KORENI
Zagledana u stablo išibano olujama, ranjavano gromovima, otkinutih grana, duboko ukorenjeno u svom neuništivom postojanju.....pitam se koja sam ja žilica koja se upliće u korenje mojih predaka?
Jesam li nežna grančica koja se obavija oko postojanog stabla, čvrsto priljubljena, zagrljena, zakriljena, zaštićena, prkosna, ponosna...?
IZGLEDA JESAM !
Jesam li pastirica što iz bele kudelje ispreda bele niti za svatovske košulje ? Jesam li tkalja što u raskoši ćilim tka devojačku čežnju, snove, nadanja, strepnju, iščekivanje suđenog trenutka?
IZGLEDA JESAM !
Jesam li izdančić one osmehnute neveste što preko praga mojih predaka unosi seme za nova cvetanja i radovanja ?
Otkuda u mojoj duši snopovi zlatnog žita, sazreli od stihova i ukroćenog sunca ?
Ko mi je zaveštao duh rodoljublja i čovekoljublja ?
I srce koje iznova strada, pati, nada se i voli....?
Moji preci !!!
Jankovići, Terzići, Pavlovići, Cvijovići, Savići....upleteni u duboko korenje moga porodičnog stabla. Između njih kao tanana stabljika, stremim ka nebu, suncu, razvigoru...!
Ja, NjIHOVA PONOSNA POTOMKINjA!
Фото: Милева Лела Алексић
