SEBASTIJANOV SAN, BUĐENjE I OBRNUTI TOK
Sebastijan je mirno spavao, čak previše mirno. Spavao je dubokim snom. Za taj san samo je on znao, drugi to nisu primećivali.
Između snova odvijao se život, takozvani život koji je živeo takozvani on, Sebastijan. To su bili nizovi ponovljenih radnji, slika sa izgubljenim i dodatim likovima, pozadine u kojoj su se smenjivale boje godišnjih doba.
Mora da je prošlo mnogo godina, možda i decenija. On bi to primećivao tek kada bi, s vremena na vreme umivao lice u olovnoj vodi, ogledajući se u limenom ogledalu... Tek kada bi prepoznao neku novu boru koja bi se pojavila. Ništa neobično jer senke, ljudi koji su hodali, lebdeli kraj njega nikada nisu pokazivali da primećuju promenu.
Bilo je proleće, možda i nije bilo... ko zna koje godišnje doba i ko zna koja godina u nizu nezapamćenih brojki, ništa u ničemu, jer nije ni postojao pokret lica, koji bi pokazao emociju. Da, samo je zatvorenih očiju, žmureći uživao u pokretima ljuljaške na krovu zgrade i sanjario. Danas je dan određen za sanjarenje.
Oseti da ga neko, nešto ili ... posmatra. Iza stegnutih kapaka osećao je silinu prijatne vatre. Otvarajući oči, nazirao je razigrane žeravice! Sve više i više, otvarajući oči, žeravice su postajale oči, nepoznate oči, sve oči poznaje, ali ove ne pamti, nikada pogled sa ovim očima nije ukrstio, plesao ili skrivao ga.
Budio se, sa buđenjem konture senke postajale su... Zamagljeno ništa, postajalo je ONA. Žena ptica, žena labud koja krilima grli ga, budi iz sna. San bi uplašio , jer lepo ne postoji, kao ni ružno, ovo je san ili buđenje ???
Skoro potpuno budan, pokušavao je da dotakne usne... Izmiče se, levo, desno, igra se, osmehuje se, budi ga... Sebastijan požele da sanja, da se ne rasprhne ...
Sebastijan se budio. Bio je budan. Uskoro treba da krene. Rutina je pred njim. Ali, iza njega je san, buđenje, ispred njega je san, buđenje... Pogleda svoje lice, bilo je stvarno. Pokvasi ruke, lice. Nije osećao miris olova, bila je voda, čista, budio se, budan je, to je BUĐENjE?
