|
|
|
 | Juljana Mehmeti Katarina Sarić Biljana Biljanovska | |
| |
JULJANA MEHMETI (Albanija –Italija)
Privremeni amfiteatar, Iluminacija i slični motivi svjetlosne simbolike, kao i antičkih reminiscencija u poeziji Juljane Mehmeti, umnogome podsjećaju na pastoralnu liriku kakva se njegovala u vremenu prvobitnog matrijarhata (ako uzmemo u obzir da su se mnoge ženske junakinje koje bi se odvažile na prestup iz ustaljenih krugova, strmoglavile u sopstvenu, tragičnu propast). Jedna od začetnica feminističkog stila pisanja u zapadnoevropskoj književnosti, zapravo povratka „ženskog pisma“ koje je bilo dominantno prije pojave patrijarhata (npr. čuvena pjesnikinja Sapfo sa ostrva Lezbos u Staroj Grčkoj, oko koje je bila okupljena čitava ženska škola, važila je za jednu od najcjenjenijih figura u književnosti ali i političkom životu prije uvođenja patrilinearne linije u sve sfere društva pa i u kulturu Stare Grčke koja je, uz Rim, jedan od kamena temeljaca na kojima počiva cjelokupna zapadnoevropska tradicija) Helen Siksuz u čuvenom eseju Meduzin smeh (Le Rire de la Meduse, 1976), koji se i smatra manifestom ženskog pisma, navodi kako je: Književnost je medij pogodan za izražavanje subverzivnih misli, što omogućava ženi da prestane sa samocenzurom i ponovo otkrije „svoje kvalitete, svoje organe, svoje nepregledne telesne teritorije koje su bile zapečaćene.” ,,Pišem kao žena upućena na žene. Kada kažem ,,žena”; govorim o ženi koja je u neizbježnoj borbi sa starim ( klasičnim ) muškarcem; o univerzalnoj ženi-subjektu, koja bi trebalo da zadesi žene, njihova čula i njihovu istoriju. Ali pre svega bi trebalo reći, da ni dan danas i pored tog nevjerovatnog odbacivanja koje ih je zadržavalo u tom ,,crnilu”, a za koje postoji nastojanje da se ono prepozna kao njima svojstveno, da ne postoji žena uopšte, da ne postoji žena tip.” Smatramo da naša autorka pripada redu upravo pomenutih književnica sa izrazito naglašenim afinitetom prema „ženskom pismu” kako ga je, toliko vjekova kasnije definisala Helen Siksuz.
NAPUŠTANjE
Unutrašnje putovanje je neobično lutanješto nam se ispod kože zavlači,ali proteže ruke svuda naokolou prazninama što odvaja prostorei otežalog vazduhakoji pritiska dušukao u devet nevidljivih krugovakoji se spuštaju stepenicama ka dubinamau zagrobni svet evnuhau dugim iščekivanjimaposlednjeg zalogaja zadovoljstva.Bolestan je zamor od očajavanjašto steže zube pred neizrečenom rečjuu haosu raštrkan u rebusu šumekoja se diže kao obelisk pred ponorom tuge,jednog napuštenog bregana rubu pustoši. I još više, jednog slatkog gubljenja,napuštanje misli...!
U OKU SIRENE Kada se moja kosa preplete sa tvojim mislimagubim se među zvucima i bojama duge,što moja duša pretvara u večernju sonatui jedan ples koji nema kraja,i ruke što plutaju sa uzdasima vetrastopala koja slede talasanje morau oku sirenei talasa što nežno dodiruju hridi. Ti prispeš sa krilima zalaska suncau prikrivenim željama u vazduhu koji nas okružuje,ostavljaš isijavajuće tragove kao tetovaže na mom telu,pališ moje zalaske sunca među žudnjamazatim goriš u univerzumukao usamljena zvezda. Srebrni pogled savija se na mom horizontu,lutajuć u tajanstvenimi ljubavnim žudnjama,isisani iz pehara ludila,prosutiu osnaženim venamajednog novog zagrljajaneba i zemlje,u eliksir životadoživljen između usana u iščekivanju.  Фото: Илиноја Арт, Илија Шаула,
ILUMINACIJA
Samo jedna zrak osvetljava dušuprispeo s‘ drugih prestoljas‘ neba Bogovaupaljen kao iskra u sakrivenim očimau najtamnijim lavirintima,onamo gde privid deli čovekovu sudbinua zaljubljeneuvlačiu nevidljive mreže greha. Azurno plava bojaukradena od plavog smaragdaod nimfi što preko mora klizedižući valove u belim snovimai razuzdanim željamašto po nebu vijore. MEĐU MISLIMA
Večeras Merkur sjaji kao galaksijabujne misli bez težine,na mesecu ostade jedan prikriveni osmeh od tajnidok pokušavam da se setimda li se to kiša il‘ vetarutišavaomore produžava da šapuće molitve sirenapomešane sa vremenomjeze od sudara između upornih valovakoji odlaze i vraćaju sena hladnom pesku pomešan međ‘ prstimasa kapljicama od suzažudnji i soli... Lutam mojim prostorom u potrazi„treba da je ovde negde oganj koji gori„tama se obavija belim oblacimasnevajući buđenja svetlostiu nekom izgubljenom uglupolusenki u mislimana nebeskim putanjamakoje će možda jutro povratitiprikrivenim osmesima života.
PRIVREMENI AMFITEATAR
Skloni mi s‘ grudi pletenice noćipusti da disanje postane vetaršapćući u tajanstvenim šumamagde se osmesi jednog sna vraćaju s‘ prolećem. Tamne noći uvek seju tuguprekrivajući obećani raji iza sebe ostavljaju pepeo zaboravana tezgama od magle,kao godine koje mi svakodnevno okreću leđasa uzdahom višepodsmevajući se dok misle na Genezukada je život slobodno leteone dižući zidoveprivremenog amfiteatra,gde se svako prelomi preko ogledala Narcisazaludeo od odsustva onoga što se zbilou izazovu života,prelazeći preko starih zidinasa prikrivenim pogledomod svetlosti koja prenosi izgubljene tragovesakrivene u vizijamai zabeležene onamogde žrtvujemo samo želju.
 Фото: Илиноја Арт, Илија Шаула
ČAROBNI TREN
Jutro se lagano spuštana putanji zore gde nijanse mesecaotkrivaju prošle misli... Jedan magični treni dah staneizmeđu ogoljenih snova što prelaze pragsvestiza tim nas slededrugačijim osećanjima. Već se zbiloa može se i ponoviti...U misteriji buđenjatajni koje se ispovedajua svetlost ostala da visiizmeđu hladnih zagrljaja noćii jezadana koji se rađa... Radoznalost nepoznatognazire se između latica pospanih cvatovaa uspavane kapi rosekoje podrhtavaju...u iščekivanjuonoga što tek treba da se desi!
PROVIDNE STAZE
Svetlost se prelama u sivilo što se gubii sve sakriva,meša vremena prostora potopljenog u misteriju...Uzdrhtali ulazaka bića u nepoznate oči u kojima se razvijaju slike i priviđenjajednog zajedničkog životaiživljen negde drugde, jedno vremeu prošlom zalasku suncaUmotana u tajanstveni veozaboravaizmeđu krila galebova poređanih na usnama,što odslikavaju providne stazeishodane dalekou jednoj prošlosti željai poljubaca...razvučeni po epohalnim simbolimanapuštenim u osećanjima...u potrazi za nevidljivim nebomkoje čuva uspomene.
|
