ODISEJ U PLATONOVOJ PEĆINI

 

            Negde u zoru 1150. pre n. e. probudio se Odisej u pećini. Ugledao je nešto što prevazilazi sve što je do tada iskusio i doživeo. Prizor je premašio i sve što je pomislio da se može dogoditi.

 

- Da li je to opet neka čarolija ili optička varka koja mi otežava povratak u Itaku –pomisli zbunjeni Odisej, kojem ovoga puta nije mogla pomoći nijedna dosetka.

- Ali, ne, ne... – viknuo je Odisej! Iskolačenim, ljutim i uplašenim pogledom zurio je u TO. A TO nije bilo ništa drugo doli prozaična stvarnost, svima poznata i tako obična.

           

            Video je nas ljude u okovima, onakvi kakvi smo gotovo uvek. U polumraku pećine, jedan pored drugog sedeli su lancima vezani ljudi. Vratovi, stegnuti gvožđem, bili su im nepokretni, te nisu mogli da vide ništa, osim onoga što im se prikazivalo na neravnim zidovima pećine. Njihova lica i pognuta tela izgledala su kao poluživotinjska, dok su svoj posao radili jednolično i automatski.

            Ugledao i ljude koji su se slobodno šetali pećinom. Oni su u tišini prenosili neke statue ispred paravana. Takmičili su se ko će ostaviti statuu bliže vatri, dok je ona osvetljavala ovaj čudnonosni i čudima prelivajući prizor. Na svakih sat vremena čuli su se zvuci umirujuće melodije. Odiseju je jedino ona bila podnošljiva u ovoj pećini. Bilo je tu i pozorište pantomimičara koje je prikazivalo upravo život zatočenika i njihovu sreću.

            U daljini su se čule neke pesme, ni lirske ni epske. Izvodili su ih rapsodi, obučeni u drečave kostime. Pošto je zatvorenicima u pećini vrat bio u lancima, niko od njih nije mogao da vidi rapsode. A reči tih pesama bile su tako zaglupljujuće i skaredne, da se Odiseju učinilo kako u životu nije čuo nešto toliko sramno i ponižavajuće. To su bili panegirici o prekrasnom životu u pećini, u kojoj se vredno radi i naročito veselo zabavlja. A reči tih pesama izvajane su tako da narod uvek poželi da ih čuje.

            Odisej je rukom prešao preko očiju kao da sa njih sklanja mrenu, hoteći da umesto bizarnog prizora ugleda more, brda, sunce, ribare, čobane i druge ljude kako slobodno žive. Ali ništa od toga. Samo je vatra bila nešto svetlija.

            Odisej ugleda svoju Senku, i obradova se barem jednom poznatom prizoru.

           

            - Razumnim rečima ću ih osloboditi od okova. Objasniću im sve – reče Odisej svojoj Senki.

            - Ne, nećeš – odgovori ona.

            - Ovi okovi nisu tako teški kao što se čini, a moje reči izlečiće zatvorenike od zabluda – reče Odisej.

            - Teži su nego što misliš. Umišljen si, vešt si u laganju, a sada bi trebalo da govoriš istinu – odvrati mu Senka.

            - Onaj ko ume da laže i izmišlja, prvo mora znati šta je istina – odgovori Odisej.

            - Bolje nemoj da se oprobavaš u novom zanatu, tj. istinoljubivosti – ironično će Senka.

             - Ti nikako da stvari shvatiš. Tvoj problem nisu Kirke, Kiklopi, Posejdon, Lestrigonci, ti si samome sebi najveći problem. A sada si umislio da možeš da postaneš oslobodilac,prosvetiteljčovečanstva – podsmehnu se Senka.

           

            Odisejevo srce bilo je pogođeno, ali ne zbog istinitih reči Senke, već je ono patilo zbog tuđe nevolje. Osetio je nešto što nije vredelo ni reći Senki: snažno sažaljenje prema ljudima u pećini. Kada smo u grdnoj nevolji, u ratu, ropstvu ili licem u lice sa smrću, kao po nekoj unutrašnjoj logici shvatimo kako smo svi mi ljudi slični, jer nestajemo kraće od trena.

           

            - Pa oni su kao ja, samo što to ne znaju i ne znaju da to mogu saznati – reče Odisej.

            Senka je iskrivila usta u polusmeh:

            -  Oni niti mogu znati, niti hoće da znaju. Bilo kakav čin u ovoj situaciji nepotreban je i opasan.

- Uostalom, ne zavaravaj se! Ni ti to nećeš, jer si oduvek bio jedino slavoljubiv i dovitljiv sebičnjak i ništa više – nastavi Senka. – Ti umeš da se snađeš, da prevariš, da na prevaru ubiješ i krive i one koji to nisu, i to je sve što ti umeš – najiskrenije reče Senka.

           

            Srdžba, zbog istine koju je čuo, mogla se videti samo na Odisejevim usnama što su podrhtavale. Odjednom je tako jasno uvideo da će mu, ako ovim ljudima ne pomogne, uzeti Itaku. Njome neće više nikada ni moći ni znati da upravlja.

           

– Ne borim se za sebe, draga moja Senko, nego da dođem do sebe. Možda sve što kažeš o meni, ja i jesam. Ne razumeš me. Ja sam nedovršen čovek, čovek u postajanju – uzvrati Odisej.

            – Koliko mnogo slavodobitnih filosofema, čuh sada. Pa ni Homer te nije tako lepo opisao, kao što ti sada sebe opisuješ – podsmehnu se Senka.

            – I hvalisavac si, obećavaš pre nego uradiš, dodade ona.

            – A zašto mi sve to govoriš? – rezignirano upita Odisej.

– Da bih te odvratio od filantropskog nadahnuća, o kojem ćeš, znam te, raspredati herojske priče – ironično će Senka, i nastavi: - U pećini nemaš publiku. Niko ti se neće diviti. Naprotiv, svi ćete mrzeti.

            – Ako ne budem uspeo da spasem makar jednog zarobljenika, ne zaslužujem da se nazovem čovekom, Laertijevim sinom i vladarem Itake – reče Odisej.

            - Propašćeš, ti nazovimudracu! Samo te upozoravam: nije u skladu sa tvojim likom da u nevolje bespotrebno ulećeš, nego da se iz njih spretno izvlačiš.

 

            Odisej je obratio pažnju na čoveka ispred sebe. Čoveka sa visokim čelom. Delovao je vrlo usredsređeno. Bez ikakve stanke zabadao je čekićem ogromne klinove u neku mašinu; a taj njegov posao bio je ritmičan i on je delovao zadovoljno.

            Okovani čovek se retko odmarao, a kada jeste, posmatrao je svet senki. Greše oni koji misle kako je svet senki monoton i dosadan. Naprotiv, taj svet je tako raznolik i zabavan. Posmatrao je kako neki dobri ljudi vrše složene religiozne rituale, noseći životinje da bi ih žrtvovali bogovima zarad dobrobiti zajednice. Komedijaške pantomime, koje su onako izobličene, delovale su još smešnije.

 

            - Govoriš li grčki? – upita ga Odisej, koji je stao ispred njega.

            - Govorim. Zaklanjaš mi pogled – žmirkao je zatvorenik.

- Čuj me. Ja sam čuveni, mudri Odisej, vladalac Itake. Govorim da bih ti pomogao. To što vidiš nije stvarno. Gledaš samo senke koje proizvode oni što vladaju nad tobom kako bi za njih radio ropski posao, a oni se bogatili. Niko od njih ne nosi životinje da bi žrtvujući ih umilostivio bogove. Oni nose obične kipove. Svetlost dolazi od vatre, koju su kiponosci zapalili, kako ništa ne bi bilo jasno. Iza tebe je paravan, a iza njega su      kiponosci i „vladari iz senke“, pored tebe su okovaniljudi koji žive kao ti i rade isto što i ti – tiho je govorio Odisej.

            - Ja nisam rob. Slobodan sam od rođenja. Radim za Pećinu – trgnu se okovani čovek.

- Vladari su te navikli da tako misliš, a stvarnost je potpuno drugačija. Radiš za njih, a Pećina nije vaša zajednička, nego samo njihova. To što misliš da jeste – nije, a ono što nije – za tebe jeste – reče Odisej.

            - E sada te ama baš ništa ne razumem – uzvrati zatvorenik.

            - Razumećeš sve kada se oslobodiš okova, ustaneš i pogledaš oko sebe – kaza Odisej.

            - A zašto bih to uradio? I ovako mi je dobro.

- Ako ni zbog čega drugog, da proveriš da li govorim istinu. Ako lažem, prijavi me vlastima – reče Odisej.Oseti bojazan pomešanu sa osećanjem ponosa zbog vlastitesmelosti.

            - Vladari, koje ne vidiš, naređuju da vas za  velike pare zabavljaju razni nazoviumetnici  tako što emituju slike. Keze se i plaze vam se njihove udvorice, iza vaših leđa, a vi se zabavljate. Nije dovoljno što radite za njih,     nego je neophodno i da se sebi samima smejete,  a da to čak i ne znate. Smejete se a namagarčeni           ste. Nema ničega što ih više zabavlja. Imaš li ponosa? Jelin li si ili varvarin? Ustani i             pogledaj sâm, ako mi ne veruješ – začikavao ga je Odisej, nadajući se da će probuditi čoveka   u njemu.

- Ustaću, dosadna muvo, samo da bih te se otarasio, jer vidim da samo ti blebećeš kao varvarin, i da nećeš da odeš – uzvrati zatočenik.

           

            Kada je ustao, oseti velik bol. Zaboleo ga je prvo vrat, sa kojeg su skinuti okovi. Prvi put u životu okrenuo ga je slobodno. Potom su ga zabolele oči, a taj bol išao je do središta glave, preteći da će ga potpuno uništiti! Da će se od tog bola raspoluti! Žmirkajući je video vatru, neke druge ljude, od njega potpuno različite, kako broje blago u uglu pećine. Ugledao je i otmene kiponosce. Nisu to bili sveštenici, a možda čak nisu ni verovali u bogove. Najviše ga je zabolelo to što se pantomimičari izruguju njegovom radu, u kojem je nalazio sreću. Kako se uvijaju, izvijaju, lome od smeha.

           

- Ne! Nije istina to što vidim. To je sve zbog bolova koji me celog obuzimaju. Možda sanjam, razmišljao je zatvorenik, dok ga je potresao snažan plamen srdžbe, zato što ga je taj blagoglagoljivi lažac naveo da poveruje svojim varljivim očima, nenaviklim na svetlost.

            - Ubiću te! – viknu gorostasni zatvorenik i uhvati Odiseja za gušu, hoteći da iz njega izvuče poslednji dah.

            - Poveruj svojim očima! – prostenja Odisej razgoropađenom džinu, dok se borio za vazduh u  memljivoj pećini.

- Ja verujem u sebe, a ne u tvoje lagarije. Zbog tebe sam zabatalio posao, a i sve me boli. Veće budale od mene nema. Umesto da se držim poretka, posumnjah, zaveden tvojim obmanama.

- Ne obmanjujem te ja, koji te oslobađam od okova, nego oni koji te drže u lancima – zakrklja Odisej.

- Polomiću te, ugušiću te, budalo! – uzviknu poluslepi div i okliznu se. Odisej se oslobodio od njegovih dlakavih ruku, ali nije prestao da ga opseda rečima:

            - Hoću da te naučim i oslobodim. Sloboda je znanje. I ono je bolno, kao što je bolno kada  posumnjaš u sve ono u šta si do tada slepo verovao. Ti imaš razum, video si istinu i svoje znanje treba da prenosiš drugima, kako    bi svi iz pećine pobegli, a vladari ostali bez svojih podanika.

- Zavrnuću ti ta tvoja prljava usta, iščupaću ti jezik, kako bi prestao da lažeš – besno urliknu nesrećni zatočenik.

           

            Vika i udarci su odzvanjali pećinom. Sakupljači blaga su negde nestali. Kiponosci su se okupili i dogovarali se oko toga šta će da rade u novonastaloj situaciji. I zabavljačipantomimičari i rapsodi razmatrali su šta da preduzmu, sumnjajući duboko u kiponosce. Svi su se pak okomili na Odiseja, stranca, koji je doveo u pitanje i poredak u Pećini pa i samu Pećinu.

            Pošto se oslobodio svoga davitelja, Odisej je uleteo u ruke kiponosaca, koji su razbijali kipove o njegovu glavu. Sav krvav, Odisej je bežao iz pećine, stazama klizavim i mračnim. Padao je i dizao se. Bio je to onaj stari Odisej koji se nalazi u iznudici, u kojoj je morao da se snađe. Odjekivao je gromoglasni smeh Odisejeve Senke.

            Zatočenik, koji se nalazio pored onog s kojim je Odisej razgovarao, čuo je sve, razumeo je sve i pritajio se. Napokon je Odisej uspeo da izađe iz pećine. Ugledao je sunce i more i otplovio lađom negde daleko od pećine.

            „Zar je to ljudski rod?“, zapitao se Odisej, više se ne čudeći ničemu.

 

 

 I.D.

PEĆINA NIMFI

 

Svetlost je činila da linije Itake, njenog tla, puteva, živog sveta i svega ostalog na njoj budu jasne i razlučene. Više ništa nije bilo skriveno od Vesninog iIrininog pogleda. Oblici su se urezivali u njihove oči, sa obećanjem da će tu zauveki ostati. Sve je bilo modroplavo i misaono. Pred njima je zeleno ostrvce sa bogatom istorijom. Vreme je prevazišlo maleni, pošumljeni prostor usred zaliva Vati. Nazvano jelazaret po tome što je bilo karantin za putnike, koji su jezdili morima, da bi ga,nakon toga, pretvorili u zatvor. U stvari, gotovo se ništa nije promenilo, jer šta jedrugo karantin nego zatvor?! Napokon, zemljotres je srušio sve, a na ostrvcu je sagrađena crkva kao spomen na stradalnike i kažnjenike, da im duše nađu pokoj ismirenje.

Obrisi lazareta nestajali su, dok su se Vesna i Irina dvoumile oko toga kuda da krenu,jednim ili drugim putem. Rešile su da tog jutra posete pećinu nimfi. Ah, nimfe, te boginje večne mladosti i lepote, zamamne, pesništvu i mudrosti vične, očaravaju muškarce već na prvi pogled. Neshvatljivo je to što je njihovoj seksualnosti pripisana maničnost. Grohotnim smehom na optužbe iz budućnosti nimfe odgovaraju: „Mi, manične, to samo neznalica može reći, jer smo mi bića poretka i harmonije. Brze smo u skoku i koraku, tako da nas je teško uloviti. Samo odabrani su naši izabranici.“ Većini su nimfe nedostupne, no ponekad, i to vrlo retko, pojave se u muškarčevom snu, zalepršaju uvojcima i smehom i iščeznu kao da nikada nisu ni bile.

U susret Vesni i Irini išli su muškarac i žena, modrih očiju. Ličili su nabračni par, što su i bili, Nemci: Elke i Hans-Oto. Ljubazno su ih pozdravili iizgledalo je kao da im je drago što vide dve žene na putu na kojem nikog drugog nije bilo.

 

- Znate li kako da dođemo do pećine nimfi? – upitala ih je Irina.

 

Najpre su bili začuđeni, a potom obradovani što im se neko obraća na njihovom jeziku.

 

- Ovim putem na gore. Odvešćemo vas tamo.Nažalost, pećina je zatvorena. U njoj su započeti arheološki radovi pre mnogogodina, a prekinuti su, jer nije bilo novca – kazala je Elke, ne želeći da razočaraVesnu i Irinu davanjem lažnih obećanja.

- Svakakve priče ispredaju se o pećini nimfi. Da je tu za vreme arheoloških iskopavanja pronađen deoOdisejevog blaga koje su mu dali Feačani. To blago je odneto i smešteno baš u ovu pećinu – rekao je Hans-Oto.

- Ne veruješ li valjda, Hans-Oto, tim neverovatnim pričama što raspaljuju maštu i pohlepu! Kakvo blago? Ako ga je i bilo, davno je nestalo – uzvratila je Elke.

- Samo kažem, Elke, ono što sam čuo – pravdao se Hans Oto. – U svakom slučaju, možemo vas otpratiti do tamo. Prijatna je to šetnja, a i lep pogled se pruža.

- Odakle ste? – upitala je Elke.

- Iz Srbije – odgovorila je Irina.

- A tako, pa dobro – s nevericom rekoše oboje u glas. Ali je to trajalo samo sekundu, te su opet njihova lica postala ljubazna kao da su oduševljeni informacijomkoju su čuli.

- A mi smo iz Minhena. Oboje smo bili profesori klasičnih nauka. PutujemoMediteranom, otkada smo se penzionisali. Na svakome mestu ostajemo dok ga ne shvatimo. Još nismo razumeli Itaku. Prvi put smo ovde – kazala je Elke.

- Teško je razumeti Itaku, i mi smo iz istog razloga na njoj. Izdavač sam i objavljujem knjige o drevnoj istoriji Slovena – uzvratila je Vesna.

- Kolege smo na neki način. Profesor sam antičke filozofije – veselo je kazala Irina.

 

Obradovao se i bračni par. Napokon su posle toliko godina putovanja videližene koje poznaju jezik i kulturu drevne Helade i starih vremena drugih naroda, i sakojima mogu razmenjivati uvide koje drugi ne razumeju. Vesna je uočila da surazgovarali vrlo brzo, kao da se plaše da će ih neka neumitna sila razdvojiti, teneće uspeti da sve kažu jedni drugima. Govorili su kao u nekom erotskom nadahnuću,prisno razmenjujući misli o pojedinim etimologijama, mnogoznačnosti logosa, obogatstvima grčkog jezika, o različitim recepcijama Odiseje, o tome kako čoveka obuzima neko čudnoushićenje kada razume ono što isprva nije razumeo, ali i kada razume ono što većina nerazume. Složili su se i u tome da je posle prve rečenice jasno da li neko čita knjige ili ne. I napokon su se vratili na nimfe, jer kada im već pećina nije bila dostupna, nimfe jesu ili barem na neki način jesu.

Razgovarali su o Odiseju i nimfi Kalipsi. Boravio je dugo kod nje. Obećala mu je besmrtnost. Večeri je provodio gledajući u suton i more što se dodiruje sa nebom na tom rajskom mestu, suviše ljup-kom da bi ga smatrali lepim. Čeznuo je Odisej za domom, iz čijeg odžaka se vije dim, gde se živi, stari i umire; za mudrom Penelopom i njenim licem, koje se bora i na kojem se vide brazde briga, pretvaranja, tuge i protoka vremena.

 

- Odisej nije pristao da za besmrtnost menja Itaku i Penelopu. – rekao je Hans-Oto.

- Kakav izazov?! Njegova odluka je vrlo promišljena. Čovek nikada ne treba da zaboravi da je ograničeno i konačno biće, te da je obećana besmrtnost samo lažna nada, prazno obećanje. Na to nikada ne smemo zaboraviti, inače smo žrtve vlastitog hibrisa – kazala je Elke.

- Ta transformacija Odiseja iz smrtnika u besmrtnika značila bi da se on odriče svega drugog što je konačnog Odiseja činilo Odisejem – nastavio je misao svoje supruge Hans-Oto.

- Itaka i Penelopa! Pa to je njegovo, tako blisko, tako toplo. Beskonačnost je nesaglediva, kao neki hladan koncept – rekla je Vesna.

- Ako Odisej i smera da postane besmrtan, njemu ne treba „darovana“ besmrtnost jedne lepe nimfe. Odisej svojim dovitljivim delima, dobrim ili lošim postaje besmrtan – kazala je Irina,premda je videla da se sve njene reči raspršuju u jasnim prizorima Itake.

 

Kako su se, razgovarajući, spuštali, ugledaše Melinu kako im ide u susret. Pozdravili su se kao da su svi oni na neki način Itačani, iako su bračni par i dve prijateljici samo putnici koji istražuju ovo ostrvo.

 

- Išli smo da vidimo pećinu gde je Odisej ostavio darove koje je dobio od Alkinoja, kralja Feačana – reče Vesna.

 

Melina se glasno nasmejala i rekla:

 

- Išli ste na pogrešno mesto. To nije Ta Pećina. Odisejeva je pećina Lizos. Nalazi se na severu ostrva.

 

Irina i Vesna su se pogledale u čudu. Odisej ih je opet prevario, a Itaka je još jednom pokazala da je tvrda, zatvorena i nepristupačna. I ne samo to, nego ih je uputila prema pogrešnome mestu.

 

- I ta pećina je nedostupna. Srušena je za vreme zemljotresa. U njoj su se nalazili značajni predmeti iz mikenskog vremena, koji su, Bogu hvala, spašeni i nalaze se u Arheološkoj kolekciji severne Itake u Stavrosu – kazala je Melina.

 

A Vesna je pomislila: „Da li ćemo ikako moći da zakoračimo na mesto gde je Odisej ostavio darove? Ili to nije baš toliko bitno? Homer nam je ostavio priču o tome koja traje i trajaće“.

 I.D.

Nastaviće se...

PODELITE OVAJ TEKST NA: