detalj slike: KRK Art dizajn

Zavičaj u pesniku

Poezija Milana Markovića

            Čitajući Milanovu poeziju, zasvetle reči, najvažnije: zavičaj, tradicija, pejzaž, rodoljublje. Milanova poezija tematski pripada onom krugu koji je daleke 1963. objavio svoje stihove u zbirci „Orfej među šljivama“.

Na prvi pogled to je deskriptivna poezija u kojoj rustikalnost bogatog pejzaža obuzima svojojm osebujnošću. A u tu deskripciju udenuti su zavičaj, rodoljublje i tradicija. Kada peva o njima, on peva o sebi. Zavičaj je Milanov opsesivni motiv, a osećanje prirode rusoovsko. Pejzaž je slikovit,  bogat, snažan, pun, kao sa živopisnog platna slikara naivaca – preliva se lepota zavičaja iz svakog stiha. Mladom pesniku čitalac veruje zbog očiglednog jedinstva sa zemljom, veruje njegovoj ispovednoj zavičajnoj lirici, njegovoj ljubavi prema selu i seljaku. To je poezija mladog čoveka koji se vraća svom poreklu, korenu i pretku, koji ih oseća i promišlja, duboko uronjen u rodni kraj, otuda toliko lokalnih toponima u stihovima. Semedraž, Dičina, Straževica, Despotovica, Rudnik, Šumadija, Oplenac, Topola, Morava – ne govori li nam pesnik: to sam ja!  Motivi prirode pojavljuju se kao znaci unutarnjeg doživljaja, dok se kreće stazom pesnika širokog odjeka, koje poimamo narodnim, našim – stazom Desankinom i Dobričinom.

Lirski zapis o rodoljublju je lokalno-zavičajan, širina sveobuhvatnog nacionalnog rodoljublja počinje od porodičnog, lokalnog i pojedinačnog, pa u istoj pesmi, „Brijeg“, susretnu se epski junak od Prilepa i Milanov Vujan, voćnjak i sokak. Osećanje zavičaja identifikuje se kao suštinsko rodoljublje, kao svest o pripadnosti narodu i svest o istorijskom trajanju. Evocirasrpsku prošlost i epskog junaka, zaštitnika Srpstva, Marka Kraljevića, simbol nepokornosti, ali i predačku čatmaru, đeda u vojničkom odelu. To je iskonsko rodoljublje malog čoveka, srpskog seljaka na čijim plećima počiva vekovna borba i opstanak naroda. Pesnik-potomak je toga svestan osećajući dug prema precima i obavezu da istraje u istom idealu. Rodoljubiva nit povezuje velikog i malog čoveka. Tradicija živi u stihovima kroz motive pravoslavlja, Vaskrsa i Raspeća, molitve i tamjana, koji se spajaju sa istorijskim – spajaju se ognjište i poprište, đed i Solunac, unuk i amanet („Srbinova molitva“). Zavičajno rodoljublje ogleda se u ljubavi prema livadi, voćnjaku, potocima, rodnoj Dičini i Semedraži. Pesnik ne odvaja tradicionalno i nacionalno, oni žive u nerazdvojivom jedinstvu. On nije „ništa drugo do Srbin“ – domaćin, rodoljub i čovekoljub: „Ne tražim od ovog surovog sveta ni silu niti slavu!/Već samo ljubav, sreću i zdravlje i veru pravoslavnu!“

Vrlina je komunikativnost poezije, njena neposrednost i direktno dopiranje do čitaoca jer izvire iz iskonskog u čoveku i obraća se njegovoj suštini – korenu. Leksika je zavičajna, govor jednostavan, rečnik sela - Milan piše jezikom rodnog kraja. Prosine arhaični govor predaka, dijalekatska ijekavica zadržana u selu: sijeno, odijela, orove grane, lužnjak, obramača, đed i đeca kroz idealizovani prostor zavičaja i njegovog pejzaža. Slike prošlosti, drugačijeg, zaboravljenog života, kao u pesmi „Senke“, čine ga pesnikom idile kao što njegov zemljak jeste. Kontrastirani su prošlost i sadašnjost („a sad se sve nekud otuđilo, umrzlo i zaboravilo“), prošlost je idilična, sadašnjost razljuđena. Mladi pesnik teži da sačuva vrednosti tradicije. Čitajući Milanovu poeziju, neminovno se nameće snažan uticaj zemljaka, poezije Gruže, Rudnika i Šumadije – Dobrice Erića, onog za kog rekoše da je „genski pesnik“.

Ne zamerite mi na ličnom oslovljavanju mladog pesnika po imenu, a ne po prezimenu – to datira iz onog vremena kada je srednjoškolac odrastao u pesnika. I još će rasti.

Sanja Perovanović

profesor srpskog jezika i književnosti

PODELITE OVAJ TEKST NA: