MESEČEVA DUŠA

 

Pun mesec. Pomračenje. Magijsko vreme. Bremeniti trenutak.

Njena mesečeva duša je snažno osećala promene na nebu. Opsedale su je iracionalne misli, emocije su se izlivale, noću su je mučile more, danju se gubila u sanjarenjima. Svakodnevica je delovala bolnija i nepodnošljivija nego inače, te se povukla u izmaštani svet u kojem su se ljudi ponašali u skladu s njenim željama i očekivanjima, kao plemenita i velikodušna bića kakva nisu bila, marionete bez sopstvene volje u stvarnosti vođene sebičnim i destruktivnim pobudama. Klonula od iscrpljenosti, savladana uzaludnošću svojih napora i žudeći za blagotvornim mirom, donela je konačnu odluku da te noći Boginji Majci pokloni svoje snove.

Boginja je saslušala mladu ženu s tugom u srcu i blagošću u oku, u nadi da će se predomisliti. 

-              Da li si sasvim sigurna?

-              Jesam.

Čvrstina u njenom glasu i pogledu ubedila je Boginju da je odluka neopoziva, ne i da devojka zaista zna šta čini. Nevoljno je primila ponuđeni dar sklonivši ga u stranu umesto da ga odmah ubaci u veliku riznicu snova koji su se kovitlali kao vihori u čaši.

-              Čekaće te do sledećeg punog meseca. Tada ćeš moći da ih ponovo uzmeš, ukoliko se predomisliš.  

-              Neću.

Nakon te noći je započela novi život. Otkad se odrekla snova nije zamišljala svet u kojem vladaju ljubav, povezanost i solidarnost, niti se bavila ljudskom patnjom i bolom, lažima i skrivanjem, besom i agresijom koji su ometali ostvarenje tog sna. Ljudi su bili samo ono što jesu i iako se nisu promenili, njihovo prisustvo nije bilo mučno kao nekada. Konačno oslobođena nerealnih očekivanja, tuge i razočaranja zbog protraćenog potencijala i neostvarenih mogućnosti, nije živela u budućnosti niti u svojoj glavi projektovala alternative za svaki događaj, ponašanje i situaciju. Napokon rasterećena i slobodna, našla je način da živi u miru i skladu sa svojim okruženjem koje više nije izazivalo nikakva osećanja u njenom srcu.

Prošle su nedelje dok se nije trgnula iz tog stanja. Bližio se kraj „probnog roka“ i iznenada je postala svesna osećanja izgubljenosti bez tihog glasa Boginje koji šapuće u snovima. Misli su postale sive i dosadne, pune obaveza i planova, bez luckastih ideja, boja i kreativnosti. Kad ih je sagledala u njihovoj nepodnošljivoj jednoličnosti, nije mogla da se suoči s njima. Bežala je od sebe uronivši u posao, lutajući po gradu i provodeći vreme s raznim ljudima, no nigde nije mogla da pronađe utočište. Nije uživala u prirodi, jer nije bila povezana s njom kao nekada. Nije se oduševljavala umetnošću zato što je nije osećala. Društvo dece i životinja nije donosilo radost, budući da ih više nije razumela, kao ni oni nju. Iako stalno budna umom i duhom, srce i duša su usnuli, svet je postao prazno i sumorno mesto kojim se kretala kao živi mrtvac.

Obuzeta očajem našla se u bezizlaznoj situaciji: nije bila srećna sa snovima niti bez njih. Nije mogla da utvrdi koje je zlo manje i kako da sebi olakša muke. Nije imala odgovore zato što je odvojena od sveta snova njena intuicija potpuno utihnula. 

Vođena sećanjima na život pre odricanja uputila se ka moru i posmatrala skoro pun mesec na nebu i njegov odsjaj u vodi. Kucnuo je čas odluke. Dugo je nepomično stajala na steni, zatim sa suzama u očima raširila ruke i poletela: Predajem ti svoje snove i svoju dušu, Majko!

Sutradan su u plićaku pronašli njeno izlomljeno telo. Na licu joj je lebdeo tajanstveni osmeh i blaženi izraz koji niko nije umeo da odgonetne. Jedino je Boginja znala: mesečeva duša je najzad pronašla mir. 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: