detalj slike: KRK Art dizajn

 Pesma majci

Kao malom, prva melodija koja mi je ušla u uši i tu ostala zauvek bila je nekakva meksikanska pesmica u domaćoj obradi o majci i daljini koja je razdvaja sina i nju. O nekakvom starom hrastu, cveću i svašta ponešto. Zvala se “Pesma majci”. Vrtela se često ta melodična arija na radiju, koji je tih 60-ih bio jedna od retkih zabava. Sviđale su mi se reči pesme, a da nisam zapravo znao zašto. Prihvatao sam tugu koja je ona u meni izazivala kao svoju ličnu sudbinu. Izrečenu i otpevanu ljubav sam tajno prisvajao, polako učeći tekst pevušio je onako sam za sebe, a da pesma ni malo nije bila dečja.

Sad mislim o majci. Sad mi nedostaje i želeo bih da budem pažljiv i nežan sin i da je obradujem. Sad kad je stara  i bolesna ja bih da joj pokažem koliko je volim. Da zagrlim i poljubim Ljubicu. Al' daleko je. Čak preko okeana. Kad je čujem telefonom i dok njen božanski glas vaja majčinu figuru ispred mene, uporno ponavljam da ne seku tamo neki orah ispred kućice na placu. Ona tako voli da provodi vreme čeprkajući po bašti  i pevuši zaboravljene pesme. Ne zna majka zašto? Čudi se jer to drvo baš smeta kući i putu, a tek lišće koje pravi nered okućnici. Pa još komšije koje je neprestano nagovaraju.

Koja je to tajna sila koja je znala za setu, koja me je nepogrešivo i verno čekala sve ove godine? Osećam da je ista kao onda 60-ih, dok sam slušajući zatvorenih očiju zamišljao daljinu i razdvojenost. Orah se ne seče.  Postoji i dalje, kao u pesmi onaj stari hrast.

Dobročinstvo

Već 15 godina živim u Pompano Biču na Floridi a svako jutro žurim na zajedničku terasu građevine pod brojem 40 u Palm eriji. Hitam da uspravno podignem novine uza zid za komšinicu mis Di i da do njih stignem pre nje. To je Jevrejka od svojih 80 i kusur godina i sa mukom hoda. Posle saobraćajke koje je imala još se teže kreće, a o saginjanju da ne pričamo. Primetio sam to prilikom njenog uobičajenog podizanja dnevne štampe, posle nesrećnog slučaja koji je imala sa svojom tojotom. Tih tridesetak santimetara manje saginjanja njoj dosta olakšava i bez problema dolazi do Florida Sun sentinel-a. Ja usput istegnem zadnju ložu zarđalih sportskih mišića, uspravim se i vežbajući sam sebe bacim par bokserskih direkata u vazduh. Onda pogledom proverim nebo. Ono je nekad zatamnjeno, nekad svetlo u zavisnosti u koje doba godine obavljam rutinsku radnju.

Ima jutara kada novina nema ispred njenih vrata. Tada sam razočaran što je bila vrednija od mene, jer sam se, eto vraga, uspavao. Volim kad mi dan počne malim dobrim gestom. Siguran sam da je i njoj drago kad uzima već uspravljene novine i što vidi da neko misli na nju i da je učinio mali fizički napor i uvažio je kao personu. Mora da se posebno iznenadi kad se to desi u sam cik zore kad ponekad otpratim suprugu na posao. Dečko koji raznosi novine po običaju ih samo pobaca po hodniku u svojoj žurbi da obavi posao na vreme. Ona je Amerikanka, a njena deca obuzeta mnogo važnim, dobro plaćenim poslovima, žive daleko u Kaliforniji. Svrate jednom u pet godina na tri dana, odsednu u  obližnjem hotelu i tako se druže dok ručavaju i šetaju zajedno. Američka šema bez mnogo uznemiravanja.

Ja se mislim, ima Boga. I mojoj će usamljenoj, bolesnoj majci tamo daleko u Beogradu neko pridržati vrata, poneti tešku torbu i pomoći da obavi najpotrebnije. Ona će se na kratko obradovati, osmehnuti i zahvaliti nenadanom dobročinstvu. I njoj će neko ulepšati dan.

PODELITE OVAJ TEKST NA: