TAJNA
Delila je sa mnom so, koricu hleba, okrajak duge kojom smo zastirali cvetnu postelju, sve dok iz kljuna moje ptice selice-poverenice, sasvim slučajno, nije ispao ključ od škrinje u kojoj je brižno pohranjena jedna moja davnašnja TAJNA.
TAJNU je i mogla da mi oprosti, ali to što sam je od nje sakrio, u njenoj uredno nameštenoj sobi iskrenosti ni u jednom kutku nije moglo da bude odloženo, a da ne poremeti onu harmoničnu melodiju koja je proizilazila iz besprekorne, samopregorne uređenosti. Zato je morala da pod noge prostre put koji ju je odveo daleko od mene. Preostalo mi je samo da idem za njenim tragovima, na tri uzdaha udaljenosti, na jedan šapat od njenog srca, sa nadom koja je živela od moje bremenite tuge, da će me bar njena senka, kradom od nje, pomilovati, oprostiti mi i učiniti da je zaboravim.
Gledao sam je kako bosonoga zamiče iza obrisa mojih snova. Skupljao sam uzdahe duboko pokopane ispod hladnih stena, koje su oivičavale put kojim je zamicala njena bleda sena, i bacao ih nasumično u krošnje drveća koja su rađala neke plodove, da bih ih tako ravnomerno razdelio na što veći broj ljudi. Prebrajao sam s velikom brižnošću u korenje drveća upletene poglede, toliko otežale od tuge da su joj oči videle samo ono duboko, negde zakopano, u legende sakriveno. Nadao sam se da će se jednom umoriti, zastati taman toliko da premostim ona tri uzdaha i onaj jedan šapat od srca.
krkArt
