JANUAR JE MOGAO BITI NAŠ
Nisam ti rekla, uz topao čaj,
dosanjala sam te tamo gde nebo ima tri lica.
Uz izgorele šibice pored uzglavlja na kom su prsti
otkrivali suštinu paljenja staništa.
Duše smo ostavili pod pragom, nahranili se
begom jata kroz razbijeno ogledalo.
Zamisli da smo pčele,
satkali bismo saće u koje se možemo ušušatki
posle tinjanja pričesti na usnama.
Nisam ti rekla, januar je mogao biti naš.
U danima kada su vratne žile ispisivale put do izgužvane pesme.
КркАртДизајн
STANIŠTE
U 23. godini zavolela sam vozove,
Više nego matični kod koji mi plete boru posred čela.
Iznad svog staništa sam ja.
Unutar njega samo oplakana posteljica iz koje sam
bačena pod oštricu sveta.
Izašla sa povezom preko očiju.
Da ništa ne vidim i ne čujem,
da sve osetim i prećutkujem.
Ponedeljkom odlazim na buvljak.
Pazarim od starica koje prodaju osmeh vazduhu.
Ispod kišobrana skrivena matica plača.
Vodim borbu sa plamenim jezičcima unutar sebe.
Rezovima unutar reči.
Nebeska rebra su potisnula zemlju, nakvasila krvlju svojom.
I svi leševi ćute, polumrtvi hodaju, čeznu da postanu živi.
Vratite mi hod po žici, moje pete imaju krila.
Tamo mogu podići omaž iskidanoj biti pre pada.
КркАртДизајн
SKALA
Moj deda ima tri stepenika za tri nerođena unuk
nad kojima preleću svitci, rešavaju zamršene
holograme protekle iz lobanje.
I mene unuku, žar koprivu koju zapljuskuju
milisekunde na tombolama dobijene.
Toliko malo imam, toliko toga mogu da dam.
Tri stuba drže svetiljke nad mojim razapetim imenom,
nad kukama na koje nižem ključeve prodiranja
u dubine krovova očišćene hidrogenom i jodom.
Cere se dubine, rezbare u moždinu pandan učaurenosti posle kog
obedujem vezanih rukava, u kalendare beležim
malokrvno zrno od kog se zagrcnem,
pupavanjem izrasta u kost u grlu.
Zaigram ''ne ljuti se čoveče'' a dobro znam da kasam kroz vasionu,
kroz hladnokrvnu guduru bez živa koje pulsiraju
Neke gudure nikad ne preplaču brujanje koncentričnih krugova,
deljenje između oslikanih sočiva gladnih,
buđavih dušeka na kojima snivaju za nepce zalepljenu premostivost
kroz akord drugog sveta.
Miriše na sveže, a istinski je trulo.
Sve je odavno obeščaćeno, a izgledalo je nevino.
Spremite se da oživite, mene žar koprivu,
ulje doliveno na vatru.
Mironosnicu i Bogom datu da ljubi oderotine na avans.
Pod svoje stakleno zvono,
stavljam poslednju kap da se razmnoži blagoslovom
I neka bude nas mnogo više, a mnogo manje onih što ližu žrtvenike.
Ovom srcu ne vrede infuzije, stisak je suviše zreo.
Neke gudure ipak se nikada se ne prežale.
I, zato spremna sam za još jedan prasak i još jedno hlađenje
Ja, pion tražim revanš na skalma između kvanti ispod puti i stepena
iz kog krv prerasta u blato i obrnuto.
КркАртДизајн
