EVDOKIJA I MURZUFL
Ljubav u doba krstaša
Naš drugi susret odigrao se u jedno julsko svitanje na površini dobro mi poznatog mora probuđenoj pokretom struja koje su dolazile iz ponora. Zraci jutarnjeg sunca osvetljavali su senke i njihove privide. Nije bilo ničeg skrivenog među nama. Sve do tog trenutka odbijala sam da poverujem da je hod po vodi moguć. Evdokija me je naučila kako da ne potonem. Bez glasno izgovorenih reči povela me je u doba ono kada se odvijao poslednji čin drame između njenog oca Aleksija III i strica Isaka II vešto prećutkujući vreme između svog iskrcavanja u Draču i julskih dana leta Gospodnjeg 1203. Aleksije III je silno patio što ga je Isak zbacio s prestola. Zaboravio je kako je upravo on pre samo nekoliko godina tog svog brata Isaka lišio ne samo carske vlasti već i očinjeg vida. Na horizontu su se gomilali teški oblaci zlokobno najavljujući neizbežno. Zlehudi Zadrani već se behu uverili u to na kakva su sve zlodela krstaši bili spremni, suroviji i od najsvirepijih među Saracenima. Ovog puta njihova meta bio je Konstantinopolj. Zahtevali su od nemoćnog slepca da im plati uslugu jer se uz njihovu pomoć ponovo uzdigao na carski presto. Evdokija je te dane provodila u društvu majke carice Eufrosine u nekoj od prestoničkih palata Anđela. Nije mi dopustila da naslutim kako se tada osećala, ni da li je mislila na sina Radoslava i kćer koji su ostali u Srbiji. Da li je tugovala za njima ili je prihvatila neumoljivost životnog usuda? Iznenada, u njen život je ušetao on, Aleksije Duka Muzufl, stari poznanik njenog oca. Nekoć, davne 1195. godine, upravo mu je on pomogao da se domogne prestola. Evdokija je tada živela u Srbiji daleko od zločina. Murzufla je još od rane mladosti pratio glas da je veliki zavodnik, da lako potpada pod uticaj ženskih čari i da se još lakše oslobađa tereta zanosa. Znalo se da je do tog trenutka najurio dve zakonite supruge jer su prestale da mu budu po volji. Evdokija mu je odmah zapala za oko. Nije mi sakrila da su imali ponešto zajedničko što ih je već na prvi pogled privezalo nevidljivim nitima. U tom trenutku, međutim, Murzufl beše upleten u novu zaveru. Ovog puta nije se zadovoljio time da Isaka II ponovo zbaci s prestola i dodatno osakati. Ovog puta naredio je da Isak bude ubijen zajedno sa sinom Aleksijem. Ovog puta nezasiti avanturista uzdigao je sebe do carskog dostojanstva pod imenom Aleksije V. Jedno ipak nije mogao. Nije mogao da spreči da se 13. aprila 1204. strašna krstaška bujica prelije preko konstantinopoljskih bedema i razlije po svim prestoničkim ulicama, carskim palatama, crkvama i manastirima, velelepnim zdanjima i kućama običnog sveta noseći sve pred sobom. Huk bujice zaglušivao je vapaje nedužnih ljudi čije su patnje bile obeležene crvenim krstnim znamenjem na plećima krvoloka. Zahvaljujući Murzuflu Evdokija se u tim trenucima nalazila na sigurnom. Zajedno s majkom boravila je na jednom imanju u Trakiji. Uskoro im se pridružio i on, Murzufl. Dok su krstaši na ruševinama Carstva Romeja uzdizali svoje Latinsko carstvo, u gradu Mosinopolju svečao je proslavljeno Evdokijino drugo i Murzuflovo treće venčanje. Naredne dane proveli su zajedno. Murzufl je spadao u one muškarce koji brzim pokretima svoje pustopašne prirode očas prokrče put do skrivenih tajni ženske putenosti. Nije to bilo vreme u kome bi se moglo razmišljati o srcu i duši. Uostalom, Evdokijina duša već beše zgasla, još onomad, na raškim i zetskim drumovima. Supružnici nisu slutili šta ih čeka sve dok ih jednog dana Aleksije III nije pozvao u svoj prognanički dom. Proganjala ga je suluda ideja da bi ga zet mogao lišiti krune, prestola i počasti koje odavno beše izgubio, te je svojim vernim dželatima naredio da ga oslepe. Novi zločin u porodičnoj istoriji Anđela odigrao se pred Evdokijom, u kupatilu njenih roditelja. Morska površina pod našim stopalima iznenada se pokrenula i nagnala me da se o oglušim o zavet bezglasnog zborenja među nama. „Evdokija, pa ti ni ovog puta nisi mogla da sprečiš svoju nesreću, morala si da priznaš vlastitu nemoć!” Ćutala je gledajući me netremice. Suze su se kotrljale niz njeno izmučeno lice i padale po ljeskavoj površini ne mešajući se s ostalim vodama. Tražile su da konačno budu primećene, prihvaćene i prigrljene. Dok je stajala na vratima kupaonice posmatrajući patnje svog supruga, povikala je iz sve snage na okrutnog oca. Drznula se da glasno izrekne njegova brojna zlodela. Kao negda u Srbiji, njen glas je i ovog puta zamukao, ustuknuo pred očevim gromoglasnim optužbama da je besramna preljubnica i raskalašna bludnica, pohotljiva i nedostojna ikakve milosti i časti. Njena reč nasuprot očeve! Ćutala je dok se on sve bešnje bacao kamenjem na kćer pokušavajući da umanji strahotu zločina čiji je vinovnik bio. Pali car i pali čovek Aleksije III. Slepi Murzufl je lutao tračkim drumovima, lutao od nemila do nedraga sve dok ga krstaši nisu uhvatili i silom vratili u Konstantinopolj. U decembru 1204. godine sa vrha Teodosijevog stuba gurnuli su ga u ponor. Beše to kraj dostojan jednog pustolovnog života prepunjenog zločinom i pretvaranjem. U tom trenutku njegova udovica nalazila se na nekom imanju u Tesaliji kamo je poslao otac u pratnji majke. U jedno je bila ubeđena – nesreća doziva još nesreće. Zraci julskog sunca počinjali su da peku i zaslepljuju. Otšetala sam do prve obale i skrila se u varljivom hladu čempresa. Od Evdokije, od sebe.
