detalj slike: KRK Art dizajn

KONCERT ZA NOĆNU PUBLIKU

Neki davni zvuci ostali su mi zarobljeni u prstima. Neke reči, nikad izgovorene, savršeno oblikovane, zaspale su pod mojim jastukom. Ugušene, ne mogu ih probuditi. Zapetljale se u  ranjene note i sad se naziru samo kroz nebo prorešetano bolom.

Juče nisam osećao bol. Sve je bilo mirno. I moje telo, i priroda, i ljudi koji inače znaju da budu jako bučni. Čim bi neko ušao u  sobu, osmehom sam mu pokazivao da treba da izađe. Nisam želeo da budem okružen, sažaljenjem, onima koji mi u stvari misle samo dobro. Želeo sam da budem potpuno sam. Napustila me je bol, moja verna pratilja, kamen spoticanja. Poželeo sam da na tren tihujem u savršenom miru.

Da li volite muziku?

Verujte, ništa ne može dotaći ljudsku dušu nežnije od muzike. To nešto neuhvatljivo, neopisivo... neopipljivo sakrilo se u trenutku blaženstva i skida tamni pokrivač kojima smo sakrili svoja tugovanja. Ne jedno, ne tugovanje... tugovanja. Množina. Za svaku zaspalu bol, (u ženskom rodu rečeno, jer deluje nežnije, deluje blaže i prihvatljivije), krojio sam posebnu fasciklu, posebno tugovanje. Samo da bih sačuvao nadu u to da ih kasnije mogu jednu po jednu spuštati u napuštene podrume koji mirišu na staro vino, i paliti... jednu za drugom. Da osetim olakšanje kad god upalim šibicu, a miris nestajanja i sagorevanja se proširi zaboravljenim tesnim prolazima mog sećanja.

Čim me neko probudi ispustim vrisak. Onaj prigušeni, zapravo ugušeni. To grubo odvajanje od sna i raskidanje veze između prstiju i klavira, moj je najveći poraz. U publici je uvek muk. Nazirem siluete, konture raskošnih šešira, muštikli, oblake dima koji se izdižu nad pažljivim slušaocima. Prvo razbarušim kosu, otresem sa sebe prašinu umornog dana, zatim se zagledam u red crvenih violina spuštenih na stolice do klavira, i sednem. U porama jagodica osećam trnjenje kao da sam tek oživeo. Neko se uvek zakašlje u publici. Neki nestrpljivi gost koji nije svestan da sam živ jedino pred njima, pa me nehajno požuruje da što pre započnem sa sviranjem. Zatvaram oči i spuštam ruke na dirke.

Neko pokuca na vrata. Ne mogu da razaznam da li je gost ili brižni prijatelj koji sa druge strane zapletenih trepavica uporno brine o mom zdravlju. Stalno je neko oko mene. Zanimljivo je koliko ljudi imaju izražen osećaj samoprekora i griže savesti, a u stvari, tako malo mogu učiniti za onoga ko je predmet njihove brige. Osećam plimu jave i nastojim da je oteram,  duboko uzdišući dahom nekoga ko želi da bude mrtvo sam.

Moje ruke su na belim dirkama. Crne u početku ne dodirujem. Primetio sam da publika voli taj moj mali uvod, lagano i jedva čujno dodirivanje slonovačom prekrivenih dirki. Blago komešanje u publici  znak je da nastavim sa izvedbom, pa vrlo brzo započinjem strastveniju vladavinu nad neobičnim klavirom ljubičaste boje. Tek kasnije sam doznao, sasvim slučajno, od jednog znatiželjnog posetioca moje sobe, simboliku ljubičaste boje i tako sam još energičnije izvodio svoje koncerte pred zadivljenom  publikom.

Dešava se da mogu da osetim kišu. Kada se nad upakovanim telom, pažljivo zaštićenim od hladnoće, obruši kasni večernji pljusak, u meni se probudi dečak koji je skidao kišnicu sa prezrele vinove loze i umivao lice ranom jeseni. Onda doživim kapi, tu mlaku vodu što je nebo zdušno odbacuje i poklanja nama, zemljanim patnicima. U meni tada sve pršti od muzike, dirki, violina i publike...sve drhti pod mirnom netaknutom kožom. Sve, kao davnih dana, kada sam putovao, komponovao, svirao... živeo.

Kada slušate ili svirate muziku, zatvorite oči. Greh je otvarati ih, jer  sa druge strane sedi pažljiva publika koja će osetiti vaše prisustvo i ispoštovati svaki vaš drhtaj, svaki uzdah. Stanite ispred nje, tu, na praznoj bini, poklonite se kao da vam ceo svet aplaudira i u kompoziciji savršenih tišina izvedite svoje tugovanje. Svet ionako neće znati, neće doznati da ste sa druge strane trepavica izveli svoj koncert za noćnu publiku.

 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: