detalj slike: KRK Art dizajn

“UPRAVO ME TO ZANIMA I ZATO SAM VAS TAMO POSLAO”

 

-         Da, upravo se spremamo da izađemo… ti znaš da kod nas dve to može da potraje – govorila je Vesna Vladimiru preko telefona sa terase Telemahove kuće.

 

Nebom su putovale bele ovčice raštrkanih oblaka i neverovatna svetlost dana kupala je lice savršenom čistotom.

 

– Dvoumimo se samo oko jednog, da li da posetimo kuće Karavias i Drakulis i crkvu Svetog Đorđa ili da danas idemo u arheološki muzej.

-          Muzej, svakako, upravo me to zanima i zato sam vas tamo poslao! – odgovori Vladimir.

-          Muzej, dakle – dobacuje Irina i u slušalicu dodaje tri puta cmok za Vladimira.

 

Da je neko sa strane mogao da posmatra taj prizor mogao je da vidi dve drugarice uramljene u staklastu sliku naizmenično omreženu limunom, popadalim maslinama i vijugavim mediteranskim puzavicama nad kojom je umesto neba lebdelo more, ono isto nad čijim su plavim beskrajem u potrazi za dušom čeznule ptice. Ono što je pak ovu sliku vraćalo u realni doživljaj bile su knjige razbacane po terasi, lonče sa kafom na stočiću pletenom od trske i sasvim moderni telefon marke „Samsung“. Gde su granice stvarnog i nestvarnog i da li zaista samo prolaznim stvarima sklonim propadanju obeležavamo večnost prostora i vremena? 

Arheološki muzej Itake bio je smešten u dve zgrade u unutašnjosti Vatija, u trećoj paralelnoj ulici sa glavnim šetalištem pored obale. U njemu su bili pohranjeni predmeti pronađeni na čitavom ostrvu – od novčića, statua, keramičkih vaza, nakita i drugih stvari svakodnevne upotrebe. Iako su ga vrlo detaljno pregledale, gotovo do samog zatvaranja na koje ih je u nekoliko navrata podsećala jedna službenica, Irina i Vesna morale su da konstatuju skromnost ove postavke za koju, ruku na srce, i nisu očekivale da će ih ostaviti bez daha. Ipak, kako to obično biva, saznaše i neke nove podatke kojima zaokružiše sliku o Itaki – o tome, da pouzdani tragovi prvih njenih stanovnika datiraju iz drugog milenijuma pre nove ere, ali da je nekih pet stotina godina kasnije, ostrvo doživelo najviši nivo svoje drevne istorije. Uglavnom, na osnovu teksta „Odiseje“ i usmene tradicije, veruje se da je bilo svojevrsna prestonica te oblasti, koja je obuhvatala okolne zemlje, i jedna od najmoćnijih država tog vremena.

Mala kolekcija vaza sa geometrijskim šarama koje su bile izrađene u lokalnoj radionici, privlačila je Irininu pažnju, dok je Vesna neumorno ali i bezuspešno tragala za nekim urezima, znakovima, slovima koji bi podsećali na znakove iz Vinče. Kad to nije našla, okrenula se malim ženskim figuri-nama kojih je bilo nekoliko u čitavom muzeju, ali ni njima ne zadovolji svoju strast jer su sve bile neko-liko hiljada godina mlađe od vinčanskih žen--skih figurina.

 

-          Ja razumem tvoje traganje za vinčanskim vezama i uticajima, ali kad to izostane, onda je najbolje da se usresrediš i pokušaš da uživaš u onome što je dato – reče Irina.

-          Apsolutno mudro – odgovori Vesna i okrete se jednoj bronzanoj ploči koja se stavljala na grudi konja. Prikazivala je Herakla u borbi protiv troglavog psa Hada. Sa leve strane bilo je Gerionovo stado, a njihov pastir, Euretion, ležao je mrtav na zemlji. Pored nje, bio je jedan reljef od slonovače iz Lakonije. Na reljefu je bio urezan Persej kako ubija Meduzu.

-          Pogledaj – reče Irina – slikaću figuru ovog mladića jer o njemu mogu napisati čitav esej. – Ona pokaza na mermernu figuru nagog mladića kako nudi svoju desnu ruku sedećoj ženskoj figuri, koja drži žezlo.

-          Zapravo – reče Vesna – ovde se treba usredsrediti na trojanske staze. „Ilijada“ i „Odiseja“ bi trebalo da osvetle bronzano doba Itake, Odisejevu vladavinu nad njom i okolnim ostrvima, sećanje na političku geografiju, običaje i društvo tog vremena. O svemu što se zbivalo pre toga, ovde nećemo naći bog zna šta.

-          Da, ali i na helensko doba – dodade Irina. – Jer tokom antičke Helade ovde se život nastavlja nezavisno, a na jugu ostrva ostrva osniva se grad Alalkomena i kuje se novac sa imenom Itaka i slikom Odiseja.

 

Obe drugarice okrenuše se zbirci starih novčića. Na štampanom pamfletu koji je stajao pored vitrine sa kolekcijom novčića, pisalo je: „Ime Itaka ostalo je nepromenjeno od davnina. Postoje različita tumačenja porekla imena Itaka; po jednima ostrvo je dobilo ime po mitološkom heroju Itaku, po drugima od grčke reči ithy što znači veseo, a neki smatraju da je nastalo od feničanske reči utica što znači kolonija. Naziv „Itaka“ se simbolično koristi u mnogim pesmama i literaturi da označi cilj, žudnju za zavičajem, nostalgiju i povratak.”

 

 

MALA ISTORIJA ITAKE

 

Istorija je nepouzdana nauka, možda od svih nauka najnepouzdanija. Jer, jedan istorijski događaj se može interpretirati na mnogo načina, čak i onda kada su pisana dokumenta prisutna, ona se mogu različito tumačiti. Svakom istoričaru je stalo da njegov istorijski zapis bude što verodostojniji, ali i sopstveni zapisi posle izvesnog protoka vremena čine se da su mogli drugačije biti zapisani. Distanca od istorijskog događaja takođe je od velike važnosti. S jedne strane, ona može biti pozitivna jer se u velikoj meri može isključiti subjektivnost interpretacije, ali s druge strane, predugim rastojanjem od događaja gube se iz vida mnogi detalji i okolnosti koji su na njega uticali. Postoji i treći problem, verovatno najintrigantniji. Naime, radi se o vrlo poznatoj činjenici da istoriju pišu pobednici. Sa tim u vezi, a to nam upravo mnoge činjenice iz same istorijske prakse i dokazuju, sve vladajuće strukture trudile su se da istoriju prilagode svojim interesima pa je tako opšte poznata činjenica da je istorija često u službi cara i gospodara. Kažu da su tokom bavljenja istorijom uvek postojale dve grupe – jedna grupa pripadala je interpretatorima istorije koji su se povinovali željama vladajućih struktura i tako istoriju kreirali i falsifikovali i njih nazivaju dogmatičarima, a druga grupa trudila se da verodostojno prikaže razvoj istorijskih događaja i njih su u odgovarajućim sistemima radi devalvacije uglavnom nazivali kvazi istoričarima ili jereticima. Tako je poznato da su tokom istorije jereticima zbog pisanja istorije sekli glave a dogmatičari su imali srećan i udoban život ali bez glave.

Kada se spremamo na odlazak u neki kutak sveta koji prvi put posećujemo, uglavnom se snabdemo različitim informacijama za koje smatramo da nam mogu biti od koristi. Istorija jednog mesta posebno je privlačna jer posetiocu omogućava dublje sagledavanje ne samo njegovog razvoja kroz vreme već i činjenice koje su mogle uticati na stanje, mentalitet i karakter njegovih stanovnika. O istoriji Itake, osim njenog prisustva u mitologiji, nije mnogo pisano a putnik bi pred odlazak na nju, hteo da se obavesti i o onim drugim, opšteprihvaćenim istorijskim podacima.

Poreklo prvih ljudi koji su naseljavali Itaku, najmanje ostrvo Jonskog arhipelaga, koji se dogodio tokom poslednjih godina neolita, nisu jasni. Pouzdano se, međutim, može reći da je ostrvo bilo naseljeno još u 2. milenijumu pre nove ere jer na Itaki postoje tragovi naseobina, zidova i puta koji dokazuju da je život ovde postojao i nastavio se tokom rane Grčke ere (3000 - 2000 pre n.e.). Arheološki ostaci koji su iskopani pokazuju da je način života u ovom periodu bio primitivan. Spekulacije da je ostrvo bilo prestonica Kefalonije u mikenskom periodu i da je glavnom državom u malom kraljevstvu vladao Odisej, predstavljaju deo mitološke interpretacije. Međutim, svima je dobro poznato da je mitologija istorija prekrivena mnogim velovima, tako da skidanjem jednog po jednog od tih velova, mi se zapravo približavamo stvarnim istorijskim događajima. Sa tim u vezi, iako za to nema dovoljno dokaza, utvrđeno je da se Itaka povezuje sa domovinom Odiseja, jer su arheolozi pronašli mnoga drevna utvrđenja širom ostrva. Ova utvrđenja potiču iz praistorijskog do rimskih vremena i po onome što artefakti govore, sugerišu da su imali neizmenične  periode razvoja i propadanja. Iskopavanja iz Aetosa, Pisaetosa, Kjonjija, Vatija i drugih regiona na Itaki otkrivaju novčiće, male statue, komada keramičkih vaza, nakita i drugih predmeta svakodnevne upotrebe.

Tokom Mikenskog perioda (1600 - 1100 pre n.e.), Itaka je dostigla najviši nivo svoje drevne istorije. Uglavnom na osnovu epa „Odiseja” i usmene tradicije, veruje se da je bila prestonica države koja je obuhvatila okolne zemlje, i bila označena kao jedna od najmoćnijih grčkih država tog vremena. Itačani su okarakterisani kao veliki moreplovci i istraživači u smelim ekspedicijama i dalje od Sredozemnog mora.

U epskim epovima Homera, „Ilijadi”i „Odiseji”, osvetljeno je bronzano doba Itake. Danas se smatra da su ovi epovi nastali uglavnom u 9. ili 8. veku pre nove ere, ali ne treba gubiti iz vida činjenicu da su verovatno koristili stariju mitološku i poetsku tradiciju. Njihov prikaz junaka Odiseja i njegove vladavine nad Itakom i okolnim ostrvima i kopnom čuva neka sećanja na političke odnose, običaje i društvo tog vremena. Nedavne studije sugerišu da je Homer zabeležio usmeno predanje zasnovano na starijim izvorima. Nakon završetka mikenskog perioda uticaj Itake je smanjen i ona je bila pod upravom najbližeg velikog ostrva.

U klasičnom periodu (800 - 180 pre n.e.), nezavisno organizovan život nastavio se u severnom i južnom delu Itake. U južnom delu, u oblasti Aetos, osnovan je grad Alalkomena, danas poznat kao Odisijeva tvrđava. Iz ovog perioda, pronađeni su mnogi objekti važne istorijske vrednosti. Među tim objektima su kovanice sa imenom Itaka i slikom Odiseja koje sugerišu da je ostrvo bilo politički nezavisno.

Poput mnogih drugih teritorija na zemaljskom šaru, impulsi svetskih događaja pogađali su i Itaku. Kroz različita razdoblja, ona će iako malo ostrvo, biti oblast zanimljiva različitim dominacijama – od Rimljana, Romeja, Osmanlija, Mlečana, Španaca, Francuza, Rusa, Britanaca, Italijana, Nemaca…  Autorke ove knjige su tokom svog boravka na Itaki pokušavale da dokuče šta je to svim ovim pretendentima bilo zanimljivo i od koristi na Itaki, osim, naravno, ukoliko ovo maleno ostrvo nije išlo „u paketu” sa okolnim oblastima.  

Prema različitim vremenskim periodima, osvajačima i okolnostima, brojnost stanovništva ostrva se menjala. Iako ne postoje tačni podaci do mletačkog perioda, veruje se da je od mikenskog do romejskog perioda, broj stanovnika na ostrvu iznosio nekoliko hiljada i da su živeli uglavnom u severnom delu ostrva.

Rimljani su okupirali ostrvo u 2. veku pre n.e., a kasnije je Itaka postala deo Romejskog carstva. Normani su vladali Itakom u 13. veku, a onda su je okupirali Turci. U Srednjem veku, broj stanovnika se smanjio zbog stalnih invazija gusara, prisiljavajući ljude da se sa obalnog područja presele i žive u planinama.

U drugoj polovini 15. veka. osmanlijske snage su stigle do Itake i mnogi meštani su pobegli sa ostrva u strahu od novih osvajača. Oni koji su ostali, krili su se u planinama kako bi izbegli gusare koji su kontrolisali tesnac između Kefalonije i Itake. Itaka je petnaest godina bila u posedu Osmanlijskog carstva, ali su u ovom periodu Mlečani veoma ojačali svoju flotu i neskriveno pokazivali interes za Jonska ostrva, tako da je započeo rat između Mlečana i Turaka. Udružene flote Mlečana i Španaca opkolile su Itaku i druga ostrva, savladale Turke i na samom početku 16. veka kontrolisale ostrva Itaku, Kefaloniju i Zakintos. Tada je Itaka zbog iseljavanja stanovništva bila skoro nenaseljena, pa su Mlečani podsticali kolonizaciju sa susednih ostrva i kopna.

Nekoliko godina posle Francuske revolucije, Jonsko područje je pod vladavinom Prve francuske republike (1797 - 1798), a ostrvo je postalo glavni grad francuskog Odseka za Itaku, koji se sastojao od Kefalonije, Lefkade i dela kopna.

Stanovništvo je sa dobrodošlicom dočekalo Francuze, koji su vodili upravne i sudske poslove, ali je teško oporezivanje koje su nametnuli, ubrzo izazvalo osećaj ogorčenosti među ljudima. Tokom kratkog razdoblja francuske vladavine, nove političke i socijalne ideje uticale su na stanovnike ostrva pa su tako Francuze smenili Rusi i Turci (1798-1807). Krf je postao glavno ostrvo Jonskih država, a oblik vladavine je bio demokratski, sa senatom od četrnaest članova u kojem je Itaka imala jednog predstav-nika. Ovaj period označio je i jedan napredak jer se razvila trgovina do crnomorskih luka pa je tako itačka flota procvetala.

Početkom 19. veka Velika Britanija je izvršila pomorsku blokadu Jonskih ostrva u okviru rata protiv Napoleona. Kefalonija i Itaka su se uskoro predale, a Britanci su uspostavili privremenu up-ravu. Pariskim mirom formirane su Ujedinjene dr-žave Jonskih ostrva, koje su bile pod britanskim pro-tektoratom.

Nekoliko godina kasnije počele su da se stvaraju grupe otpora. Iako je njihova energija u početku bila usmerena na podršku Grcima u ratu za oslobođenje od Turaka, ubrzo su se okrenuli protiv Britanaca. Pored toga, učešće Itačana tokom opsade Mesolongija i u pomorskim bitkama sa turskim brodovima u Crnom moru i na Dunavu je bilo značajno. Pokret otpora je jačao i ujedinjenje sa Grčkom postao je jasno deklarisan cilj. Itaka je zajedno sa ostalim ostrvima pripojena Grčkoj 1864. godine kao gest dobre volje, kada je uz britansku podršku danski princ Kristijan Viljem postao grčki kralj Đorđe I.Ovaj kralj je vladao punih 50 godina, a njegova vladavina se pamti po proširenju granica Grčke. Posle njegovog ustoličenja, Britanija je Grčkoj ustupila Jonska ostrva, uključujući i Itaku. Zemlja je ekonomski naprdovala, a uveden je i parlamentarizam. Kralj Đorđe je zbog unutrašnjih previranja, ubijen u atentatu  1913. godine u Solunu.

Od perioda pripajanja Jonskih ostrva Grčkoj, istorija Itake je neraskidivo povezana sa istorijom Grčke u celini i Itačani, zajedno sa ostalim Grcima, dele istu sudbinu.

Slobodarski duh, slavna prošlost, pravoslavna vera i dugo vremena granica sa Srbijom, činje-nice su koje ova dva naroda vežu ne samo kroz istorijsku prošlost već i u sadašnjem trenutku koji je zaloga za budućnost.

Srbija i Grčka su 1912. stupile u Balkanski savez, usmeren na oslobođanje Balkana od Turaka, a Grčka je bila saveznik Srbije i u Drugom balkanskom ratu. Na početku Prvog svetskog rata Grčka je proglasila neutralnost. Međutim, kada je Bugarska proglasila mobilizaciju, to isto je učinio i tadašnji grčki predsednik vlade Venizelos, ali su ga krugovi bliski dvoru prisilili da podnese ostavku te Grčka nije ušla u rat. Uprkos tome, Antanta je na grčkoj teritoriji oktobra 1915. godine stvorila Solunski front, a potom blokirala grčke obale. Dve godine kasnije Antanta je oborila vladu u Atini, Venizelos je ponovo preuzeo vlast i Grčka je ušla u rat na strani Antante. Posle završetka rata, Nejskim mirovnim ugovorom Grčka je dobila egejsku obalu do Marice a grčka vojska je, po dozvoli Antante, zauzela Izmir u Anadoliji (koji je inače bio nekada grčki grad Smirna u kome je živelo 90% Grka) što je dovelo do novog Grčko-turskog rata (1919 - 1922), posle koga je Turska proterala oko 2 miliona Grka. Londonskim ugovorom godinu dana kasnije, Grčka je napustila Malu Azi-ju, a granica Grčke i Turske postala je reka Marica.

Posle ovog poraza, Grčka se suočila sa ekonomskim poteškoćama. Vojnim udarom iz 1935. godine obnovljena je monarhija. Sledeće godine, koristeći se političkom krizom u koju je zapala zemlja, general Metaksas izvršio je državni udar i zaveo diktaturu. U spoljnoj politici, Grčka je nastojala da uspo-stavi prijateljske odnose sa susednim državama i bila je aktivan pobornik stvaranja Balkanskog pakta.

Grčka se po izbijanju Drugog svetskog rata držala stroge neutralnosti. Međutim, Italijani, preko okupirane Albanije, započinju invaziju na Grčku, a posle 6. aprila 1941. i napada na Kraljevinu Jugoslaviju priključiće im se i Nemci i njihove snage već 27. aprila 1941. godine ulaze u Atinu. Italijani okupiraju Jonska ostrva, a Nemci Egejska. Zauzimanjem Krita dovršena je okupacija grčke teritorije i ona je podeljena između Italijana, Bugara i Nemaca. Inicijativom komunističke partije Grčke stvoren je Narodnooslobodilački front – EAM. Od nekoliko već postojećih partizanskih odreda formiran je ELAS – Narodnooslobodilačka vojska Grčke. ELAS je 1942. godine oslobodio planinske oblasti u Egejskoj Makedoniji, Trakiji i Epiru. Sledeće godine formiran je Vrhovni štab ustaničke vojske. Hitler je septembra 1944. godine naredio postepeno, a zatim potpuno povlačenje nemačkih snaga iz Grčke. ELAS je preuzeo vlast i nije imao nameru da se povuče sve dok britanska intervencija nije dovela do njegovog raspuštanja u februaru 1945. godine. U Drugom svetskom ratu poginulo je 420.000 Grka.

I zaista, kada se ovako i na brzinu (uz podatke sa interneta koji su u ovom tekstu korišćeni), preleti povešću Grčke a pre svega njenog ostrva Itaka, koje je u fokusu našeg interesovanja, nemoguće je oteti se utisku kakve je sve invazije i dominacije pretrpelo. Čini se da samo one sile koje su u datom vremenskom periodu imale pametnija posla u svojim sopstvenim državama nisu pretendovale da porobe i zavladaju Itakom!

U svojoj daljoj istoriji Grci, pa time i Itačani, bili su zaokupljeni unutrašnjim sukobima ali uvek potpomognuti i podrškom koja je dolazila sa strane, što danas, na početku 21. veka deluje odveć poznato. Istorija je ipak učiteljica života ma koliko se neki trudili da nas ubede da to nije tako.   

Grčki građanski rat je trajao od 1946. do 1949. godine i vodio se između s jedne strane, snaga grčke vlade koju su podržavale SAD i Velika Britanija, i pre svega grčkih komunista okupljenih oko najveće antinacističke organizacije (ELAS).Građanski rat je ostavio u nasledstvo Grčkoj dubok politički razdor. Posle rata, Grčka je stupila u NATO, dok su odnosi sa sovjetski orijentisanim susedima ostali zategnuti.

Grčka vojna hunta (1967 - 1974), poznatija i pod imenom “Režim pukovnika” bila je odraz preko 30 godina duge podeljenosti još iz vremena Građanskog rata. Tokom vladavine hunte preko 10.000 ljudi je uhapšeno zbog sumnje da su naklonjeni levičarskoj ideologiji. Pravoslavlje je široko isticano i slavljeno a kako su godine prolazile, vojska je postajala sve omraženija. Kralj je pokušao da sruši huntu, ali nije uspeo, pa je pobegao a posle pada hunte monarhija je ukinuta referendumom 1973. godine. Huntu je tokom vladavine obilato finansirala vlada SAD  kako bi bila efikasan „bedem zaštite protiv širenja komunizma“.Pad hunte dogodio se 23. jula 1974. a godinu kasnije, vlast je predata građanskim političkim strankama

Sve ostalo iz grčke istorije je povest novijih vremena koja i dalje traje. U svemu tome, posebna povesnica Itake nastavlja da se piše na različite načine, a jedan od njih je pred čitaocima ove knjige.

Autorke ovih tekstova pokušale su da je oslobode od vremena kao prolaznosti i da joj daju jedan lični pečat kao mestu subjektivne realnosti na kome se promišlja i sanja u trenutku nasilja, genocida, zavisnosti, odvajanja naše civilizacije od prirode, poremećaja ravnoteže i nagoveštaja kataklizme. U trenutku nasilja neznanja, njegovog širenja, superiornosti.

PODELITE OVAJ TEKST NA: