detalj slike: u pozadini planina Radan, Katarina Mitrović, KRK Art dizajn

ANA

Ukras doma topličkoga i raškoga

            Beše toplo avgustovsko rano popodne baš oko Preobraženja u bespućima tajnovite planine Radan što danas, kao i u dalekoj prošlosti, odvaja dve župe – Toplicu i Dubočicu. Od nedoba oko nas skrivala sam se u topličkim stranama visoke gore, hodajući dolinom Kosanice, uzvodno. Reka je veselo žuborila donoseći svežinu iz utrobe zemlje i dubine šume. Njen huk nadjačavao je tutnjavu loših vesti koje su me u stopu pratile, danima i sedmicama unazad. Behu to vesti o bolničkim sobama bez mnogo nade. U jednoj od njih ležala je moja N. Verovala sam da će Preobraženje ipak doneti dobre vesti, da će N. ustati iz kreveta i napustiti bolnicu, da ćemo uskoro nastaviti tamo gde smo stale prethodne jeseni. Zastala sam za trenutak i čučnula pokraj raspevane reke koja se nije obazirala na moje prisustvo. Učinilo mi se da među drvećem vidim senu. Uobrazilja! Previše sam napeta! Vidno uznemirena sedoh na obližnji kamen i zagledah se u vodu. Sena je nastavila da se kreće među stablima i niskim granama. Okretoh se ka njoj. U jednom trenutku poprimila je obličje sredovečne žene blistavog lica i svetlosmeđih uvojaka odevene u tamnozelenu haljinu posutu zlatovezom. Nedugo potom ugledala sam monahinju. Taj me je lik podsetio na jednu studeničku fresku. Ana! – pomislih. Pronašle smo se ukraj Kosanice. Kakav blagoslov! Ipak, bila sam svesna da će za mene ostati neuhvatljiva jednako kao što je to bila za generacije istoričara, bogoslova i umetnika koji su pokušavali da o njoj doznaju više od onoga što su zabeležili njeni sinovi, Stefan i Sava. Prvovenčani kralj i prvi arhiepiskop srpski u žitijima posvećenim očevim vladarskim i monaškim podvizima otkrili su malo toga o ženi koja ih je donela na svet. Načinili su od nje zagonetnu senu po obrazu vladarske ideologije očevog doma koju su stvarali u hodu, naizgled lako, svagda dosledni u vernosti sebi. Čudnom magijom ponesena uhvatih se za tananu nit njenog bića što se u dva lika projavljivalo među radanskim stablima. Nekoliko trenutaka preda mnom su se smenjivala obličja supruge Ane i monahinje Anastasije. Naposletku, obratila mi se Ana. Skrušeno je stajala na kamenu tik uz razigranu Kosanicu koja se nije obazirala na nas. „Bila sam dvadesetak godina mlađa od njega. Pošla sam za čoveka čvrsta karaktera, odlučna, ponekad preka, snažnog tela i još krepkijeg duha. Pred njegovim očima uvek je stajao cilj koji se morao dosegnuti. Nemoj me pitati odakle sam došla, ko behu moji roditelji, ni da li sam mu bila prva supruga, ni da li su se sva njegova deca začela u mojoj utrobi. Davno sam se zarekla Rastkovom kolevkom da ću ćutati o svemu što bi moglo baciti i najmanju senu na njegov lik nebeskog čoveka i zemaljskog anđela. Bejah ona koja ugodna dela tvori pred Gospodom u domu muža svoga. Premda još uvek beše puno strasti među nama u dane one dok smo boravili u Toplici, on je doneo odluku da se posveti izgradnji zadužbina, na spomen sebi i našem porodu. Čestiti deveri moji, Tihomir, Stracimir i Miroslav i njihovi potomci, behu izvan mojih vidika. Znala sam da će njegovi samovoljni postupci dovesti do sukoba sa starijom braćom i do rata s carem Manojlom. Mnogo više strepela sam za naš supružanski odnos. Slutila sam da ću za njega uskoro postati tek ona koja svakom poslušnošću i dobrom naravi izvršava zapovesti svoga gospodara i supruga, jer je uistinu stremio da postane moćan vladar. Ja bejah verovatno najmanji od svih zaloga njegovoj ambiciji. Onu koja se iz dana u noć raduje spajanju posle koga sledi punoća rađanja uskoro je trebalo da zameni časna i bogoljubiva supruga. Stremio je visinama pred kojima sam jedino mogla da pognem glavu. Postajao mi je sve dalji. Molitve Bogomajci i strastotrpcu i nepobedivom vojniku Đorđu nisu mi bile od pomoći u bespućima mog još uvek krepkog tela. Ćutala sam što sam tiše mogla sve njegove plamsaje dok je on bio zauzet bojevima i gradnjama. I tako se jednog dana u srcu Toplice pred mojim očima ukazao velelepni prizor hrama posvećenog mirlikijskom čudotvorcu. Sazdan je po uzoru na Crkvu Svetog arhanđela Mihaila Manastira Hrista Pantokratora u dalekom Konstantinopolju. Njegova je zadužbina ličila na mauzolej slavnih Komnina. A meni se ponekad činilo da me samo još Sveti Nikola i predvodnik nebeskih vojski Mihailo Arhanđel mogu razumeti i utešiti. Zato sam se ovoj crkvi ipak obradovala u srcu. A onda je malo niže od mesta na kome stojimo nikla Bogorodičina crkva, tamo gde se Kosanica uliva u Toplicu. U toj crkvi okupili smo monaški zbor koji mi je s mnogo ljubavi poverio na staranje. Briga o Hristovim nevestama davala mi je snagu, ispunjavala je moje dane smislom drugačijim od onog koji sam nalazila u podizanju njegove i moje dece. Zaglušujuća buka događaja koji su nam dolazili u susret ipak me je ispunjavala nadom da ga mogu zadržati za sebe, kao muža i oca barem još jednog deteta premda već bejah zagazila u četrdesete...” Sela je na kamen. Retki sunčevi zraci pretvarali su njene svetlosmeđe uvojke u zlatne niti. Primetih više srcem nego okom da se jedna suza kroćena vekovima survala u ravnodušnu Kosanicu.

на Радану, фото: Катарина Митровић

PODELITE OVAJ TEKST NA: