|
|
|
DA LI BI HTEO DA BUDEŠ MOJ PRIJATELJ  | Gordana Jež Lazić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
DA LI BI HTEO DA BUDEŠ MOJ PRIJATELj Recenzija za knjigu Dušice Ivanović Ključevi života (Svet knjige, Beograd, 2021)
Gordana Jež Lazić
Ključevi života otvaraju devetu bravu književnog opusa Dušice Ivanović, nakon dva romana i jedne prozne zbirke, ovo je šesta knjiga poezije, laureatkinje Povelje Akademije „Ivo Andrić“ i Nagrade „Rastko Petrović“. Istovremeno, Ključevi života predstavljaju i potpuno nov i neočekivan autorski iskorak iz svega što je u proteklih jedanaest godina Dušica Ivanović objavila. U ovom stvaralačkom opusu imamo sasvim neuobičajeno autorsko razotkrivanje. Na amplitudi od hermetičnog poetsko-proznog promišljanja sveta, uglavnom namenjenog prijemčivom čitaocu, do poezije u prozi, minijaturnih refleksivnih zapisa, stilski i jezički pitkih, namenjenih širokoj čitalačkoj publici. Neizostavno, treba imati na umu da ovako pristupačan jezički sloj najnovije knjige ovog opusa ni po čemu ne umanjuje duhovno-filozofski. Naprotiv, gotovo vukovski nonšalantno, na velika vrata, uvodi nas u taj neomeđeni prostor večitih egzistencijalističkih pitanja i odgovora. Ključevi života pretvorili su jedan ljudski, višedecenijski, metafizički eon u čistu entelehiju. I tu emotivni sloj ove knjige postaje dominantan, ali dostojanstveno, bez i jedne jedine primese patetike.
Otkud ideja ovog nesvakidašnjeg, ali u svetu poznatog poetskog izraza? Ključnu ulogu je tu pre svega odigralo dvogodišnje prijateljstvo autorke i „Plave školjke“, udruženja kojem je knjiga i posvećena. Ne odnosi se to prijateljstvo samo na članove udruženja, nego i na sve saradnike, na čitavu jednu porodicu Bisera i atmosferu kojom taj mikrosvet bivstvuje u haotičnom makrosvetu oko sebe. To iskustvo, a dobar pisac je uvek izuzetan hroničar dosuđenog mu vremena i prostora, moglo bi se uporediti sa mišlju A. Ajnštajna: „Nešto najlepše što možemo da iskusimo jeste tajanstvo. To je izvor svake prave umetnosti i nauke“. Onog trenutka kada se saživi sa paletom neizrečenih misli i osećanja svojih drugara, pesnikinja otkriva jednu veliku tajnu – imati „posebne potrebe“ (šta god to značilo), u stvari znači – imati jednu drugačiju sposobnost, umeti. I svim divnim bićima „sa posebnim sposobnostima“ na ovom svetu posvećuje svoju knjigu. Jasno i glasno, da je razumeju i deca i odrasli na svim jezicima sveta.
svima koji umeju da
čuju očimagovore šakamahodaju u svojim mislimavide dodiromvole i kad im je srce slomljenoveruju i kad je poslednja nada nestalai da upravo tadakrenu ispočetka kao nikada ranije
U tom saglasju bića koje sluša i pesnika koji govori iz ugla „anđeoskih srca“ i otkriva se ključ ostvarenja svega onog što se čini nemogućim. Sanjati, očekivati, verovati – nisu samo stepenici do ostvarenja želje, to su stepenici na lestvici sopstvene duše, do onog nivoa na kojem osećanja počinju da zamenjuju sva ostala čula. Zašto? Zato što je ljubav jedini sastojak svih ključeva života.
Nikada nećeš biti samI nećeš propustiti ništa u ovom svetu Samo ako ti je srce puno ljubavi
Zanimljiv je podatak da lajt motiv kuće i ključeva u trenutku kada ove pesme nastaju prati istinsko rađanje jedne stvarne kuće, u banji, u koju deca „Plave školjke“ odlaze na rehabilitaciju, „kuće ljubavi, vere i nade“, kako je pesnikinja naziva. Ali, alegorijski, ova kuća nadrasta i banju i lečilište, čak i mikrosvet jednog drugarstva, i postaje planetarna priča o tome koliko mnogo može da postigne mnoštvo malih udruženih ljubavi. Tako iz malih „svetova snova“ svet počinje da sanja, jer „dobrota je beskonačnost“.
ZAMAK
Ako kuću gradiš srcemOna će biti dom
Ako u nju pozoveš one koje volišPostaće zamak nežnih srca
Tu se otvara još jedan tematski segment ove zbirke. Autorka nas podseća na one tihe korake ponovnog porastanja u odraslom biću. Na sve ono što smo pod balastom odrastanja navukli na sopstveno srce i što nas sprečava da jasno vidimo i čujemo dušom. Pesnikinja podseća:
Pogledaj lice detetaNa njemu je čista radost življenjaNišta manje od toga
Svet u kojem je„u tvojim rukama ključ mog srca“ i „umojim rukama ključ tvog srca“ je svet u kojem „u potpunoj tišini vasiona će progovoriti / zar ne znaš da sam sa tobom?“ To je svet u kojem „nikada ne smeš da zaboraviš da pozoveš sunce u svoje oči“. Svet u kojem tuga ne nailazi da dobrodošlicu. Od početka do kraja knjige autorka, inače poznata po znalačkom spajanju sadržaja i kompozicije, i ovde, brižljivo, ali nenametljivo, pravi jednu veliku idejnu gradaciju. Tako u poslednjem ciklusu pesama duša koja je pročišćena kroz put spoznanja deteta, bića koje je u sebi sačuvalo anđeosko, postaje sposobna da „ustane da bi dotakla nebo“ i „peva glasno / da bi planetu probudila iz dugog, opasnog sna“. I pesnikinja poziva „učinite da glas deteta čuju / oni koji se ne sećaju da su ikada bili deca“.
Ova gradacija puta čak je i grafički izražena u delu zbirke na engleskom jeziku, jer nazivi pesama svojim početnim slovima prate redosled alfabeta. Zanimljivo je da su pesme i nastajale prvo na engleskom, potom na srpskom jeziku. Stiče se utisak da je iz autorke i nesvesno pohrlila želja da ceo svet skupi oko jedne kuće nade i zauzvrat mu uruči ključeve života, ključeve bezuslovne ljubavi. Njeno retorsko pitanje upućeno je svetu:
Da li bi hteo da budeš moj prijatelj?
Ako pristaneš,moja će kuća postati tvoje sklonište,a tvoje srce moje izbavljenje.
Nije ovo knjiga koja se preporučuje, ovo je knjiga koja će vas pronaći na svim meridijanima i svim jezicima sveta, knjiga koja ima tajne ključeve vremena. Ključevi života su istovremeno i ključevi univerzalnih istina, rešenja jednačina života i poruka knjige. U svetu konstantnih istina, svaki čovek je nepoznanica, posebnost za sebe, Dušica Ivanović – sa anđeoski čiste umetničke distance – Ključeve života daruje svim ljudima sveta, pozivajući ih na odvažnost da budu svoji, jer samo tako mogu da doprinesu lepoti mnoštva, koje nazivamo svetom.
Potraži biserNevidljivNepoznatNa tebi je da ga otkriješBudi hrabarBudi radoznaoNapiši svoju sopstvenu jednačinuI pronađi svoju nepoznatuU mnoštvu nepromenljivih stvari
|
