|
|
|
 | Eva Rančić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
POVEST O NASTANKU ČETRNAESTOG KOLENA IZRAILjEVOG (1)
Sunčići - sunčeva deca
Psst! Tiše, tiše... dođite, primaknite svoje poletne glavice, došapnuću vam priču o vremenu koje je bilo ili koje će tek biti... svejedno.
U nekoj dalekoj zemlji, u neka davna vremena, kada Sunce nije izgrevalo i zalazilo ko dlanom o dlan, nego je dan počinjao sporo, razvlačio se polako i trajao ko gladna godina. Živeo je u nekakvoj po zvečanju zlata na daleko čuvenoj porodici sin jedinac, lep kao devojčica a inače u svemu vešt i na umu brz mladić. O tome da ga je svaka udavača u pet oktava širokom krugu sanjala i u svoje snove lovila ne treba ni pripovedati.
Stadoše mu otac i mati govoriti da je već vreme snove u jedan prteni džak potrpati i vezati, pa i taj džak natovariti sa ostalima, u kojima je blago koje se sa okolnih imanja skupljalo i vozilo u riznice, i poterati. Ali ovaj put da taj tovar nekim malko drugim putevima ide, onim na kojima će sretati one lepe udavače, a momče naročito dragoceni tovar da prati i da gleda ‘oće li koja u prtenom džaku snove prepoznati ili će je zveckanje blaga u tome nadmudriti. U ta daleka vremena, dok su kiše još pevale padajući na zemlju, roditeljska reč bila je jača i od državnog zakona, te našem, na umu brzom mladiću, ništa drugo ne preostade nego da bez pogovora izvrši roditeljsku volju i krene na put.
Na tom putu oni dugi dani se još više odužiše, a noći u nedogled protegoše, i to možda ne bi bilo tako teško kada bi se snovi što se noću samo sanjaju imali čime i ispuniti. Naš je momak brzog uma sanjao, začudo, jedan spori jednolični san koji bi mu svake noći dolazio kako bi oči sklopio. Sanjao bi kako on bos, obučen u belu dolamu, ide pustinjom sa štapom u ruci. Ne zna ni gde je pošao, ni odakle ide, samo tako ide onim nepreglednim prostranstvom i ničega nema do štapa u ruci i dolame na sebi, i ništa ne oseća, ni glad, ni žeđ, ni umor, ni vrućinu. Ništa. Svakog se jutra iz ovog sna sa čuđenjem budio i sa novim sedim pramenom u kosi. Dan je skraćivao tako što je levim okom lovio Sunčiće (2), a desnim ih je bacao u kakvu reku na koju bi usput naišli. Jako ga je veselilo da gleda kako Sunčići brže-bolje, navrat-nanos, iskaču iz vode i vraćaju se natrag Suncu, sve usput otresajući kapi vode sa sebe, a od svake kapi koja bi na zemlju pala iznikla bi po jedna dotad nikad viđena biljka.
Putovao je naš mladić brzog uma danima i noćima, sve sanjajući onaj isti san i postajući sve sediji, ali udavaču koja će poznati onaj prteni džak ne nađe. Obiđe onaj pet oktava široki krug i dođe kući sam i sed. Roditelji ga sa čuđenjem dočekaše osedelog, kako su mislili od teškog puta. Dugo su umovali šta im je činiti i dođoše do jedinog mogućeg zaključka, da odvežu onaj prteni džak sa snovima svog sina jedinca pa da vide šta će biti. Međutim, kad odvezaše onaj džak kao izmaglica iz njega izađe neki sedi starac obučen u belu dolamu i sa štapom u ruci. Tada razumeše i otac i mati da je u njihovom sinu neka stara duša, starija i od njih samih, pa ga blagosloviše i rekoše mu: „Tvoje oči vide što mi ne vidimo, tvoji putevi idu gde mi ne prolazimo, iz tvojih snova rađaju se novi svetovi, u tvojim grudima kuca srce koje poznaje neka druga vremena, zato te svoje volje zauvek oslobađamo.“
Pa dadoše svom sinu jedincu belu dolamu i zlatni štap i, sve krijući suze u očima blistavim osmehom na usnama, ispratiše ga na daleki put.
1) Dvanaest kolena Izrailjevih biće izvedeno na dan strašnoga suda; trinaesto je prokleto i odbačeno, već sada od njega su, kažu, nastali Hazari; četrnaesto će tek nastati od bestrasnih, nazvaće se Savršeni.
2) Sunčići su Sunčeva deca, svako ko je iole umešniji može da ih vidi tako što će zrak Sunca posuti prašinom, tada se oni zagrcnu tom prašinom i počnu nekontrolisano da titraju i tako se veštom oku odaju. Ako neko ovo ipak ne uspe da izvede, ako me nekada negde sretne a i pozna, neka me za njih upita i ja ću mu svakako pokazati kako Sunčiće da vidi.
|
