UVEK „ZA“ NIKAD „PROTIV“

UVEK „PROTIV“ NIKAD „ZA“, OSIM RETKO

 

U mediteranskim zemljama postoji jedan zajednički običaj koji je i danas živ – ljudi sede pred svojim kućama, razgovaraju ili raspravljaju, ponekad samo posmatraju a vrlo često, ukoliko ih je dvoje ili više, igraju šah, domine, mice... Itaka nije izuzetak od ovog običaja, naprotiv, vrlo često su u svojim šetnjama ostrvom, Irina i Vesna nailazile na ovakakav prizor.

Ispred male prodavnice, koja se nalazila u blizini Telemahove kuće i u kojoj su dve drugarice kupovale alvu prošaranu čokoladom, gotovo svakodnevno sve do zalaska sunca, sedela su dvojica dedica i igrali mice. Često je njihovo igranje bilo praćeno povicima „ela, ela“, ali su danas bili žustriji nego inače i izgledalo je kao da jedan drugog ozbiljno ubeđuju u neke stavove kojima se druga strana žustro suprotstavlja. Čekajući u prodavnici da im se odmeri 300 grama omiljene alve, Vesna povuče Irinu za ruku:

 

- Pokušaj da razumeš, ti znaš grčki, radoznala sam zbog čega se raspravljaju.

 

Kako bi bolje razaznala raspravu koja se događala pred ulazom, Irina se sasvim približila vratima prodavnice, ali posle minut, dva napregnutog slušanja, nevoljno je slegnula ramenima.

 

-          Pouzdano ti mogu reći samo da se jedan dedica zove Kosta jer ga ovaj drugi tako neprestano naziva. Raspravljaju oko politike i neće me čuditi ako se na kraju posvađaju, čuješ kako su sada već počeli da viču.

-          He, he, pa to neće biti ništa neobično, mi se u Srbiji stalno svađamo oko politike.

 

Mladić koji je radio u prodavnici i uzgred, dosta dobro govorio engleski, primetio je da su dve drugarice posvetile posebnu pažnju raspravi koja se odvijala između dedica i, da li iz namere da zadovolji njihovu radoznalost ili možda da ih umiri jer su bile strankinje a on domaćin koji svoju zemlju želi da prikaže na najbolji način, odmahnu rukom i reče:

 

-          Nije to ništa, ne bojte se! Kosta i Stavros se često tako svađaju iako su nerazdvojni. Kosta je ubeđeni levičar i glasao je za Sirizu. Još je njegov otac bio član ELAS-a. A Stavros je okoreli monarhista, on još uvek čeka povratak kralja!

-          Ma ne bojimo se, samo smo bile radoznale – reče Vesna. – Kad si u drugoj zemlji, hoćeš sve da saznaš i radoznalost postaje neophodna osobina.

 

To je Vesna rekla momku koji je radio u prodavnici a u sebi je mislila: „u Grčkoj zaista postoje dve politički suprotstavljene strane – levica i desnica. Međutim, za vreme Drugog svetskog rata ove dve suprotstavljene strane zajednički su se borile protiv okupatora. Posle rata, ponovo su postali nepomirljivi protivnici. U Srbiji, međutim, i zajednički neprijatelj nije dovoljan da dva suprotna tabora pomiri. Osim, retko. I što je najgore, često se jedan tabor udružuje sa neprijateljem. Nažalost.“  

V.P.

 

NEMA PROŠLOSTI, NEMA BUDUĆNOSTI, SVE JE KONSTANTNI PREZENT

 

            Kada su kazaljke konačno pokazale pet sati, engleski aristokrata Frederik Nort, podiže čajnik od ručno slikanog porcelana i nasu čaj u šolju svom prijatelju Pavlu Solariću. Sve se dešavalo na beloj, kamenoj terasi njegove otmene rezidencije koja se nalazila tik uz obalu mora.

Ova dva džentlmena sklopiše neraskidivo prijateljstvo još u Veneciji 1818. godine, gde je Solarić podučavao Norta staroslovenskoj gramatici i posvetio mu njegovo poslednje delo objavljeno za života „Slovenski Rimljani”. Kasnije su zajedno putovali Italijom i Grčkom, sve do ovog, značajnog boravka na Jonskim ostrvima, gde je Frederik Nort, peti lord od Gilforda, došao sa namerom da osnuje Jonsku Akademiju na Krfu. Bio je to prvi uspostavljeni Univerzitet u modernoj Grčkoj.

Ovog popodneva međutim, na beloj kamenoj terasi na obali Jonskog mora, džentlmen Nort ušmrknu nekoliko puta iz svoje zlatne burmutice sa inicijalima i reče:

 

-          Dragi moj prijatelju, mislim da ću Vam danas prirediti veće iznenađenje nego onda kada sam pre tačno 33 godine, pristupio Pravoslavnoj crkvi!

 

Džentlmen Pavle Solarić srknu gutljaj cejlonskog čaja i značajno podiže levu obrvu. Ispijanje baš ovog čaja beše neizostavan ritual na vrlo šik engleski način, tačno u pet, od vremena kada je džentlmen Nort proveo četiri godine kao prvi britanski guverner na Cejlonu.

 

- Da, da – malo je rastezao džentlmen Nort, videvši kako je njegov prijatelj nestrpljiv da što pre sazna o čemu se radi. – Pa neću vas više držati u neizvesnosti jer vidim da izgarate od želje da što pre saznate o čemu je reč. Juče je naime, moja guvernanta Penelopa koju sam poslao po slatkiše deci, znate koliko sam slab na želje te dece za koju sam preuzeo roditeljsku odgovornost, dakle, Penelopa je u magazinu sa kolačima naletela na dve nadasve interesantne gospođice strankinje.

 

Tu džentlmen Nort napravi dramsku pauzu za koje vreme je džentlmen Solarić nervozno prstima kuckao po stolu.

 

-          Ali, to nije sve dragi prijatelju! Vama je poznato da sam Penelopi poverio vaspitavanje Fransisa i Meri, ne samo zato što je sirotica već predugo bila bez sredstava koja se nekome istope i za mnogo kraće vreme, a nekmoli za dve hiljade godina posvećenih apsolutnoj vernosti... dve hiljade godina, prijatelju moj, to je potpuno očaravajuće... eh, san svakog džentlmena je sigurno jedna Penelopa...

 

I džentlmen Nort i džentlmen Solarić baciše svaki ponaosob jedan čežnjivi pogled na pučinu mora.

 

-          Da, da – nastavi džentlmen Nort – kao što je to Vama veoma dobro poznato prijatelju moj, Penelopi nisam samo zbog novčane oskudice ponudio ovaj posao, naravno, sve vreme moleći Boga da ga ona prihvati, već zato što je naša Penelopa mudra! Naša Meri uz nju nije savladala samo umeće tkanja i ostale ženske veštine već nepre-stano dobija i one tako suštinske savete ponašanja prema suprotnom polu. Vi znate da je meni, otkako brinem za Meri, Penelopa prosto desna ruka...

-          Znam, znam to vrlo dobro dragi prijatelju – reče džentlmen Solarić. – Vi ste plemenita duša pod čijom su zaštitom mnogi našli svoje okrilje. I Vašem nećaku Frensisu, o kojem se starate i koji će nadam se, jednoga dana biti Vaš dostojni naslednik, omogućili ste da ga ispravno u svim njegovim mladim poduhvatima prati Penelopin sin Telemah. To je zaista briljantan izbor. Uopšte, Vi ste dragi Norte, najveći slovenofil i helenofil koga sam ikada upoznao!

-          Vidite, Solariću, tome ste uveliko Vi doprineli. Kada sam vas još u Veneciji upoznao, u Teodosijevoj štampariji, Vaše delo „Novo graždansko zemljopisanije“ je za mene bilo pravo otkrovenje. Pa i sam Dositej je o tome govorio sa oduševljenjem... Već o tome koliko ste mi pomogli podučavajući me gramatici slovenskoga jezika pred moj put u Rusiju da i ne govorim! No, bio bih nepravedan da tu ne pomenem i knjige Jovana Rajića i Atanasija Stojkovića koje su sada, pored Vaših, sve u mojoj privatnoj kolekciji na koju sam veoma ponosan.

-          Vaša je kolekcija nadaleko poznata i meni je osobita čast što su se i moje knjige našle u njoj – odgovori Pavle Solarić. – Nego, pomenuste malopre dve gospođice strankinje koje je Vaša mudra Penelopa upoznala...

-          Eh, da, slobodno me podsetite jer Vi znate da ja često odlutam. Dakle, gospođice strankinje su za Vas specijalno iznenađenje dragi prijatelju, a znate li zašto? – tu džentlmen Nort zacakli očima i radosno pljesnu rukama. – Zato što su Vaše zemljakinje!!! Pitate se kako znam? Pa rekoh Vam da je naša mudra Penelopa zaslužna za to! Čim je dotične gospođice strankinje ugledala, a pale su joj u oči jer su obe bile u pantalonama, zamislite u pantalonama, ona je obratila pažnju na jezik kojim su govorile. Naša Penelopa je odmah razumela da govore srpskim jezikom, doduše nešto izmenjenijom varijantom od ove kojom vi govorite.

 

Džentlmen Solarić zinu od čuda. Zaista je za njega ovo bilo potpuno iznenađenje i on uspe samo da izusti:

 

-          Srpkinje kažete? Pa još ženskinje u pantalonama? Da to ne čujem iz Vaših usta dragi prijatelju, mislio bih da se neko danas sa mnom dobrano poigrava!

-          Čekajte još časak prijatelju jer samo što se gospođice Vaše zemljakinje nisu pojavile. Blagoizvoleo sam ih pozvati na jedno druženje sa nama i sam gorim od nestrpljenja da ih što pre upoznam.

 

Samo što je džentlmen Nort ovo izgovorio, terasa se ispuni veselim glasovima Penelope, Vesne, Irine i dečjim ushićenim uzvicima koji su pripadali Meri, Frensisu i Telemahu. I tako kako je počelo ovo neobično popodne na beloj, kamenoj terasi otmene rezidencije koja se nalazila tik uz obalu mora, nastavljalo se sve do potpunog zalaska sunca što beše jedini pokazatelj protoka vremena jer sve drugo, počev od emocija ljudi koji behu akteri ove priče, preko brojnih jezika i tema koji su se u njoj govorili, pripadali su podjednako i prošlosti i budućnosti koje su se obe odigravale u sadašnjem trenutku.

Do uha radoznalog posmatrača vesele družine mogli su na trenutak da dopru samo odlomci razgovora, kao na primer:

 

-          I Vi kažete gospodine Solariću – izgovara Vesna – kako je upravo slavenosrpski jezik kojim ste pisali neodvojivi deo srpske duhovnosti. U „Ključiću“ Vi ste uverenja da se za književni jezik uzme jezik prostog naroda kako bi se namenjena mu književnost približila.

-          Otuda Solarić uvažena gospođice – umeša se Nort – nije samo za vašega Dositeja bio „moj Solarić” i „Solarić naš, nelesnoje Srbije čado”, ni samo za Mrkalja „dika i milota srpska”, ni samo za Kirila Cvjetkovića „moj nezaboravljeni Solarić”…

-          A tek vaši „Rimljani…“ koje ste lordu posvetili! – nastavi Vesna. - Poput oproštajnog spisa sa rečnikom od 700 latinskih reči za koje ste utvrdili da ulaze u latinski fond iz starog srpskog jezika! Vi ste prvi Srbin koji je upotrebio izraz etimologija!  

-          Gospođice Vesna – zamahnu Solarić rukom kroz vazduh kao da traži reč – moja je ambicija bila da pred strancima i učenim svetom pokažem i dokažem kako je jezik Rimljana po smesi zgruvavših se u njih naroda, smesa iz jezika grečeskoga i slavenskoga, i jošte zar nekakvoga, jednoga ili više njih, to jest da je slovenski jezik, kao stariji, dao mnogo svojih elemenata mlađem, rimskom jeziku.

-          Potpuno fascinantno za pokoljenja gospodine Solariću – reče Vesna oduševljeno.

-          Vidim uvažena gospođice da Vas ta stvar ponajviše zanima. A znate li čega mi je najžalije? Stratimiroviću i Vuku pisao sam o tome. Počeh da pretresam svoje rukopise davne i novije i da iz njih slažem raspravu pod naslovom „Roda slavenskoga početak, razmnoženije, porodi i izrodi”.Samo osnovanije je kakovo do sada jošte nije položeno za pisati o veštma slavenskima. Delo je trudno i sporo a ja oskudan i stešnjen u opake godine, a najpače što su rodoljubivi kupci malo skloni da dreše kese… Uzalud očekivah obodrenije čije slovom i pripomoženije dostatkom te napredovah samo s nategom i tajanijem.

 

Džentlmen Nort, kome je ova stvar bila dobro poznata i koji je više puta nudio da pritekne u pomoć a Solarić to odbijao, reče:

 

-          No uprkos svemu, našem je Solariću nezamislivo da u cilju okončanja svoga rada primi pomoć s moje strane. On kaže da se nikako ne rešava da za slavensko delo potporu primi od strane neslavenske!

-          Jošte bi mi bilo žalije – dodade džentlmen Solarić, upotpunjavajući informaciju o svom delu – skloniti se, kako me tada nekolika učena nude, i sa sorabotanijem njihovim uspešnosti radi da sočinenije moje izdam najpre u italijanskom jeziku!

 

Deo ovog razgovora koji je do radoznalog slušaoca dolazio sa bele kamene terase, prekinu prizor koji se događao malo niže, na samoj obali. Naime, drveni čamac neobične konstrukcije, upravo se usidrio na pustoj plaži i iz njega istoga trena spretno izađe jedan čovek. On odmeri okolinu jednim pogledom, a onda se uputi ka beloj terasi. Istoga trena, Penelopa, koja je do tada bila udobno zavaljena u pletenoj stolici, prateći razgovor koji se oko nje odvijao, skoči kao oparena. Instinktivno, Irina i Vesna poskočiše za njom. Džentlmeni Solarić i Nort ustaše takođe, a deca koja su se igrala malo niže, na plaži, sasvim se umiriše. Samo jedna reč pronese se sa Penelopinih usana dok je kao izmaglica hitala u susret čoveku iz čamca. Ta reč beše „Odisej”. Sad su već svi prisutni, zapanjeno posmatrali kako se ovaj par sjedini u zagrljaj čija senka pade i prekri sve stvari i lica u blizini. Senka ovog zagrljaja dade glazuru priboru za čaj na stolu terase, pade preko prevoja Nortovog ogrtača koji je bio prebačen preko naslona stolice i oboji ga u crveno, prekri uredno složene novine na stalku od drveta, crna štamparska slova preko kojih se mogao dokučiti tačan datum i godina koji su gubili svaki značaj.

Iz ove potpune obamrlosti začu se Irinin glas:

 

-          Kako je moguće takvo prepoznavanje posle 2000 godina?

-          Šta je to prema večnosti prave ljubavi? – odgovori Vesna po nekom automatizmu i odmah se pokaja zbog tih tako banalnih reči za ovako nesvakidašnji događaj.

-          Različito se raspoznaju oni koji se vole i žude jedno za drugim 2000 godina. Homer nam je ispričao jednu priču, a evo, svedoci smo sasvim drugačije, sasvim su različita naša prepoznavanja – reče Irina.

 

Mala družina na terasi i dalje je stajala diskretno po strani ne želeći da poremeti prizor zagrljaja koji se odvijao na obali. Čuda su moguća a čudo ljubavi je najmoćnije od svih.  I ko zna koliko bi dugo još tako stajali, zatečeni u potpunoj ushićenosti, kad primetiše kako se, iako je bio novembar mesec, na hiljade belih, mirisnih cvetova jasmina rascvetalo po svim žbunovima kojima je čitav predeo bio zasut. Jedni cvetovi su otpadali kao konfete, bezbrižno, nasumice, a na njihovo mesto su istog trena nicali novi. Čitav vazduh je nedugo zatim bio sasvim ispunjen bestežinskim, belim laticama cvetova koje su padale kao pahuljice. Sneg na Itaki nije odvajkada zabeležen, mada će nekoliko meseci kasnije, te iste 2016. godine, na radost njenih stanovnika, obilno padati nekoliko dana. U tom trenutku, međutim, kamena terasa otmene rezidencije lorda Norta beše prekrivena belim tepihom od latica jasmina, isto kao i plaža ispod nje, kao i sve drugo što se moglo obuhvatiti običnim ljudskim pogledom. Ali, najvažnije od svega beše što su srca svih aktera ove priče bila ispunjena vanvremenim osećanjem apsolutne ljubavi.

Lord Nort, strastveni lingvista, bibliofil i mecena, prebaci ruku preko ramena svoga prijatelja Pavla Solarića, srpskog genija. Obojica, ponešeni zanosom lepote, počeše da pocupkuju u mestu, pozivajući gospođice turistkinje da im se pridruže. Irina i Vesna, obe dobro zarumenjenih obraza, iako su bile sasvim sigurne da se toga dana nisu šmin-kale, prihvatiše da zaigraju na lordovoj terasi u smiraj potpuno nesvakidašnjeg dana.

Na mirnoj površini mora koja se i sama sva belila od popadalog cveća plovila je jedna moderna, reklo bi se sasvim futuristička jedrilica, čija su jedra lovila slabe daške vetra, ali koja je i pored toga sasvim lepo klizila glatkom površinom bez talasa. Vesna je bila gotovo sigurna da na njoj vidi svog prijatelja Velju Abramovića, jer je čovek koji je stajao na pramcu ličio na njega kao jaje jajetu. Imao je čak i crveni šal nehajno vezan oko vrata. Zbog toga Vesna potrča ka ogradi terase i doviknu kako bi je čovek sa jedrilice mogao čuti:

 

-          Veljo, da li si to ti?!!

 

            Čovek sa pramca stavi ruke oko usta kako bi usmerio svoj glas da se bolje čuje na obali i doviknu:

 

-          Vi verovatno mislite na filosofa Velju Abramovića koji je živeo na prelazu između 20. i 21. veka?

 

Vesna klimnu glavom u znak odobravanja i odjednom joj srce zaigra, jer vide kako se pored njega pojavi još jedan lik koga je videla pre neki dan kad je sa Irinom bila u Kjonjiju. Bio je to Hektor u onoj istoj odori trojanskog princa sa vinčanskom narukvicom na ruci kojom ju je okrznuo u prolazu. Sada ne bi bilo potrebno ni da je okrzne, bila je sigurna da je to čovek njenog života.

 

-          Velja je moj pradeda i vidite, za uspomenu na njega dali su mi njegovo ime. Plovim sa svojim prijateljem Hektorom u potrazi za tačnom lokacijom Troje.

 

„Gospode Bože, da li sanjam“, pomisli Vesna i uhvati Irinu za ruku. Čovek na pramcu doviknu:

 

-          Znajte samo da sam do tančina razvio i dokazao pradedinu teoriju: Ne postoji prošlost, ne postoji budućnost, sve je kon-stantni prezent.

-          Bila sam sigurna u to! – doviknu Vesna.  

 

Praunuk Velje Abramovića i Hektor mahali su sa pramca sve dok se jedrilica nije sasvim izgubila na horizontu. Vesna ih je pratila pogledom sve dok se nisu pretvorili u sasvim malu, jedva vidljivu tačku. U sebi je mislila: „Hektor će biti moj u nekom drugom prezentu. Uostalom, moj dečko se još nije rodio!“ Onda se okrete društvu na kamenoj beloj terasi lorda Norta koje je i dalje bilo očarano događajima nesvakidašnjeg dana i svečano im ponovi ono što je Veljin praunuk obznanio i u šta su svi verovali:

 

-          Dokazano je! Nema prošlosti, nema budućnosti sve je konstantni prezent!

 

 V.P.

 

 

ITAČKO SIVO: ODLAZAK SA ITAKE

 

Brod koji se približavao kao da je ličio na crnu mrlju što postaje sve veća uogromnom i sveobuhvatnom sivom prostoru. I kada se udaljiš od ostalih putnika i gledašnjihove obrise: to su obrisi crnih oblika u sivilu.

Sivilo Itake u jesen nije ni turobno, ni mučno, ni depresivno, već sivilo kojeskriva. Iz njega izranjaju samo pojedini obrisi što se teško prepoznaju. To sivilo je zgusnuto, toplo i vlažno, ali ne i zagušljivo. Podseća na nebo kadase dimom ispuni... Ono u sebe uvlači i izvlači, kao da pokazuje da je sve što se može videtisamo neki odraz, jedan trik, obmana, i da će sve to u njoj nestati i u nju se utopiti.

Sivilo vas uvlači u sebe i dovodi do suočenja sa sobom, sa vlastitom mučnomnesposobnošću da se pronikne i ovlada mnogostrukim oblicima i njihovim mnogostrukim značenjima.

U jesen na Itaki živa priroda se gasi, doduše postepeno, ne sasvim, da bi neživa zaživela: kamen, stene, itački „prsti“ Vatija. Taj zaliv, što pušta dva crna „prsta“, prvo je i poslednje što se vidi kada se u jesen dolazi na Itaku.

I svi ti njeni ljudi. Oni nevidljivi, što ostavljaju svoje biblioteke naotvorenom, i kuće u koje svako može da uđe. I onaj mrki Kejptaunac, što ostaje i kadasvi odu. I taj Aristotel, što se pravi naivan a sve opaža i poznaje. A Melina: pita sečovek šta ona radi u ovom „kršu“? Ili imamo pogrešan pojam krša. I usamljeniAris koji pati, i oni Nemci koji dolaze samo kada svi turisti odu, i svi njeni istorijski velikani, i lord Nort – svi oni su zadržani isačuvani u itačkom pamćenju... I Konstantin, koji nas prati i u Atini čeka...

„Ko su svi ti ljudi? Stanovnici Itake? I zašto su svi oni tu? Ljudi su na nekomemestu i zato što su se na njemu prosto našli... Šta mi sa njima delimo? Upitanostili radoznalost nas je privukla da delimo to malo itačkog sunca, što nas ponekad oprlji!“

Naša unutrašnjost je slična spoljašnjosti. Žaljenje što se ovo začareno mestonapušta i što njegov središnji smisao nije otkriven... U tom debelom sivilu nije se videloništa. Odjednom se pojavila neka zelena svetlost. Nije se video izvor te svetlosti, ana horizontu se više nije videla obala Itake.

 

I.D.

 

KONSTANTIN, POVRATNIK NA ITAKU

 

            Izgleda kao da su prošla vremena kada se neko vraća na Itaku da tu ostane i živi u njoj. Ljude na neku drugu stranu povuku i odnesu njihovi vlastiti životni planovi, škole i poslovi. Retki su oni koji su povratnici na ostrvo. To ne znači da se u njoj ne provode duga leta, kada smo bezbrižni i puni lepih zamisli, planova i želja, pa i nekih koje se tiču upravo Itake i njene sudbine. Malobrojni su, međutim, oni koji se brinu i staraju o njoj, njenom razvitku i svakodnevnici. Itaka će ostati Itaka, kakva je i bila, a kakva oduvek i jeste. A da li ima nečega što bi se moglo popraviti da njenim stanovnicima bude bolje, o tome, bez obzira na iskrene i dobre namere, malo ko razmišlja od ljudi koji u njoj provode leta.

            Itaka nije samo reč upisana u drevne i moderne grčke mitove, nego i stvarna zemlja, kamen i more, na kojoj ljudi žive, vole, mrze, mire se, svađaju i umiru, čije su potrebe i želje poput naših. Itaka su pre svega oni koji idu u njene škole, a koji ne mogu da uče u pomorskoj školi, jer je ona zatvorena na ovom ostrvu. Itaka su i Itačani kojima zimi treba deset sati da bi stigli do Atine ili osam do Patrasa. Itaka su i Aristotel, koji pravi čarobna jela, i drugi gostioničari koji svoje taverne zatvaraju, jer nemaju za koga da kuvaju. Itaka su i brojna arheološka nalazišta, čije iskopavanje nije završeno, pećina nimfi, u kojoj su obustavljeni istraživački radovi. A na Itaki možda postoje i druga, još neotkrivena mesta iz davnina. Itaka je i njen manastir, u kojem nema nikoga. Itaka su i prelepa, ali prazna mesta Frikes i Kjonji.

            Itaka je ostavljena da se brine o sebi na način na koji to može. I uvek je tako bilo. Toliko je drevna da može da pričeka. A možda i ne treba da čeka neku promenu, nego da bude ono što je oduvek bila, „krševito“, divlje ostrvo koje putnika dočeka i ugosti. Nemojmo brinuti o Itaki, jer će ona brinuti o sebi, kao što se od pamtiveka brinula. To, međutim, nije nimalo utešno za ljude koji na njoj žive.

            Itaka je Ostrvo Blaženih za one koji hoće da dožive gotovo nemoguće: okamenjeno vreme ili mesto, kojem rušilački napredak i ljudska zloba nisu mogli ništa. Putnici istraživači razmišljaju o onome što su videli i iz putovanja uče.

            Itaka je mesto i van vremena i u ovom vremenu sada. Taj spoj onostranog i ovostranog, mitova i stvarnosti, ovde se vide. I taj hod kroz najranije zabeležene priče ima smisla ako njih još i danas neko pripoveda. A Itačani ih uglavnom znaju i, da ih nisu vekovima pripovedali, one bi nestale u krhotinama zaborava.         

            Itačanin Konstantin je ličnost koji spaja novo sa starim. To je čovek muževnog lica, odlučnog držanja i odmah se vidi da zna šta radi. Dočekao je dve drugarice po povratku sa Itake i ustupio im dom svojih roditelja da u njemu prenoće pre povratka iz Atine u Beograd.

            Upravo je ružoprsta zora zarudela kada su Vesna i Irina završile razgovor sa njim, razgovor koji kao da je baš tada počeo i kao da se nikada neće završiti.

            Konstantin je u mladosti otišao sa Itake, završio najbolje škole u Atini i Londonu, inženjer je, premda je ovaj dovitljivi Grk ovladao i drugim poslovima. Svoj biznis u Atini je prodao i vraća se na Itaku u želji da je obnovi. Svoje planove, međutim, ne izlaže sa nabusitom arogancijom ili osionom presigurnošću, ali je uveren da će uspeti.

 

- Kada neko s ljubavlju radi bilo koji posao, uspeće u njemu. Ja se, međutim, ne zalećem. Idem korak po korak, tek kada jednu stvar do kraja uradim, počinjem da se bavim sledećom. Ništa ne preskačem ni kada učim, ni kada radim.

            - Šta je za tebe obnova Itake? – upita Irina.

- Da Itačani rade i imaju od čega da žive, da arheološka nalazišta budu što je moguće više istražena, da broj turista nikada ne bude toliko veliki da bi ugrožavao životnu sredinu. Da Itačani ne uzimaju novac od turista, nego da ih ugoste, jer je gostoprimstvo toliko ukorenjeno u našoj tradiciji. Niko se ne vraća na mesto u kojem je očerupan do gole kože. Vraća se tamo gde su ga primili kao uvek dragog i željenog gosta. A i domaćin više voli gosta nego otuđenog turistu, koji prezire naš jezik, kulturu i običaje, a ovde dolazi samo da bi se kupao i pijančio.

- Ima li dovoljno novaca za obnovu Itake? – zapita ga Vesna.

           

Pošto se nasmešio, Kostantin je odgovorio mirno, kao neko ko ne oseća potrebu da nešto dokazuje. Nije odgovarao ni iz pristojnosti. Smatrao je da su drugarice „na posebnom zadatku“, a da se taj zadatak i te kako tiče njegove Itake.

 

- Već duže vreme razgovaravamo i pažljivo planiramo svaku svoju izjavu i korak. Njonjo Stanicas, gradonačelnik, i drugi ljudi što sada obavljaju javne poslove spremni su da pokrenu stvari. I da vam najiskrenije kažem, čini mi se kao da sam juče otišao sa Itake. Sve ovo vreme mi se čini pojedenim, nepotrebnim.

- Zar je studiranje i sticanje znanja nepotrebno? – s nevericom upita Irina.

- Ne to, nego sve što se kasnije odvijalo u mome životu. Ta pleoneksija, težnja da se što više ima, može, moć, koja se time stiče, lepe žene koje to privlači – sve su to zavodljivi ciljevi koje kada zadovoljiš, prestaješ da ih želiš. Postao mi je život zamoran i besmislen.

            - I zato se vraćaš na Itaku? – upitaše ga obe.

- Da! Atini sam dovoljno dao, došlo je vreme da radim za moju Itaku, da ostavim neki trag iza sebe upravo na njoj. Ona mi je dala sve, a ja joj ništa nisam uzvratio.

- Zar ti neće nedostajati događaji velikog grada? Velika mogućnost izbora, toliko različitih ljudi sa kojima se družiš? – Iz Vesne je izviralo mnoštvo pitanja.

- Radeći u metropoli, rutinirano ponavljam jedno te isto. Obmana je da svi živimo u gradovima da bismo uživali u kulturnim i socijalnim događanjima i na taj način oplemenjivali svoju besmrtnu dušu.

            - To je privid, mada... – reče Irina.

            - Nekada je i u mojoj glavi bilo mnogo tih „mada“ dilema, sve dok nisam shvatio da ceo    moj atinski život može stati u samo nekoliko dana života na Itaki. Više se ne pitam, već sam na putu...

 

I.D.

KRAJ

Роман можете купити кликом на слику

PODELITE OVAJ TEKST NA: