Lice u razbijenom ogledalu
Bolnička soba. Broj 113, grad neki, neka bolnica i ... Jedna žena, tupo zuri u zidove, povremeno usmeri pogled u sunce i još brže ga skloni. Tišina, tišina i tišina.
Lepa je..., bila je lepa. Još uvek je lepa, sačuvanih tragova lepote u bekstvu. Bežala je, od grada do grada vukući teret sebe, teret stvoren u odbojnosti i preziru čina. Teret? Jedva vidljivi oblik nije teret, on je deo nje iako bi najradije da se ne seća. Beži, nestaje, skriveno ja, menja se od magle do magle, od puteva koji se ukrštaju u nestajanju. Beži i beži i... od sopstvenih demona, slike iskeženog lica. Sakriva . Lice govori da suviše nataložene i prećutane istine postoji.
Ko je? U tupom zurenju pita zid, svetlost, sebe, pita jer nema kuda, naslućuje kraj i ...Nesrećna devojka, iz nesrećnih vremena, ekskluzivna kurva, anđeo ili...
Postojao je cilj, laž koja je bačena u ponor. Nije se mogla setiti svih oblika koji su prolazili kraj nje, dodirivali je, ulazili i odlazili iz nje i od nje. Slike, kao aveti, lebde slike, film se ponavlja, da li sluti smrt i kraj, da li podseća ili opominje...
Iako mlada, stara je i trula i odbačena. Ni najmanje“ zadovoljstvo“
nije u stanju da pruži.
Plače, sanja da postoji sreća. Iza sunčevih zraka daleko... Kasno je, samo je ostalo još malo neizbrojanih dana i sećanje na poslednje bekstvo. Ostao je urezani strah, laži i lice...
