobine testa’’. Time je bilo određeno da i ja putujem u Čikago, o trošku instituta ‘’Grein Reserč Laboratori’’ (GRL). Kongres se održavao u Hilton hotelu od 26 do 30 Aprila.

Da bi me dobro pripremio za prezentaciju naučnog rada pred oko hiljadu stručnih slušalaca, moj mentor trenirao me je tri dana, u biblioteci instituta. Prema njegovim instrukcijama, ja sam izlazio za govornicu, uz blagi naklon pozdravio prisutne i obraćao im se ‘’Ledis and džentlmen’’ i najavio naziv moje teme. Dr Hlinka je sedeo, merio vreme moga izlaganja i beležio primedbe. Nakon moga izlaganja, on mi je saopštavao vreme trajanja, koje je moralo biti tačno 20 minuta, naglašavao šta moram istaći kao vežnije, a šta eventualno manje važno i eventualne greške. Trećega dana, posle moga izlaganja, seli smo i on mi je rekao: ‘’Sada je izlaganje bilo bez greške, možemo ići u Čikago, ja ću sedeti negde u publici, a ti ćeš to obaviti kao što je bilo danas i na kraju ćeš predložiti da ti se postave dopunska pitanja, ko to bude želeo, i odgovorićeš im kako znaš, u čega sam ja uveren da će biti bez greške’’. Profesor, dr Isidore Hlinka, moj mentor, saopštio mi je tada kako treba pisati naučne radove, objasnio je: ‘’Već u prvoj rečenici treba iskazati šta je glavna tema rada, ne treba pisati ni jednu rečenicu koja je suvišna, a treba jasno istaći ono što je najvažnije i to u najkraćoj formi, potpuno jasno. Dodao je, takođe, da to pravilo može da važi i u pisanju bilo čega, pa čak i u usmenom izlaganju’’.

U Čikago smo otputovali, on, dr Hlinka; dr Kit Tipples; dr Fil Villiams; dr Don La Berže: i dr Džimmi Kruger. Svaki od njih, izuzev dr Hlinke, imao je prijavljen svoj rad, takođe.

Tih dana, pred moj odlazak u Čikago, približavao se Bosin porođaj, pa sam je ostavio u kući kod koleginice Sesilije Marek, da ona nebi ostala sama u iznajmljenom stanu.

Moja prezentacija rada na kongresu prošla je, po planu, veoma dobro. Bilo je i nekoliko uobičajenih stručnih pitanja, na koja sam odgovorio profesionalno dobro, na zadovoljstvo profesora dr Hlinke. Te večeri, svi mi mlađi, izuzev dr Hlinke, izašli smo u noćni klub.

U vreme trajanja kongresa mnoge firme izlagale su svoje prozvode, kao uzorke, koje su delili besplatno učesnicima kongresa. Za mene su mnogi proizvodi bili novi, ja sam obišao sve proizvođače i nakupio mnogo uzoraka. Među ostalima uzeo sam i parfeme firme Friz & Friz, a slučaj je bio da mi je iste dao predsednik te firme i pozvao me na večeru u poznati restoran ‘’Maksim’s. Tokom večere za stolom nas je sedelo šestoro, a supruga predsednika sedela je do mene. Njoj sam sasvim tiho rekao da bih ja rado ukrao mali tanjirić na kome je bila slika lorda koji drži krzno preko ramena i piše ime restorana ‘’Maksim’s’’. Pri tom’ nisam primetio da je kelner stajao baš meni iza leđa i on je čuo to što sam ja rekao gospođi. Odmah je otišao i doneo šest tanjirića, svakom gostu po jedan. Tako sam taj suvenir dobio bez krađe.

Jednoga dana posetio sam Muzej nauke i tehnologije, na obali jezera Mičigen. Do muzeja se išlo podzemnom železnicom, a moje kolege, kada sam im najavio svoju nameru da posetim dati muzej, odvraćali su me, šalili su se, da je opasno putovati podzemnom železnicom, sam, u Čikagu, da njome putuju samo crnci i da mogu imati problema. Istina, kada sam se našao u vagonu, pored mene bilo je pet crnaca i jedna njihova devojka, a neko od njih vodio je i ogromnog psa, ali niko od njih ni reči meni nije rekao, niti se bilo šta desilo. Muzej mi se veoma dopao, postavke su bile izvanredne, sve iz domena najnovijih tadašnjih dostignuća.

Pred povratak iz Čikaga za Vinnipeg, moje kolege su me opet začikavali, naravno opet su se šalili, da ću imati problema na kanadskoj carini sa mnogim uzorcima, koje sam poneo sa kongresa. Tada ja njima rekoh: ‘’Ja ću ići prvi na carini, a vi gledajte šta će se desiti’’ i oni se složiše sa mojim predlogom. A ja sam od prtljaga imao samo akt-tašnu, u koju sam stavio sve moje uzorke, a na vrh svega stavio sam svoj prljavi veš. Kada sam došao pred carinika, pita on mene šta ima da pokažem, a ja mu samo otvorim akt-tašnu i kad on vide moj prljavi veš, on sam samo zalupi moju tašnu i reče: ‘’Go!’’, a oni se samo nasmejaše i jedan od njih reče: ‘’Pametan Jugosloven!’’. Moja dosetka je upalila i mojim drugarima se dopala.

Čim sam stigao kući, otišao sam kod Sesilije Marek, posedeo sa njom i njenim mužem, ispričao im kako smo prošli u Čikagu, i doveo Bosu kući. Bosa se porodila deset dana kasnije, 11 Maja 1969. godine, u Nedelju, na Dan majke, rodila nam se kćerka Anastazia.

Dan nakon Bosinog porođaja, došao sam redovno na posao u institut, i pričao koleginici Džin Meliš da me je u porodilištu sreo čovek iz osiguranja, koji mi je nudio osiguranje života za bebu rođenu tek prethodne noći, što je mene čudilo, a ona mi je na to rekla da je to u Kanadi normalno. I dok sam pio kafu, sa klegama, u susednoj sobi, ušao je nepoznat čovek u laboratoriju, čak prošao pored Džin i seo na moju stolicu i podžepario moj sako. Džin je mislila da je to čovek o kome sam joj pričao za osiguranje, pa nije reagovala. Idući kući svratio sam u Itns i uzeo potrebnu hranu. Kada sam na blagajni hteo da platim, predžepario sam se dva, tri puta, novčanika nije bilo. Tada sam vratio sve što sam bio uzeo i izvinuo se blagajnici. Sutradan, kada sam taj događaj ispričao kolegama, oni su mi predlagali da mogu to prijaviti policiji, ali se prijava plaćala $100. Odustao sam, a u dva novčanika koje sam imao u džepovima bilo je oko 106 dolara i svi moji dokumenti. Na moju sreću, neko mi je dokumente poslao poštom nakon tri nedelje, imao sam adresu u novčaniku, pretpostavljam da ih je našao bačene. Lopov je uzeo samo novac, a novčanike sa dokumentima bacio. Ja sam bio srećan da sam dobio dokumenta.

Hilton hotel u Čikagu

PODELITE OVAJ TEKST NA: