detalj slike: Samostan Sv. Marije Ratačke, foto Vikipedia, dizajn Krk Art

Uloga benediktinaca u evangelizaciji Duklje (druga polovina IX – XII vek) - I deo

Dr Katarina Mitrović

U radu je predočena moguća rekonstrukcija procesa evangelizacije Duklje u periodu od IX do XII veka, kada su benediktinci intenzivno delovali u krajevima između Kotora i severnoalbanskih planina. U prvom delu govori se o pojmovima hristijanizacije i evangelizacije ilustrovanim primerima iz evropske istorije, s posebnim osvrtom na ulogu benediktinskih misionara u opisanim procesima. U drugom delu reč je o Duklji. Razmotrena su sva dosadašnja relevantna saznanja o hristijanizaciji južnoslovenskih plemena, posebno Srba i Hrvata. Usled nedostatka pisanih svedočanstava, kao glavni izvor za postavljanje hipoteza poslužili su materijalni ostaci manastirskih kompleksa, sakralna topografija i kultovi u komparaciji sa tragovima (južno)slovenske/srpske mitologije i narodne religije. Naposletku razmatra se pitanje jezika koji su benediktinci koristili u bogosluženju i svakodnevnoj komunikaciji.

Procesi evangelizacije su dugotrajni, ponekad veoma bolni i često praćeni povratkom tradicionalnim verskim i društvenim obrascima jer se ulazak u svet hrišćanske Crkve ne iscrpljuje jednostavnim pristupanjem svetotajinskim obredima krštenja i miropomazanja, već podrazumeva suštinsko prihvatanje hrišćanskog poimanja vaseljenskog ustrojstva i čovekove uloge u njemu. Time se zadire u način mišljenja i doživljaja realnosti, porodične odnose uključujući transgeneracijske veze i modele, svakodnevni život i socijalno funkcionisanje pojedinaca i širih zajednica. Reč je o segmentima ličnosti koji se teško menjaju budući da su u velikoj meri determinisani duboko ukorenjenim uverenjima koja poreklo vode iz arhetipskog sveta kolektivnog i familijarnog nesvesnog, što za posledicu ima pružanje svesnog ali i nesvesnog otpora, suštinski daleko žilavijeg budući da ga subjekat ne prepoznaje kao takvog. Na umu posebno treba imati to da su keltski, germanski i slovenski narodi, koji su u V, VI, VII i VIII veku izgrađivali svoje države na ruševinama Rimskog carstva ili u krajevima do kojih ono nikada nije doseglo, hrišćanstvo primali odozgo, svesnom odlukom poglavara kojima je bila izrazito prijemčiva hrišćanska ideja o božanskom ishodištu zemaljske vlasti. Jedan vladar i njegov narod postajali su legitimni u očima civilizovanog rimskog sveta Sredozemlja tek ako bi postali hrišćanski, jer je to značilo potvrdu od strane najvišeg autoriteta, samog Boga, iskazanu činom krunisanja praćenog miropomazanjem. Dovoljno je setiti se primera franačkog vladara Hlodoveha (481–511). Njega je episkop Remigije krstio u katedralnoj crkvi Remsa u neobično svečanoj atmosferi koja se iz hrama prenela na gradske ulice. Prema jednoj verziji, Hlodoveh je odlučio da se krsti nakon pobede nad Alamanima između 496. i 500. godine. Po drugom tumačenju krštenje se dogodilo na Božić 508. posle pobede nad Vizigotima iz južne Galije u bici kod Vujea u leto 507. kojom prilikom je izginuo cvet vizigotskog plemstva na čelu sa kraljem Alarihom II, a Tolosatska kraljevina uništena. U osnovi priče o Hlodovehovom krštenju leži krilatica Inhocsignovinces – franački vladar prikazan je kao skromnija replika cara Konstantina Velikog. Dobar je i primer Etelberta (580–616), kralja Kenta, na čiji poziv je 597. godine u Britaniju, s blagoslovom pape Grigorija I Velikog (590–604), stiglo četrdeset benediktinaca predvođenih Avgustinom, koji su odmah započeli izgradnju misionarskog centra sa sedištem u Kenterberiju.

Ovim narodima hrišćanska vera nije bila sasvim nepoznata. Rimski limes više je predstavljao sredokraću, mesto susreta rimskog sveta sa narodima nepravedno nazivanim varvarskim, nego što je činio neprobojnu granicu. Rimski misionari su u Kenterberiju naišli na ostatke drevne Crkve Svetog Spasa, koju su ubrzo pretvorili u manastir, što je tek jedan od mnoštva primera rane hristijanizacije u udaljenim krajevima nekadašnjeg Carstva. Štaviše, mnogi germanski narodi su pre prihvatanja pravovernog hrišćanstva prošli kroz fazu arijanstva koja je trajala duže ili kraće vreme. Vizigoti, Ostrogoti, Vandali, Burgundi i drugi germanski narodi započeli su proces hristijanizacije u vreme arijanskih careva Konstancija II i Valensa. Sredinom IV veka među Gotima na donjem Dunavu delovao je misionar Vulfila, arijanac. On je sastavio gotski alfabet i preveo Bibliju na gotski jezik što je imalo dalekosežne posledice. Stanovništvo Zapadne Evrope bilo je podeljeno na manjinske Germane arijance i većinske Romane pravoverne hrišćane. Verske prilike doprinosile su, uz niz drugih činilaca, nestabilnosti germanskih kraljevina. U Toledskoj kraljevini Vizigoti su pravoverno hrišćanstvo prihvatili tek 589. godine u vreme kralja Rekareda.

Hrišćanski misionari su se svakodnevno suočavali s različitim iskušenjima i  zadacima koje su okolnosti pred njih postavljale. Pre svega trebalo se obračunati sa paganskim kultovima nasleđenim iz daleke prošlosti. Reč je bila o religiji Grka i Rimljana, čiji su hramovi ili njihove upečatljive ruševine na prelazu iz poznoantičke u ranosrednjovekovu epohu još uvek dominirali evropskim pejzažima, posebno u sredozemnim zonama, ali i o verovanjima i obrednoj praksi germanskih, keltskih i slovenskih naroda. Hrišćani su povremeno ispoljavali izuzetnu netoleranciju, čak obest prema paganskim znamenjima. Skrnavili su hramove, razbijali statue tendenciozno ih sakateći otkidanjem glava i udova, urezivali krstove na paganska obeležja smatrajući da na to imaju pravo budući da je Hristos svojim stradanjem i vaskrsenjem zauvek uništio carstvo demona. Carska vlast je blagonaklono gledala na takve postupke. Premda su hrišćani isticali da je politeizam najobičnija superstitio, praznoverje, u IV i V veku još uvek je bilo mnogo poklonika tradicionalne religije posebno među senatorskom aristokratijom i intelektualcima. Posete proročištima praktikovane su dugo vremena. Mnogoboštvo je odolevalo pritiscima odišući izvesnom zavodljivošću na koju nisu bili imuni ni pojedini hrišćanski pisci poput Jeronima koji je sebe doživljavao kao ciceronovca (ciceronianus) uprkos strogoj askezi kojoj se podvrgao u sirijskoj pustinji. Povremeno se dešavalo da se naizgled hristijanizovane zajednice u trenucima životnih nedaća poput ratova, materijalne oskudice ili elementarnih nepogoda makar za trenutak vrate tradicionalnoj religiji ubeđeni da se nevolje koje su ih snašle ne mogu objasniti nikako drugačije doli gnevom bogova od čije su zaštite i milosti svojevoljno otpali. Posle trodnevnog pustošenja Rima koje su 410. godine izvršili Vizigoti predvođeni Alarihom I, pagani su optužili hrišćane da se dotad nezamisliva nesreća obrušila na Večni grad zbog izneveravanja drevnih božanstava, dok su hrišćani pagane korili zbog istrajavanja u zabludama. U oba slučaja nesreća je tumačena kao posledica božanske osvete, kao kazna za otpadništvo. Sv. Avgustin je delo O državi Božijoj napisao upravo u cilju odbrane hrišćanskog stanovišta od napada poklonika tradicionalnih kultova. Oko 1000. godine hristijanizovani Islađani, nastanjeni na Grenlandu, suočili su se sa velikom glađu, što je bio povod da na scenu istupi proročica Torbjorg kojoj je pošlo za rukom da zaključa duha. U tome joj je pomogla mlada Gudrid, koja je u početku, budući hrišćanka, odbijala da izgovara bajalice.

Ponekad su razlike između predačke vere i hrišćanstva bile tako velike da je bilo potrebno nekoliko generacija da bi pojedinci i šira zajednica izgradili psihološke strukture neophodne za prihvatanje nove religije. Proces je podrazumevao internalizaciju, na ličnom i kolektivnom planu, hrišćanskog sistema vrednosti što je za posledicu imalo postepenu izgradnju životnih navika u skladu sa novim moralnim normama. Ciklus legendarnih pripovesti o proslavljenim junacima Fenijama i njihovom vođi Finu prenosi sećanje na otpor koji je patrijarhalno ratničko društvo Irske pružalo procesima hristijanizacije. Fin i Fenije pripadaju starom pokolenju koje je uživalo u vojničkim podvizima, lovu, raskošnim gozbama, pesništvu druida, lepim devojkama i prirodi duboko poštujući strogi moralni kodeks u koji je spadalo i dobročinstvo. Finov sin Ojsin pripada mlađem pokolenju prinuđenom da po ceo dan sluša jeku crkvenih zvona i neprestanu psalmodiju uz zagušljivi dim tamjana uzdržavajući se od hrane i drugih telesnih zadovoljstava. Ojsin svoju sudbinu poslednjeg Fenije doživljava tragično. On je čovek lišen svake nade budući da je od hrišćanskih misionara mnogo puta čuo da se Fenije nalaze u paklenom ognju jer nisu nikad spoznali istinitog Boga. Zanimljivo da je Sv. Patrik, duboko poštovani patron Irske, u ovim pričama prikazan kao izrazito negativan lik, lišen milosti prema bilo kome ko zdušno ne prihvata novu veru. Prema predanju, Radbod, kralj Frizije, istupio je iz krstionice kada je od franačkog episkopa čuo da se stari frizijski kraljevi i plemstvo nalaze u paklu. Želeo je da zauvek bude u njihovom društvu nezavisno od rajske perspektive zagrobnog života koja mu je predočena ako se krsti. Ovi primeri pokazuju da je insistiranje na potpunom prekidu s predačkim tradicijama u patrijarhalnim keltskim i germanskim društvima, koja su mnogo držala do transgeneracijskih veza, zapravo bilo kontraproduktivno sa stanovišta uspeha hrišćanske misije.

Drugi kompleks problema odnosio se na magijsko tumačenje hrišćanskih fenomena i sadržaja uključujući svetotajinske obrede. Premda su sebe doživljavali kao hrišćane, pojedinci i manje grupe su hostiju, osvećenu vodicu, čestice svetačkih moštiju, krstove i svete sasude često koristili u okolnostima koje nisu imale nikakve veze sa bogosluženjem. Brojni primeri takvog ponašanja zabeleženi su u svim delovima Evrope. Seljaci su hostiju, na prevaru iznesenu iz crkve, držali u košnicama i torovima kako bi pčele i životinje sačuvali od uroka, u raznim prilikama su sebe, životinje pa čak i predmete pomazivali svetim uljem, krali su čestice svetačkih moštiju odnoseći se prema njima kao prema amajlijama koje treba da obezbede dobru sreću u nekom poduhvatu, urezivali su krstove na neprimerenim mestima, polivali se svetom vodicom kako bi osigurali krepost tela i sl. Čak su i samo učešće na liturgiji i primanje svete tajne evharistije doživljavani kao magijski ritual koji treba da obezbedi sigurnost i napredak u svakodnevnim aktivnostima. Episkopi su u mnogo navrata od parohijskog sveštenstva i monaha tražili da hostiju, svetu vodicu, osvećeno ulje i bogoslužbene predmete drže pod ključem kako bi se sprečile zloupotrebe. Ovakvi oblici magijskog mišljenja i prakse bili su posebno štetni jer su žilavo istrajavali budući da ih oni koji su to činili nisu videli kao svetogrđe. Čak su i pojedini sveštenici bili uključeni u trgovinu osvećenim uljem! Seoski ambijent bio je naročito prijemčiv ne samo za pretrajavanje već i za razvoj magijske prakse zasnovane na drevniim kultovima.

Ranosrednjovekovni gradovi, premda episkopska sedišta, bili su zahvaćeni procesom ruralizacije, što je takođe pogodovalo cvetanju različitih praznoverica. U nesigurnim vremenima seobe naroda antički gradovi se prilagođavaju novonastalim okolnostima – odbrambena funkcija postaje primarna. Stara gradska jezgra bivaju opasana jakim zidinama kako bi se lakše branila, dok se periferne zone prepuštaju vlastitoj sudbini. Preživelo gradsko stanovništvo sabija se unutar novih fortifikacija ili zauvek napušta urbane centre tražeći spas u osiromašenoj seoskoj sredini koja nije bila toliko privlačna zavojevačima. Nekadašnje gradske četvrti pretvaraju se u agrarne zone, koje naseljava stanovništvo čija se egzistencija zasniva na poljoprivrednoj proizvodnji.Teške okolnosti prelaznog doba neštedimice su pogađale sve segmente ljudskog života proizvodeći individualne i kolektivne strahove, čemu su znatno doprineli i stavovi pojedinih crkvenih otaca koji su se na momente gotovo opsesivno bavili fenomenima demonologije.Zanimljivo je da crkveni oci, uključujući Avgustina Hiponskog, nisu negirali postojanje antičkih bogova, čak su smatrali da oni raspolažu izvesnom moći. Međutim, takva potentia bila je zlokobna, sračunata na to da ljude, posebno hrišćane, odvoji od vere u jedinog istinitog Boga. Stoga su antička božanstva smatrana za daimones. Hrišćanski pisci su poreklo zla u svetu tumačili pod snažnim uticajem judaističkih tradicija, dok su prirodu demona često objašnjavali pojmovima preuzetim iz helenske filozofije. Univerzum je bio prenaseljen zlim silama koje su na gotovo svakom koraku vrebale hrišćane sa željom da im naude, projavljujući se u različitim obličjima, obuzimajući njihove misli i osećanja i upravljajući njihovim postupcima. Savremenicima je bilo teško razumljivo kako su sile, kojima su se oni do juče obraćali kako bi ih zaštitile od životnih nevolja i obezbedile napredak, preko noći postale izvor greha, esencija samog zla. Hronično osećanje egzistencijalne ugroženosti od vidljivih i nevidljivih sila predstavljalo je pogodno tle za razvoj svih oblika sujeverja.

Hrišćanski propovednici su se sa predočenim izazovima suočavali na različite načine. Prema ostacima paganskih hramova i predmetima kulta odnosili su se dvojako: pribegavali su njihovom bespoštednom zatiranju ili su ih vešto integrisali u hrišćanski sistem verovanja. Sv. Martin († 397), episkop grada Tura u Galiji, proslavio se uništavanjem lokalnih svetilišta oko kojih su se okupljali poklonici tradicionalnih kultova. U katedrali u Utrehtu čuvana je kao posebno poštovana relikvija sekira Sv. Martina. Verovalo se da je svetac njome uništavao svete gajeve po Galiji. Reč je zapravo o uglačanoj kamenoj sekiri iz mlađeg kamenog doba.  Sv. Bonifacije, evangelizator Frizije i Germanije, posekao Torov hrast u Gajsmaru 723/4. godine. Ratujući protiv Saksonaca Karlo Veliki je 772. naredio da se u Eresburgu uništi hram i poseče sveta šuma u kojoj se nalazio čuveni irmensul. Reč je o svetom drvetu za koje su Saksonci verovali da predstavlja universalemcolumnam, stub koji pridržava sve što postoji, celokupnu tvorevinu. Njegovim uništenjem zapretila je opasnost da se nebo obruši na zemlju i da da dođe do opšteg izokretanja poretka. Ovakva uverenja bila su realnost za njihove nosioce, što objašnjava česte neuspehe ili tek delimične uspehe prvog talasa hristijanizacije. 

U Saksoniji je čak uveden običaj da se kum na krštenju odriče satane i njegovih pomoćnika koji 

se eksplicitno navode kao Vodan, Tunor i ostala božanstva.

Sv. Benedikt Nursijski je na vrhu jednog brda u oblasti Benevent nad ostacima neznabožačkih svetilišta, koja su naizgled hristijanizovani stanovnici okolnih naselja po navici pohodili, podigao znameniti manastir Montekasino oko 530. godine. Sv. Roman, episkop Ruana, otkrio je na području svoje dijeceze još uvek aktivne hramove posvećene Merkuru, Jupiteru i Apolonu i smesta ih pretvorio u hrišćanske crkve. Kada se Korotik, britanski kralj-ratnik, drsko poneo prema Sv. Patriku, svetac ga je pretvorio u lisicu koja je pobegla u šumu, divlji svet kome je neznabožac pripadao. Na drugoj strani, Sv. Sinforijan je povorku koja je egzaltirano proslavljala jednu božicu zaustavio krajnje miroljubivo – znakom krsta. Opata Fursu iz Kaunti Lauta na istočnoj obali Irske progonili su demoni koji su uzvikivali bojne pokliče starih irskih ratnika. To se zbilo oko 630. godine.

Insistiranje na ovakvim vizijama, u kojima su glavni nosioci demonskih sila bili nekršteni preci, često je u dušama pojedinaca, izdanaka patrijarhalnog društva, izazivalo duboku patnju i konfuziju, o čemu je već bilo reči na primeru Ojsina.Pojedini prelati su toga bili svesni. Tako je Danijel, episkop Vinčestera, svome prijatelju Sv. Bonifaciju savetovao da se mnogobošcima ne obraća na uvredljiv i iritirajući način, već smireno i sa velikom odmerenošću.Misionari su jasno uočavali da je trojični hrišćanski Bog, premda otelotvoren u ličnosti Bogočoveka, za pagane i novopokrštene bio previše transcendentan. Trebalo je pronaći odgovarajuće posrednike i pomoćnike u svakodnevnim životnim potrebama. Pristupilo se hristijanizovanju drevnih panteona tako što su hrišćanski svetitelji postepeno preuzimali uloge koje su u prošlosti pripadale paganskim bogovima. Uporedo sa kultom svetaca razvijalo se verovanje u bestelesne anđelske sile spremne da u svakom trenutku posreduju u odnosima između Boga i Čoveka, Neba i Zemlje. Međutim, narodna pobožnost je često svetiteljima i anđelima pridavala svojstva nesaglasna hrišćanskom učenju. Skliznuće u nove oblike sujeverja predstavljalo je dodatni problem za misionare. Tako je Sv. Martin Turski posumnjao u opravdanost poštovanja kulta izvesnih mučenika koje su vernici proslavljali podigavši oltar na mestu na kome se tobože odigralo njihovo stradanje. Pošto se usrdno molio da dozna istinu, episkopu se javio duh pokojnika koji mu je priznao da je on bio običan razbojnik pravedno kažnjen zbog svojih nedela. Sv. Martin je oltar odmah razrušio zabranivši dalje širenje praznoverica.

U očima sledbenika tradicionalnih kultova vreme i prostor posedovali su sakralni karakter. Pred misionarima je stajao zadatak da protoku vremena i pojedinim prostorinim kategorijama daju hrišćanski smisao. Hrišćansko vreme započinjalo je činom Postanja i završavalo se drugim Hristovim dolaskom – Strašnim sudom predočenim linearnom vremenskom perspektivom. Hrišćani su od Rimljana prihvatili solarni kalendar, ali su zbog načina računanja Vaskrsa, propisanog na Prvom vaseljenskom saboru održanom u Nikeji 325. godine, bili prinuđeni da vode računa i o lunarnim ciklusima. Pod uticajem jevrejskog kalendara prihvaćena je sedmica (septimana, hebdomada). Međutim, svaki sedmični dan bio je posvećen nekom rimskom božanstvu, što je običaj koji su Germani zdušno prihvatili –DiesLunae (Mesečev dan, ponedeljak), diesMartii (dan boga Marsa, utorak), diesMercurii (dan boga Merkura, sreda), diesIovis (dan boga Jupitera, četvrtak), diesVeneris (dan boginje Venere, petak), diesSaturni (dan boga Saturna, subota), diesSolis (dan Sunca, nedelja). Kod germanskih naroda sreda je posvećena bogu Vodanu, dok je petak dan boginje Freje, zaštitnice ljubavi i rađanja. Hristijanizovani stanovnici nekih delova merovinške Galije odbijali su rade četvrtkom, jer je to dan posvećen Jupiteru, dok su nedeljom muškarci normalno izlazili u polja a žene prele i tkale kod svojih kuća.DiesSolis, dan boga nepobedivog Sunca (SolInvictus) postao je diesDominica (dan Gospodnji, nedelja), stožer u odnosu na koji su računati svi drugi dani kao secunda, tertia, quartaferia..., tj. prema redosledu nastupanja.

Za hrišćanske propovednike posebno je bilo neprihvatljivo praznovanje januarskih Kalendi. Prvog januara počinjala je nova godina. Toga dana birani su konzuli po kojima je nastupajuća godina dobijala ime. Bio je to praznik boga Janusa čije se jedno lice nalazi zaronjeno u prošlost, dok je drugo okrenuto prema budućnosti. Tim povodom širom Carstva priređivane su raskošne gozbe, razmenjivani su pokloni, a u pojedinim krajevima organizovane su i maskerade. Mnogi hrišćani su uzimali učešća u ovim svetkovinama ne smatrajući da time krše pravila svoje vere, zbog čega su episkopi, sveštenici i misionari grmeli sa predikaonica crkava, posebno se ustremljujući protiv običaja maskiranja tumačenog u smislu nedopustivog pervertovanja ustaljenog Božjeg poretka.Jedne godine na januarske Kalende Blaženi Avgustin je u Kartagini dva i po sata držao propoved bez prekida kako bi pastvu odvratio od pomisli da se prikloni opštem prazničnom raspoloženju. Ovi napori nisu dali rezultat. Nekoliko vekova kasnije muslimanski pisci u severnoj Africi zabeležili su da su januarske Kalende hrišćanski praznik! Slično je bilo i sa drugim paganskim svetkovinama. U Rimu su pobožni hrišćani, izdanci stare senatorske aristokratije, 15. februara 495. organizovali Lupercalia, ceremoniju očišćenja tokom koje su luperci („mladi vukovi”), tj. golišavi mladići jurcali gradskim ulicama. Rim se prethodnih godina suočavao s epidemijama zaraznih bolesti i lošim žetvama. Bio je to način da se grad očisti od nesreće uprkos protestima pape Gelazija I.

 Jedini način obračuna s drevnim tradicijama bilo je njihovo hristijanizovanje. Praznik Rođenja Gospodnjeg vezan je za 25. decembar, 1. januara se svetkovalo Isusovo obrezanje, a nedugo potom 6. januara proslavljala se Epifanija, praznik Bogojavljenja. Na Zapadu se insistiralo da hrišćanska nova godina započne nekim od velikih praznika kao što su Vaskrs (po ovom kalkulu godina nikada nije mogla imati 365 dana), Blagovesti ili Božić. Naposletku je preovladao Styluscircumcisionis – početak nove godine podudario se sa praznikom Obrezanja. Mlečani su novu godinu dočekivali 1. marta (što ima veze sa starim rimskim kalendarom i nekim lokalnim tradicijama), dok je svet istočnog hrišćanstva dosledno bio opredeljen za 1. septembar.  Slično je bilo i sa drugim svetkovinama, posebno onim koje su bile vezane za sezonu poljoprivrednih radova (setve, žetve, berbe) i smenu godišnjih doba, tj. kulminaciju prirodnih ciklusa. Praznik boga Vulkana (Volcanalia), svetkovan 23. juna, zamenjen je praznikom rođenja Sv. Jovana Krstitelja (24. jun). Slično je i sa keltskim kalendarom koji predstavlja kombinaciju solarnih i lunarnih ciklusa. Četrdeset dana nakon zimskog solsticija proslavlja se Imbolc (2. februara), 40 dana posle prolećne ravnodnevnice pada praznik Beltaine (1. maj), 40 dana posle letnjeg solsticija slavi se Lugnasad (1. avgust), dok se 40 dana nakon jesenje ravnodnevnice slavi Samhain (Samhain), bog smrti (31. oktobar – 1. novembar, danas čuvena Noć veštica, Halloween). Veliki Hristovi i Bogorodičini praznici zamenjuju stare svetkovine, dok pojedini sveci i sveti arhanđeli postaju zaduženi za napredak i dobrobit pojedinaca i zajednica, njihovih pregnuća i napora. Premda je veoma poštovao Sv. Martina, svog dalekog prethodnika na episkopskoj katedri Tura, episkop Grigorije bio je protiv nasilnog rušenja ostataka paganskih svetilišta. Smatrao je da je dovoljno poškropiti ih svetom vodicom. Umesto nasilja o praznicima hrišćanskih svetitelja treba organizovati velike gozbe pod drvenim šatrama, svakako na pristojnoj udaljenosti od crkvenih zdanja, tokom kojih će vernici biti u prilici da osete prisustvo svetitelja koji bdije nad njihovim svakodnevnim potrebama. Svetotajinski obredi postepeno zamenjuju nekadašnje obrede prelaska, dajući hrišćanski smisao događajima kao što su rođenje, sticanje zrelosti, stupanje u brak i sl.

Kultovi vegetacije, obredno proslavljanje pojedinih životinja i obožavanje vodenih površina i tokova (izvora, reka, mora, jezera) praktikovani su od davnina. Srednjovekovni čovek živeo je skladu sa prirodnim ciklusima koji su se ritmički odvijali pred njegovim očima i od kojih je njegov opstanak zavisio, stoga nije bilo moguće oduzeti sakralnost prostorima koji su predstavljali pozornicu egzistencije. U Egiptu se atripski iguman Šenute (385–466) vajkao da čak i kada bi uništio sve idole nikako ne bi mogao da sasvim zakloni sunce i večno stražari nad obalama Nila kako bi sprečio hrišćane da se klanjaju zalazećem suncu ili vrše obrede na rečnim vodama. Grigorije Turski pripoveda kako su stanovnici krajeva oko jezera Elarija pred kraj zime u njegove vode bacali svakojake dragocenosti (hranu, odevne predmete, nakit, pokućstvo, životinje) i organizovali trodnevne svetkovine. Lokalni episkop nije mogao da ovaj običaj iskoreni nikako drugačije osim tako što je na obali jezera podigao crkvu i u nju smestio mošti čuvenog svetitelja i crkvenog pisca Hilarija iz Poatjea. Praznovanje svetitelja određeno je za 28. februar, a stvari koje su nekad završavale na dnu jezera sada su donošene u crkvu kako bi poslužile u dobrotvorne svrhe.

Divlji svet prirode, koji se prostirao izvan ljudskih naseobina i manastirskih kompleksa, izazivao je u najmanju ruku nelagodu, a često je bio poprište delovanja zlih sila. Ovladavanje velikim prostranstvima haosa i njihovo pretvaranje u prijateljski mikrouniverzum bilo je moguće iskuljučivo uz Božju pomoć posredovanjem svetitelja i anđela. Prema predanju, Sv. Marcel je pomoću jevanđelja uspeo da savlada zmaja što je za posledicu imalo kultivisanje do tog trenutka divljeg i opasnog mesta, na kojem je vremenom iznikao pariski kvart Sen Marsel. Sveštenici su pristupali blagosiljanju i škropljenju svetom vodicom uzoranih i zasejanih polja kako bi osigurali njihovu plodnost, dajući na taj način hrišćanski karakter drevnim obredima lustracija čiji je cilj bio identičan. Misionari su jasno uviđali da je veoma opasno dopustiti vremenski i prostorni vakuum nakon uništenja paganskih hramova i idola. Stoga papa Grigorije I Veliki savetuje Melita, episkopa Kenterberija i evangelizatora Britanije, da po uništenju mnogobožačkih znamenja odmah pristupi osvećenju vode, škropljenju ruševina hramova, podizanju hrišćanskih oltara u njihovoj blizini i donošenju relikvija na takva mesta. Drevna svetilišta često su ugrađivana u temelje hrišćanskih crkava, čime se obezbeđivao duhovni kontinuitet preko potreban u održavanju psihološke stabilnosti zajednice.

Veoma važan segment evangelizacije bilo je davanje hrišćanskog smisla fenomenima smrti. U IV i V veku hrišćani su sahranjivani zajedno sa ostalim građanima na grobljima izvan zidina rimskih gradova. Ispraćaj pokojnika predstavljao je duboko intimni porodični čin, a na nadgrobnim spomenicima je sromno isticano da je preminuli bio hrišćanin (znakom krsta ili rečima). Postepeno se izgrađivala ideja o stvaranju hrišćanskog groblja uz crkvu, u blizini svetačkih moštiju i grobova episkopa i drugih uglednih klirika koji su sahranjivani unutar crkvenih zdanja. Groblje postaje campussanctus, parče svete zemlje u koju nekrštene duše nemaju pristup. Pod okriljem monaških zajednica izgrađivao se novi odnos prema činu umiranja. Monasi su umirućeg sabrata pripremali za prelazak tako što su nad njim čitali molitve, dok ga je duhovnik pomazivao svetim uljem, ispovedao i pričešćivao. Bilo je važno ukloniti nečiste sile od samrtničkog odra. Vremenom se ustalio običaj služenja zaupokojenih liturgija, na kojima su pominjani kako monasi i klirici tako i laici, posebno oni koji su za života bili vezani za konkretnu crkvu ili manastir. U prvoj polovini XI veka na inicijativu Odilona, opata Klinija, 2. novembar je ustanovljen kao dan molitvenog sećanja na preminule hrišćane. Zanimljivo da je spomen na mrtve obeležavan dan nakon praznovanja Svih svetih (1. novembar). Međutim, prastari običaji sahranjivanja mrtvih sa predmetima koje su koristili za životai njihovog hranjenja iznošenjem posluženja na grobove odolevali su svim evangelizatorskim naporima. Mnogi dobri hrišćani su izdvajanje čestica za mrtve doživljavali kao svojevrsno davanje hrane pokojniku, zbog čega su nastojali da za potrebe evharistije obezbede najkvalitetnija vina.

S vremenom hrišćanski propovednici, uglavnom episkopi, pisci najstarijih istorija germanskih naroda poput Jordanesa, Bede Venerabilisa, Pavla Đakona, Grigorija Turskog odustaju od negativnog stava prema narodnim predanjima. Štaviše, oni su zabeležili legendarne povesti o bogovima i herojima. Istorijski kraljevi i dinastije, koje oni živo prikazuju u svojim delima, poticali su od drevnih božanstava. Tako je Merovej, polulegendarni rodonačelnik dinastije Merovinga, rođen iz natprirodnog spoja izvesne princeze i morskog čudovišta, dok su kraljevi Istočne Anglije poticali od samog Vodana. Međutim, sumrak bogova bio je davno predskazan, božanstva su jednostavno ustuknula pred Hristom, bogočovečanskim simbolom novih vremena, a zajedno sa njima potonuo je i čitav svet germanskih ratnika sa svojim autentičnim moralnim kodeksom. U VII i VIII stoleću o drevnim božanstvima moglo se govoriti bez zazora kao o nekom davno prohujalom pokolenju koje živi još samo u maglovitom sećanju potomaka. Car Ludvig Pobožni (814–840), ponet verskim žarom, ipak je naredio da se uništi zbirka franačkih spevova i legendi brižljivo beleženih po naredbi njegovog oca Karla Velikog. Bio je to nominalni trijumf hrišćanstva, ali jednog još uvek veoma ranjivog hrišćanstva koje se i nadalje moralo suočavati sa naizgled savladanim arhetipskim svetovima. 

Nastaviće se...

Originalni naučni rad je objavljen u: Uloga benediktinaca u evangelizaciji Duklje (druga polovina IX – XII vek), U spomen i slavu Svetog Jovana Vladimira VI‒1. Međunarodni naučni skup „Sveti Jovan Vladimir kroz vjekove – istorija i predanje (1016‒2016)”, Bar 15‒17. septembar 2016. godine, Mitropolija crnogorsko-primorska, IIU Svetigora, Cetinje 2018, 131‒171.

Катарина Митровић, Academia.edu

Ako želite da se upoznate sa širim sadržajem naučno istorijskih radova prof. dr Katarine Mitrović, posetite edukativni sajt academia.edu klikom na sliku. 

PODELITE OVAJ TEKST NA: