detalj slike: KRK Art dizajn

ANA

O bogočastivosti i jednom davnom zavetu

Praznično jutro beše prozračno i ugodno toplo. Preobraženjska zvona odjekivala su nad raspevanom Kosanicom raznoseći miris tamjana iz male crkve koja kao da je nezavisno o ljudskoj volji iznikla iz proplanka nad rečnom dolinom. Posle liturgije spustila sam se do vile Ivane. To usamljeno zdanje, velelepno u svojoj jednostavnosti, budi praiskonsku radost. Privučena omamljujućim mirisima ne tako davne prošlosti sela sam za sto poviše reke i prepustila se uživanju u domaćoj kafi i starinskom ukusu pite od suvih šljiva s medom i orasima. Čitala sam jedan neobični roman bez mnogo veze s mojim tadašnjim raspoloženjem i nedavnim susretom u radanskim bespućima. Časovi su neosetno prolazili, sunce je doseglo vrh neba, Kosanica je bezbrižno zapljuskivala kamenite obale. U neistraženim dubinama vlastitog bića osetih podsticaj za pokret. Krenuh uzvodno Kosanicom, zemljanim putićem kroz gustu šumu. Sunčevi zraci su se probijali kroz krošnje u kojima su se nazirali zlatasti proplamsaji nadolazeće jeseni. Prirodni ciklusi dosegli su vrhunac, valjalo je sviknuti se na vremena poniranja. U hodu sam maštala o dugom miholjskom letu i u tim snatrenjima naiđoh na Anu. Čekala me je na obali, ispod jednog drveta iz koga su životni sokovi nezaustavljivo iščezavali. Bila je odevena u crnu haljinu bez ukrasa, a njenu svetlosmeđu kosu prošarale su guste sede vlasi. „Znala sam da ćeš se vratiti kako bi čula nastavak moje priče.” „Zar sam mogla da postupim suprotno svemu što jesam?”, odgovorih pitanjem, pomalo zbunjena. „Savini životopisci, Domentijan i Teodosije, zabeležili su da je bogočastiva Ana stajala uz muževljeve skute i da u vrlinama nije zaostajala za njim. Samo takva Ana bila je potrebna čoveku čiji su lik skrojili prema načelima onog što su svojom misijom nazivali. A zajedno s njegovim vajali su i moj lik prekriven sa sedam monaških velova kako i priliči supruzi svetitelja i majci svetitelja. Satkana sam od vrlina koje pronose slavu Svetog Simeona, Svetog Save i Svetog Simona – rodonačelnika svetorodne dinastije, prvog srpskog arhiepiskopa i prvovenčanog srpskog kralja. Preteško breme za moje krhko biće u vreme ono, kao i danas, kao i u vremena buduća, i tako odiskona do sudnjega dana kada će se svačija dela otkriti, pa i moja. Godine su se nizale a ja više nisam rađala, poput Lije Jakovljeve. On je vojevao bitke iz kojih se vraćao poražen ili na krilima pobede, sklapao savezništva, podizao zadužbine, izgrađivao državu, obnavljao palu dedovinu. Za to vreme ja sam tihovala zajedno s monahinjama iz Bogorodičine crkve na ušću Kosanice u Toplicu. Deca već behu poodrasla. Dočekala sam da vidim Vukanove sinove, ali to što sam postala baka makar po imenu nije umanjivalo moju volju za životom. U dugim noćima molila sam Boga da mi ga kao muža makar još jednom podari. Isprva sam snevala samo o njemu, a onda su u san počele da mi dolaze Sara Avramova i Jelisaveta Zaharijina. Po danu molitve sam upućivala Ani Joakimovoj. Misao o čudu nije me napuštala. Jedne prohladne noći u rano proleće u posetu mi dođe Ana s malom Marijom u naručju. Navestila mi je da će moja želja biti uslišena pod uslovom da se, kada strasti budu utihnule, zavetujem celomudrenošću. Sutradan, u crkvi, pred likom Anine kćeri, nečujno sam se zaklela da ću ga po rođenju najmlađeg sina s ljubavlju otpustiti

kako bi se posvetio onome što nadilazi našu prolaznost. Nekoliko dana kasnije vratio mi se iz nekog od pohoda. U trenucima blaženstva zajedno smo molili Gospoda da nam podari sina koji bi otačastvo ispunio dobroverjem i blagodaću. Znala sam da će mojoj sreći ubrzo doći kraj, ali je zahvalnost prevazilazila strah i tugu. Posle izvesnog vremena otišao je svojim putem, više se ne sećam šta je naveo kao razlog odlaska. Moja utroba bila je oživljena bogomdanim čedom. Devet meseci kasnije nečujno sam ponovila zavet, ovog puta pokraj Rastkove kolevke nad kojom su bdile Ana, Jelisaveta i Sara. Behu to trenuci nepomućene sreće. Ni slutila nisam da su one mom zlatokosom čedu tada prorekle sudbinu koja će me jednog dana ispuniti velikom tugom.” Posle ovih reči Ana je iščezla među stablima. Osetih kako me obuzima preobraženjska radost i neočekivana nada.  

PODELITE OVAJ TEKST NA: