NIKAD, ZAUVEK I IZVINI
Treba dobro paziti koje reči izgovaramo. Svaka reč ima svoju težinu, na primer: nikad ili zauvek. Nikad je teška kao ogromna stena. Ako je prilikom izgovaranja kažemo tako da padne na srce pod određenim tonom, može ga u stotom deliću sekunde razbiti na paramparčad... Na tom mestu posle ostane rupa koja oponaša ono srce, ali njega više nema, odzvonilo je zajedno sa jednom rečju: NIKAD. Zauvek, pak, ima jednu začkoljicu, sličnu kao udica na onom uvrnutom ''V'', pa kada se to v zakači za neki treptaj nečijeg uzdaha, ostane tako da treperi kroz sve večnosti koje postoje.
Tako ako postoji neko kome se neko zakleo na nešto, koristeći pri tom reč ZAUVEK, pa ako mu posle zmija pod srcem ukrade zakletvu, biva proklet na večno lutanje iz smrti u život i sve iznova; u svakom novom životu tražeći i pronalazeći onoga kome je jednom datu zakletvu pogazio, u večnom krugu ponavljajući opet sve isto, sve dok se jednom nekim čudom ne doseti da mu je jedini izlaz iz tog večnog kruga pakla da zadato ispuni. Ali najteže je možda sa jednom malom rečju od tri sloga: IZVINI.
Ona je kao jezičak na terazijama. Za nju moraš da imaš naročiti dar. Ako je koristiš prečesto, a zaista ne razumeš njenu posebnu dragocenost, ona se izliže i ispada sa jezika tek tako, pa te s vremenom više niko ne doživljava ozbiljno i prestanu da te poštuju. Ako je stisneš negde između grla i srca, pa skoro nikada nikako ne možeš da je izgovoriš, onda od nje počne da raste neki nevidljivi zid koji te vremenom potpuno odvoji od ljudi i sveta. Niko ne može da voli nekoga toliko uskogrudog ko ni jedno IZVINI preko jezika ne može da prevali. Ali najopasnija je ako je nosiš kao okov, kao krst, kao krivicu. Ima takvih slučajeva, čak i nisu toliko retki, da neko stalno govori, oseća i konstantno misli jedno IZVINI. Rodi se, odraste mimo očekivanja, ne uklopi se u već postojeće šablone... nečujno kaže IZVINI. Luta, strada, pati, gradi, traži sebi slične, poveruje da je našao, ali ne, nije... opet jedno nečujno IZVINI. Onda to IZVINI nađe najslabije mesto u njegovom telu, primi se i počne da raste.
Domaćin jednog takvog naopakog IZVINI, sada već u ozbiljnijem dobu dobije otkaz u firmi: IZVINI. Banka mu uredno oduzme nekretninu koju je kupio od kredita (pa dobio je otkaz, alo!). Ništa familija, prijatelji, nesposoban, nije se snašao, a on opet svima jedno IZVINI. Za svaki poraz jedno IZVINI... A ono sve više buja. Kada se jednom taj svima kriv slučajno onesvesti na ulici, nađe ga, vrlo verovatno, takav sličan njemu (jer su ga svi drugi preskočili), pa ga odvede lekaru i ne ostavlja sve dok se ne informiše o tom naopakom ČOVEKU, (za kojeg on, ruku na srce, i ne zna da je takav). Strpljivo sačeka dijagnozu... CANCER. Ali ono što je svima zbunjujuće jeste izveštaj patologa, u kome piše da se u jedrima mutiranih ćelija pronalazi nešto što liči na mala slova koja tvore jednu jedinu reč od tri sloga: IZVINI, a koja se neverovatnom brzinom repliciraju na sve preostale zdrave ćelije.
