detalj slike: KRK Art dizajn

OVAPLOĆENjE IRACIONALNOG I RACIONALNOG  U KNjIŽEVNOJ I POLITIČKOJ  SFERI

(Zoran Avramović,  Dobrica Ćosić između politike i  književnosti, Zavod za udžbenike, Beograd, 2019)

 

Msr Milica Jeftimijević Lilić

Knjiga dr Zorana Avramovića o jednoj od najkrupnijih ličnosti dvadesetog veka u srpskoj istoriji i literaturi,  književnika i političara, Dobrice Ćosića, gde  se politika u naslovu stavlja ispred književnosti, dragocena je studija u kojoj se komparativnim uvidima u obilje materijala ispisanog rukom  ovog, nadasve, plodnog čoveka, sagledava i ocenjuje uloga politike u njegovom životu i delu.

Kao iskusan proučavalac  relacije politika – književnost (pisao je i o Crnjanskom), dr Avramović teorijski obrazlaže ove dve potpuno različite sfere Ćosićevog delovanja i intencije koje se njima ostvaruju. U tom smislu on konstatuje da je Dobrica Ćosić svoj javni rad započeo kao politički aktivista da bi se, potom, oglasio i kao pisac. Potankom analizom stila Ćosićevom rukom ispisanih neknjiževnih tekstova, knjiga, dnevnika, govora, intervjua, eseja, autor jasno ukazuje na: razlike u književnim i neknjiževnim tekstovima u prvoj fazi njegovog života, preplitanja i paralele u poznijem životnom dobu, dominaciju literarnog u neliterarnim testovima i sadejstvo njegovih političkih ciljeva sa autopoetičkim  koji su  nedvosmisleno  bili u službi humaniteta (Podvukla, M. J. L).

Ono što je u njegovim književnim tekstovima u sferi idejnog i intencionalnog, u političkom delovanju i tekstovima kroz koje se obznanjuje, često je izraz borbe za ostvarenje ideje dobra i borbe protiv zla. Namere da se život srpskog naroda učini boljim i pravednijim.

Ukazujući na suvoparnost i birokratski jezik u prvom periodu komunističke,  jugoslovenske borbe za socijalizam u njegovim  tekstovima,  a  potom, u kasnijem periodu, upliva slobodnijeg i individualizovanijeg rečnika, Avramović pokazuje i izvesnu promenu stanovišta kod Ćosića koji više ne robuje partijskim sputavajućim okvirima.

Apostrofirajući njegov razvoj od partijskog aktiviste do nezavisnog intelektualca, od jugoslovenskog patriote do srpskog nacionaliste (u pozitivnom smislu), autor skreće pažnju na razvoj jedne ličnosti koja je spoznala sopstvene zablude i odbacila partijski idealizam. Možda bi bilo zanimljivo istražiti koliko je to što se Dobrica Ćosić razvijao kao umetnik, doprinelo razumevanju okolnosti u kojima se našao i koliko je potreba za individualnom stvaralačkom slobodom, učinila da dublje pojmi neslobode kojima su se svesno potčinjavali partijski sledbenici jednog totalitarnog režima.

 U trinaest poglavlja i zaključnom, Avramović ističe da je dragocena Ćosićeva rana kritika zloupotrebe kulture, čak ukazuje i na  njegovo izvesno proročko razumevanje dolazećeg globalizma koji će kulturu obezvrediti i svesti je na konzumerstvo, a umetnička dela na puke produkte i  njihov praktični smisao, dakle, daće doći  do  izjednačavanja umetničkih dela sa robom čija vrednost se meri u skladu sa moći prodaje.

Shodno tome, Dobrica Ćosić se posmatra kao učesnik političkih i kulturnih događaja, njihov animator i tvorac, njihov tumač i kritičar.

U tom smislu Avramović pod lupu stavlja sve što je Ćosić kao čovek ogromne stvaralačke, misaone i praktične energije beležio, a on je to činio sistematski, budući u pravom smislu te reči svedok istorije koja je, uostalom, i bila glavna tema njegove literature. I nadasve, ocrtavši ga kao živu ličnost od krvi i mesa, koja ostavlja zapis o doživljaju sopstvene ličnosti, vremena, sveta, svojih saboraca, kolega, prijatelja. I, što nam se posebno čini zanimljivim, zaključuje da ćemo tog živog Ćosića pre naći u njegovim neknjiževnim tekstovima nego u književnom delu. Kao da ga je svest o trajnosti i značaju njegove književne umetnosti držala pod kontrolom, i da je, na izvestan način, mada to može zvučati paradoksalno, sa više racionalnosti pristupao imaginiranju nego što se toga držao  u ozbiljnim tekstovima praktične namene. U  onima u kojima je težio postizanju određenog političkog cilja. U izlaganju ideja kojima je želeo da to ostvari

vodili su  ga strast,  osećanje zanosa ili gneva, povrđenost ili ostrašćenost za neke ideje ili borba protiv njih.

 Dobricu Ćosića su mnogi voleli zbog literature koju je stvarao ili mrzeli zbog politike koju je vodio, te su shodno tome i njegovo literarno delo iščitavali u političkom ključu ili sa stanovišta predrasuda i animoziteta zbog njegovog političkog angažmana. Neki su čak omalovažavali njegove književne vrednosti a da nisu ni čitali njegova dela. Kako vidimo iz knjige Dobrica Ćosić između politike i  književnosti, čini se da je on po nalogu bića morao da radi i jedno i drugo. Njegova melanholična i kontemplativna priroda vukla ga je ka literarnom ispoljavanju bića,  a njegova nepresušna energija i izvesno buntovništvo, koje mu je, takođe, bilo svojstveno,  nagonili su ga da se baca u svakodnevnu društveno-politčku bujicu i hvata u koštac sa životnim i političkim izazovima u iluziji da se svet može promeniti na bolje, te će jednom prilikom nakon toliko borbe i iskustava zapisati,  da se svet menja a čovek ne jer mu je zlo imanentno. I da za svoju slabost smatra to robovanje demonu strasti za politikom i vladanjem kako bi mogao menjati postojeću realnost jer je u osnovi bio revolucionar. Njegovo bavljenje politikom, kako vidimo iz citiranih  autoreferencijalnih iskaza,  imalo je isključivo tu svrhu a ne bogaćenje kao kod mnogih drugih, pogotovo savremenih političara.

Ipak, onako kako ga je Avramović oslikao rekonstruišući njegovu i političku i književnu ostavštinu, vidimo da je Ćosić bio i ostao humanista,  samosvestan i odgovoran čovek koji je grešio ali i bio spreman da se pokaje i prizna sopstvene zablude.

Ideju podele Kosova, zbog koje su mu mnogi zamerili,  zastupao je pre svih znajući da se problem sa Albancima mora razrešiti shodno pravima na prostor i Srba i Albanaca. A, nek bude zapisano, nadalje će biti sve manje živih koji su znali i za njegovo zauzimanje da pomogne i takozvanom običnom čoveku, da je pomagao i neke siromašne albanske porodice kao i mnoge srpske, da nije primao predsedničku platu, da se sam pobrinuo za sopstvenu sahranu iako je po funkcijama koje je imao i značaju njegovog dela to mogla biti  stvar institucija kojima je dao veliki doprinos.

U širokom luku istražujući veze između književnih i neknjiževnih (političkih) tekstova Dobrice Ćosića, Avramović analizira i odnos značenja u njima, zapažajući da su u književnim tekstovima  značenja oblikovana imaginacijski i intuitivno, a u drugima  iskustveno ili se ona baziraju na činjenicama ili na njegovoj imaginaciji istorije. Pozivajući se na stav iz citata o Ćosićevom odnosu prema životu, uočava bitnu razliku u jednima i drugima:  «Ćosićeva imaginacija je elementaran, dubok, prvorodan strah od postojanja, i to je tamno izvorište Ćosićeve  umetničke imaginacije. (Radulović, 2007, 90). U tom slučaju, njegova politička misao je nešto, po prirodi stvari suprotno: borba da se postojanje uskladi s pravednim i slobodnim društvom».

Istražujući odnos prema saznanjima, autor uočava razliku i da se u pojedinim romanima koriste različita znanja iz istorije, (XIX  vek, Prvi i  Drugi svetski rat, boljševizam, titoizam)... dok se u političkim  tekstovima koriste činjenice i pojmovi iz mnogih sfera društvenog života, nauke, politike i da se izlažu na diskurzivan  način. S tim u skladu, autor istražuje i Ćosićeve stvaralačke postupke, njegov doživljaj sveta izložen i u jednoj i drugoj vrsti tekstova, ističući njegovu borbu za istinu i pravdu,  a u umetničkim, potrebu za dominacijom lepote. Shodno tome, on se s razlogom pita: Da li je Ćosić „srećno mirio“ književnost i politiku? I da li su njegovi romani ilustracija njegove političke aktivnosti i da li postoji razlika između pragmatičnog delovanja i umetničkog značenja njegovog dela. U  tom smislu on navodi tvrdnje nekih od kritičara Ćosićevih romana u kojima se ističe autorska intencija da njegovi romani budu glas naroda, ali i da su izraz autorskog bunta protiv komunističke ideologije, kulta Titove ličnosti,  da izražavaju četničku tragediju, pokušaj razračunavanja sa komunističkom ideologijom jugoslovenskih i srpskih političara... Zapravo, Avramovićevi zaključci idu u smeru da je Ćosić u jednim tekstovima išao za razumom, težio prosvećenosti a u drugima je prednost davao mašti i intuiciji. I u jednom i drugom, težnja je na istini, estetskim ciljevima i humanitetu, želji za unapređivanjem egzistencije, s tim što se između umetničke i životne istine nikad ne može staviti znak jednakosti.

 U tom smislu polemiše se sa tekstovima nekih istraživača koji su u Ćosićevom delu videli ideju služenja ideologiji, nasuprot tome, Avramović zaključuje da je Ćosić postigao baš suprotno, da je zaštitio svoje umetničko delo od  uticaja dnevne politike i da se u njegovim neknjiževnim tekstovima više osećala ruka umetnika, nego ruka političara u njegovim umetničkim tvorevinama,  da  nije  mirio te dve strane svojih aktivnosti, te  da nije koristio književnost za ostvarivanje svojih političkih ciljeva. Stoga Avramović osporava tvrdnje Koste Nikolića o tome da Ćosić stvara istorijsku svest Srba (jer se ona već formirala  kroz vekove), da poetizuje istoriju i radi na ujedinjavanju Srba XIX i XX veka pojašnjavajući suštinu umetničkog dela u kojem se društvena svest iskazuje preko mnogih strukturnih elemenata i da je stvar sasvim suprotna, da je Ćosić jasno i nedvosmisleno u svojim neknjiževnim tekstovima govorio o stradanju Srba i posledicama drušveno-političkog i istorijskog razvoja, iako je istovremeno to tema i njegovih romana realizovana umetničkim oblikovnim postupcima. Međutim, u njima do izražaja dolazi njegovo umetničko biće sa svim oscilacijama doživljaja sveta, sopstva i logike samog umetničkog teksta koji rezultira tom sveukupnošću iza koje stoji misaono, emotivno, duhovno biće iz čijih dubina i  nastaje umetničko delo. U tom s mislu, u umetničkim tekstovima ističe se težnja za originalnošću, u političkim  težnja za vlašću i promenama društva, kritika postojeće stvarnosti. No, neknjiževni tekstovi koje je Avramović sažeo u skraćenicu LIJD, lična istorija jednog doba, pokazuju jedinstvo Ćosićevog bića koje je gotovo u istoj meri bilo okupirano i  umetnošću i politikom i da je istovremeno o tome ostavljao zapise: «U središtu  istorijskih zbivanja i kao protagonist nove nacionalne politike, proživljavam  tragizam svojih književnih junaka. U osećanju moći, prava i odgovornosti da učestvujem u odlučivanju  o sudbini naroda, ja, pisac, sada se poistovećujem sa svojim književnim junacima iz Vremena smrti i Vremena zla, protagonistima istorijskih zbivanja» (april 1993), što Avramoviću daje za pravo da zaključi: Da nema  boljeg dokaza  o mogućnostima mešanja realnog i fikcionalnog  u političkoj delatnosti. Da je povremeno Ćosić i sam priznavao neodvojivost politike i literature govori i njegov iskaz o tome da je njegovo književno delo ipak imalo i politički učinak jer je nudilo saznanja o položaju srpskog naroda u okviru jugoslovenske zajednice svedočeći  o njegovom tragičnom položaju u  XIX i  XX veku.  Uprkos optužbama da je podsticao srpski nacionalizam i pozivao na rat devedesetih godina, Avramović naglašava da je istina da je on samo podizao  samosvest i svest o srpskom dostojanstvu i traženju prava u okviru jugoslovenske zajednice, da je on, zapravo, samo svedočio istoriju i  bio zadovoljan što je rušio mit o Titu, čime ističe da je književnost, zapravo, povremeno nužno u službi kritike društva.

Avramović takođe ukazuje i na intimne sumnje u smisao svog dela kod Ćosića, ali i na anticipiranje lošeg položaja knjige i odsustvo interesovanja kod čitalaca.

Autor, takođe, govori i o značaju politike za razumevanje vremena, te i potrage za knjigama kao oblicima spoznaje, ali i za odsustvo autoritativnih pristupa umetničkom delu koje  podleže i političkom čitanju shodno stanovištu čitalaca, odnosu prema piscu i njegovom vanknjiževnom angažmanu, promenama okolnosti u kojima se delo  vrednuje, što se  već desilo Andriću, Crnjanskom, Njegošu  i, svakako, Ćosiću.

Ostaje na kraju da se ozbiljno zamislimo  kolika je moć politike u društvenoj sferi kad je očigledno da je izvesno  naškodila piscu (nije imao tu privilegiju da otvori sajam knjiga uprkos tome što je bio najtiražniji pisac),  ako već  njegov nesporno veliki književni ugled, u zemlji i svetu, nije pomogao da  politički ugled bude drugačiji, o čemu iscrpno i argumentovano svedoči ova dragocena studija prof. dr Zorana Avramovića. I, zašto ne,  koliko je politika uslovila baš takav profil njegovog književnog dela!

PODELITE OVAJ TEKST NA: