detalj slike: KRK Art dizajn

DEČAK I GALEB

 

 

Izgubio je predstavu o vremenu, ali je pretpostavljao da je negde oko pet sati. Tek je počela jesen, dani su postali kraći i mrak bi brzo pao na reku. Zato je gledao duboku vodu ne bi li otkrio neki trzaj, pokret koji će ubrzo doneti veliki ulov i veliku radost njegovim mladim očima.

 Ceo dan je hvatao samo sitne ribe, one male za koje ga niko neće pohvaliti. Napunio je kantu sivkastim štapićima koji su se praćakali u nameri da pobegnu, ali čim bi koji i uspeo, odmah bi ga dočekao gladan kljun jednog galeba. Stajao je pored strpljivog dečaka, malo bi prošetao po kamenju gledajući u šupljine i sitan pesak, a onda bi se vraćao i zavirivao u punu kantu. Čim bi dečak čvrsto zgrabio štap, grčeći pritom mišiće na rukama i licu, galeb bi mu se hodom ranjenika približio i otvarao žućkasti kljun. Nekad bi raširio široka bela krila i nespretno zakoračio u vodu koju su povremeno sekli naleti jakog vetra. Krik koji bi ispustio pri udaru talasa u njegovo levo krilo odvratio bi dečaka od pecanja, i on je tada po par minuta gledao u bolom zarobljene oči. Zatim bi se vratio pecanju i svojoj želji da konačno upeca neku veću ribu.

A ništa nije obećavalo ostvarenje tog sna. Male ribe su jedna za drugom nasrtale na njegov štap, a svako žuborenje vode bilo je praćeno mahanjem galebovih krila i podizanjem beličaste glave ka nebu. Čim bi skinuo koju ribicu sa udice, dečak bi je dobro osmotrio, kao da traži nešto neobično i neočekivano na njoj. Onda bi se dubokim uzdahom zagledao u pticu i pružio joj svoj ulov. Ona je brzo i spretno hvatala taj mali zalogaj, potom uzimala par gutljaja vode i vraćala se čekanju kraj razočaranog dečaka.

Nad mirnom crvenom vodom već je svetlucao sumrak. Nedovoljno daleki grad palio je svoja svetla. Krupne dečakove oči  uporno su posmatrale tamno prostranstvo, prelive od sunca koje je obasjavalo reku i uviralo u kamenje što se belilo na obali. Iz ranjenog galebovog krila bi povremeno procurila koja kap krvi, bistra i topla upalila bi se pod poslednjim žarom umirućeg dana. Nada da će veća riba izroniti iz dubina polako se gasila. Opet će se vratiti kući sa kofom punom sitnih, nebitnih ribica. Niko ga neće pohvaliti za upornost i to što je celog dana sedeo na obali opijen željom da postigne više od svega onoga što je postigao do tad. Jednom će mu uzeti štap i zaključati udice i mamce, staviće ga u lavirint, pred gomilom zadataka koje treba rešavati i hrpom pitanja na koja treba pronaći odgovore. Uzeće mu i reku, odvesti ga u grad koji upravo svetluca pred njim i odmotati sive ulice pod njegovim nogama.

Galeb je i dalje čekao pokrete dečakovih ruku, ali su one ćutale, ne odajući ni trzaj. Umalo štap nije ispao iz ukočenih prstiju, dok se teški plavi mrak primicao obali na kojoj se belila samo jedna ranjena ptica. Nepomična, otvorenog kljuna, ispuštala je jedva čujni krik. Trebalo je odleteti, pomaknuti se sa tog mesta koje ne pripada pticama, ali noge su bile vezane za tlo kojim se ubrzo jedan dečak uputio svojoj kući.

Ujutru, čim se sa ledeno hladne vode podigla izmaglica, neki drugi dečak je  svojim štapom za pecanje bockao nepomičnog galeba, željnog samo sitnih, nebitnih ribica.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: