detalj slike: KRK Art dizajn

PESNIČKE ODAJE LjUBICE ŽIKIĆ

 Msr Milica Milenković

Jedna reč se iz duše istrgla

I u pisani redak uvrstila.

Pesnikinja Ljubica Žikić otvara svoje poetske Odaje od mahovine pesmom „Skamenjeni belutak“, kamenom temeljcem zavičaja i zavičajnog o kojem će nam u ovoj zbirci pevati: „Pretresaju mi dušu/ Iz nje kanu pesma zavičajna“. Ta „pesma zavičajna“ koja iz duše kane poput suze u oku, poput glasa u grlu, poput mleka iz dojki i pletenice spuštene niz leđa, u narednim ciklusima knjige rastakaće se u rečima i trajati u nemiru.

Izuzetnim metaforičkim slikama, između lirskog ja i doma koji više „nije moj“ pesnikinja pokušava „da dovoljna sebi“ bude, stihom da nadmaši ono što je okružuje i „Suncu na uranak“ krene. Ona je nekada sa voljenim boravila u odajama od mahovine, u senovitoj šumi borova i čempresa, „s ukrasima od jantara“. Samo je ljubav iznad poezije, svedoči iz tih odaja smetnuvši sa uma da je „iko ikada/ Pesme pevao i stihove pisao“, ali bilo je i onih trenutaka, nekih godina „samovanja i ćutanja“ kada su „samo pesme imale krila“... Između zaborava i sećanja, između lepote i bolnog trenutka, onoga što pamti duša i onoga što pamti srce, ispevane su pesme koje nalazimo u Odajama od mahovine, odajama senovitih skrivenih mesta u kojima se mističnost ispisuje posebnim žarom života i smrti. Motiv mahovine priziva severnu stranu sveta, onu stranu na kojoj nema sunca, ali kojoj je mahovina pokrivač, život i toplota, simbol trajnosti, nataloženog vremena, a samim tim i mudrosti i smirenosti. Takve su i pesme Ljubice Žikić, jedinstvene u skladnom izrazu kojim se pokazuju talenat, literarni senzibilitet i iskustvo pera pesnikinje. O trajnost i povezanosti u vremenu svedoči i ideja koju iščitavamo u stihovima:

„Delovi sadašnjosti otimaju se

Od dana svoga nastanka

I odlaze u prošlost

Da budu svedoci ugašenog dana.

Sahranjeni u istoriji

Zasijaće sjajem očiju

Koje ih iz zaborava probude.“

Lajt motiv ove zbirke je kamen. Već samim spominjanjem mahovine u naslovu knjige i stihovima pesama, podrazumeva se prisustvo stene. Na početku su „prazne šake u belutak skamenjene“. Zatim se ovaj motiv pojavljuje u imenu Petera Handkea kome pesnikinja Žikić posvećuje pesmu „Peter znači stena“. Pesnikinja dalje peva kako su ljudi u zlo vreme između „četiri kamena“ bili zarobljeni, ali i kako su „Krenuli u planine/ Da u pećinama pronađu/ Izgubljeno seme života“... Njeni gradovi imaju „pticu od kamena/ krilom lomnim natkrilila/ na hiljade sanjalica“. Sa istim motivom srešćemo se i u pesmi „Moja senka“ gde kamen postaje crn, onaj kamen ispod koga će na kraju spavati „zagrljena s večnošću“.

Stvaranje istorije, i individualne i kolektivne, tako izgleda: ima svoj kamen početka i svoj kamen kraja, od kamena graničnika i kamena u zidu kuće do pećine, ili obrnuto. Kamen je i ovde simbol čvrstine i postojanosti, onaj koji drži mahovinu na sebi. U kamen se pretvara od velike tuge (spomenici), kamen je štit, ali i poslednja kuća nakon smrti. Ali pre večne kuće, u nečijim životima postoje i one zavičajne ili tuđe: „Zavičajna tuga grli nas/ U tuđim kućama i gradovima“ – ovim stihovima pesnikinja Žikić svedoči osećanje kojim ispisuje svoje pesme. Ona nije u svom zavičaju, u stradalnim prostorima bivših ratova, već peva iz ugla onih koji i dan danas ponavljaju istoriju kolona, migracija i napuštanja svojih domova.

Ova poezija ispunjena je oltarima, ikonama, hramovima, molitvama i koracima ljudi, rečima koje dolaze iz duše i u pisani redak se pretvaraju dok Resava žubori... Kroz ovu poeziju defiluju Rimljani, Varvari, Atinjani, ona je sagrađena na temeljima velikih starih biblioteka, ali pamti i odaje savremenih stradanja na Balkanu: „Iz krvi borovi“, „Ani Petrovoj“, „Moja luka“ i „Rođenima daleko od ovog grada“.

Pesme Odaja od mahovine strukturalno su različite, sem u ciklusu „Trajanje u nemiru“ koji se sastoji od minijatura koje imaju po pet stihova i u kojima takođe prepoznajemo isti idejni sloj dela.

Poetika Ljubice Žikić zasnovana je na folklornom nasleđu simbola i ideja koje čitaoca vraćaju prirodi, arhetipu i animi, dozvoljavajući da se dogodi unutrašnja katarza i unutrašnji preobražaj tokom čitanja. Lepoti pesama koje su pred nama ne treba ništa pridodati niti oduzeti. Pesnikinja Žikić jedan je od onih naših ženskih glasova koji svojom pesmom ispisuje najlepše strane srpske poezije. Njene pesničke odaje prigrljuju čitaoca dubokom osećajnošću i osećajem da na pravi način prenesu lepotu izraza, stiha i stihovnih konstrukcija onima koji u njih stupe. Svojim visokim kvalitetom ispevane reči, Odaje od mahovine Ljibice Žikić zaslužuju pažnju naše javnosti, a čitaoce i tumače ostavljaju u uverenju da postoje prostori duše u kojima se vekovne literarne senzacije, kroz folklor, tradiciju i pravoslavlje, pretvaraju u miomirisne hramove duhovnosti, borove iglice ili tek redak ispisan u pesmi, dok Resava žubori...

Књига песама Љубице Жикић, Одаје од маховине, објавио Књижевни ЕСНАФ Београд и Удружење писаца Крагујевца, јуни, 2021. Фото: КРК Арт дизајн

PODELITE OVAJ TEKST NA: