SAM SVOJ KANDIDAT
Šepure se po televiziji, a ja, kao nikad ranije, pun neke žuči i pljuvačke. Slušam ih pažljivo i pljuckam po ekranu.
Jednog dana, kad mi je došlo doooovde, odlučim da stvorim kandidata po sopstvenoj meri. Kako? Uz pomoć kompjutera.
Napravim program i nazovem ga “sam svoj kandidat”. I počnem u njega da ubacujem neophodne osobine koje bi trebalo da ima moj predsednički kandidat.
Fizički izgled: objektivno gledano, najbolja visina je sto osamdeset santimetara, težina osamdeset kilograma, crna kosa sada prošarana srebrom, oči šućmuraste, sportska građa, cipele broj 44, odelo broj 5o.
Bračno stanje: oženjen, ima troje dece, ima ženu koja ga ne zamara pametnim opservacijama, vešto skriva od komšiluka retke bračne nesporazume, poštuje roditelje...
Imovno stanje: ima onoliko koliko je potrebno da prehrani ženu i decu, nema besna kola, ima skroman ali lepo uređen stan kako bi mogao ponekad u njemu da se slika za žutu štampu. Nema štednu knjižicu.
Radne navike: kao većina sunarodnika, nema radne navike i ne meša se u svoj posao.
Ljubavni život: ovaj deo sam ubacio u kompjuter tako što sam sačekao da supruga ode u bioskop, pa sam četiri puta zaključao vrata i naslonio komodu na njih. Onda sam upisao – ima ljubavnicu... Dobro... priča kako ima ljubavnicu, a zatim to uporno demantuje. Glasači mnogo vole takve tipove i kad zaokružuju njihovo ime ne pljuju na glasački listić.
Kad je došla rubrika – političke sklonosti, upisao sam: poštuje političare koji liče na italijansku poslanicu Ćićolinu.
Kompjuter je dugo zujao, krčao i na kraju prihvatio moju političku platformu.
Kad sa začuo karakterističan zvuk završne operacije, na ekranu je pisalo moje ime. Moje ime!
Onda se ponovo začuo karakterističan zvuk, a iz proreza u koji se ubacuje disketa, izletela je pljuvačka i pogodila me pravo u lice.
